Raspisani vanredni izbori su izraz ravnoteže (ne)moći između vlasti i opozicije. Opozicija koja je koordinirala Proteste protiv nasilja, pošto nije uspela da natera vlast na ispunjenje zahteva, se odlučila da traži izbore pod neizmenjenim, nepovoljnim uslovima. Vlast je, bojeći se da će je njihovo odlaganje suočiti sa nepovoljnijom situacijom, na to lako pristala.
Deo našeg lokalnog političkog folklora je i veliki broj proglašenih izbornih lista – ovoga puta 18 lista na nacionalnim izborima, 13 na pokrajinskim i 14 na izborima u Beogradu. Deo folklora je i bar četiri, pet lista koje učestvuju na izborima a da osvajaju broj glasova na nivou prikupljenih potpisa za učešće na izborima ili čak ispod njega.
Na ove izbore izašlo je gotovo 60 odsto registrovanih birača što je, imajući u vidu razliku između formalnog biračkog tela koje je jednako ukupnom broju stanovnika i efektivno prisutnih birača kojih je bar za milion manje, visoka izlaznost. Zapravo i na prelomnim izborima poput onih iz 2000-te udeo zbira dobrovoljnih i prinudnih apastinenata ne pada ispod tridesetak odsto biračkog tela.
Strategije
Birače mobiliše utisak o neizvesnosti izbora i mogućim promenama ne samo garnitura na vlasti, nego i društva. Time i svaki glas postaje važan. Izborni igrači ne mogu sebi dozvoliti da bilo koji glas padne ispod izbornog cenzusa.
Indikativno je da u tom okviru najavljeni pokret za državu karikaturalno završava u deja vu trojcu Vučić, Nikolić, Šešelj u Beogradu gde je izborni ishod krajnje neizvestan i gde desetak hiljada glasova za radikale mogu biti odlučujući.
Vućić je ogledni primer spin diktatora koji koncentracijom svih resursa moći, dobija izbore pre izbora. Strateški cilj Vučića je da izbore, a izbori su raspisani na republičkom, pokrajinskom nivou i u 65 lokalnih samouprava, dobije još ubedljivije nego 2022. godine i da tako smanji apetite i svog koalicionog partnera SPS, iskazane kroz njihov predizborni slogan „Dačić premijer“.
Ove izbore karakteriše činjenica da je kampanju nosio Vučić kao „običan član stranke“ uslovljavanjem da neće ući u kohabitaciju i biti šef države ako pobedi opozicija i da je cilj nadpolovičan broj mandata i mogućnost da se vlada samostalno.
Strategiju operativno odlikuje kombinacija kupovine podrške masovnih izbornih agregata, poput penzionera čijih po 20 000 dinara čini zbirni iznos od preko 200 miliona evra, poruka obećanja svetle budućnosti i narativa da Srbija ne sme da stane i da neće stati samo ako zadrži aktuelnu vlast. Nju prati i satanizacija opozicije i kriminalizacija njenih lidera. Naravno i korišćenje uobičajenih izbornih mućki.
Totalna kampanja na ovim izborima uključuje nelegalno falsifikovanje potpisa podrške listama, ubacivanje fantomskih glasača, plaćanje angažovanih u kol centрima uslovljeno glasanjem za SNS, manipulacijama i pritiscima na zaposlene „sigurne glasače“. Kao i monopolskim „platežnim“ statusom SNS koji je jedina koalicija koja troši više od 3 miliona evra za kampanju, stvaranjem dodatnih prednosti zahtevima za avansnim plaćanjem ili pak davanjem popusta na skupe termine oglašavanja u elektronskim medijima uslovljeno velikim narudžbama.
Problem je i što javni novac za kampanju akterima stiže desetak dana pred izbore (7.12) što do njenog klimaksa kampanju ( u elektronskim medijima) opozicije čini prilično nevidljivom.
Dakle, Vučićeva uhodana izborna mašinerija melje i koristi sva sredstva od strukturalnih prednosti do kupovine podrške i izbornih mućki podignutih, posebno u Beogradu, do razmera koje deformišu izborni rezultat. One koji ne podržavaju zahtev opozicije za ponavljanjem izbora u Beogradu potsećam da ako je za njih sve u redu sa dovođenjem i razvođenjem birača iz Srpske da oni nemaju pravo da glasaju na lokalnim izborima. Prebivalište kao argument treba objektivizirati odredbom, poput one u Crnoj Gori, da se ono poseduje najmanje šest mesci pre raspisivanja izbora.
Gorivo koje pokreće ovu mašineriju je uspostavljena kontrola nad poslovima, parama i publicitetom. Decenijom na vlasti uspostavljena je i nova klasa kao „joint-stock company”, akcionarsko društvo unutar kojeg se preraspodeljuju povremeno sredni i sitni ulozi, dok je centralna uloga u ovoj klijentelističkoj mreži rezervisana za velikog bosa i njegovo neposredno okruženje. Dakle, socijalni okvir u kome se dobijaju izbori je kombinovanje podrške siromašnih i formirane nove vladajuće klase.
Politički izraz ovog okvira je taktika da se nakon svakog izbora u orbiti vlasti nađe neki novi dojučerašnji opozicionar – je li to ovoga puta grupa oko Nestorovića ?
Pragmatistima koji ističu da je važan samo konačni rezultat postavljam pitanje: Gde to završava delatna strategija i umešno vođena kampanja a počinje razaranje demokratije?
Na političkom tržištu, opoziciona ponuda suočena je sa tegobom nalaženja dovoljno široke zajedničke platforme kojom se pobeđuje sveprisutna vlast koja se pozicionira u središtu polja ostavljajući opoziciju, po pitanjima Kosova i EU integracija, na njenim rubovima.
Opozicija je ostvarila za teške izborne (pred)uslove, zadovoljavajući ali ipak rezultat ispod objektivno mogućeg. Uspela je, uz pomoć nestranačke ali kritičke u odnosu na stanje u društvu proizborne kampanje ProGlas koju su vodile ličnosti iz javnog života, podigne izlaznost. No i da, u već nepovoljnim uslovima, napravi četiri strateške greške. Prvo, tražila je izbore do kraja godine znajući da će oni biti održani, pod bar jednako nepovoljnim uslovima. Drugo, dozvolila je sebi da uđe u rizik kreiranja lista koje ostaju ispod cenzusa i vode rasipanju glasova. Treće, u kratkoj kampanji umesto da se bavi boljim programima i kandidatima koje može da ponudi, opozicija je konkretnu ponudu biračima i sliku bolje Srbije nakon izbora svela na globalnu poruku o „sudnjem danu“ potrebe za promenom i izlaskom iz mraka korupcije i nasilja. Najzad, nakon zatvaranja izbornih mesta predugo je čekala da reaguje na prekrajanje izborne volje a onda menjala svoje zahteve za poništavanje, odnosno ponavljanje izbora od gradskih u Beogradu do republičkih. (Pravna) sudbina ovih zahteva vezana je za meru otvorenosti ili zarobljenosti institucija, ali i snagu protesta i argumentativne podrške brojnih posmatračkih misija.
Dobitnici i gubitnici
Dobitnik ovih izbora je pored Vučića, doktor Nestorović i njegova Mi – Glas iz naroda, demokratska ali i prilično evrofobična ekipa koja je u političkom kampu nacionalne desnice, pri čemu neće ni sa vlašću ni sa proevropskom opozicijom. Njihov pregovarački, čak ucenjivački potencijal je posebno veliki u Beogradu gde bez njih nije moguće formirati vlast. Uporno istrajavanje na toj poziciji može doneti ponavljanje izbora.
Izgubili su sa svojim jednocifrenim rezultatom socijalisti koji treba da svakako preispitaju svoj status i poziciju mlađeg poslušnog partnera u vlasti i odgovore na dilemu mogu li oni igrati autonomno ulogu nacional protekcionističke levice?
Relativni gubitnik je i opozicija, posebno ona desna koja zbog sitnih ambicija opet pokazuje da nije ništa naučila o pravilu da se mora ulaziti u koalicije koje zasigurno idu iznad izbornog cenzusa. Sudbina, nacionalnog okupljanja Dveri i Zavetnika tik ispod cenzusa, Narodne stranke ili dvojca Tadić, Radulović govori kako tako „padne“ važnih pet šest procenata glasova.
Podnete ostavke Jeremića i Boška Obradovića, na opozicionoj strani ali i tek retoričko Dačićevo pominjanje preispitivanje svoje pozicije na čelu SPS govore da dolazi vreme za podnošenje političke odgovornosti za višestruke izborne neuspehe.
Sindikati i izbori
Biračko telo se formira a onda i deli oko preseka tri velike teme: standarda i kvaliteta života, spoljnopolitičkih destinacija zaoštrenih oko dilema oko Kosova i EU, kao i pitanja demokratije i borbe protiv sistemske političke korupcije koja nešto znači tek sofisticiranijem delu biračkog tela.
Ono što je najvažnije za birače – standard i životne perspektive nije i ono što je ključno izborno pitanje koje ih deli. Prvo zato što im oko projektovanog blagostanja, kao i „nulte tolerancije na korupciju“ svi slično obećavaju. Drugo, zato što se onda posledično dele na patriote i evropejce ili na fanove ovog ili onog lidera ili stranke.
Interesi sindikata i sveta rada i njihovi zahtevi vezani za dostojanstvo rada i pristojan život i na ovim izborima ostali su na nivou neoročenih i kroz socijalni dijalog negarantovanih obećanja.
Poziciju UGS NEZAVISNOST prema izborima i političkim akterima možda najsažetije izražavaju stavovi sadržani u Manifestu iz 2016. u kome se ističe da nikada nećemo služiti partijama, da sa njima možemo samo sarađivati u zaštiti interesa svog članstva, zaposlenih i svih građana. Iskustvo nas je naučilo da ne verujemo predizbornim obećanjima već konkretnim potezima i delima. Naš moto, kada je reč o politici i političarima, glasi: „Glasovi za podršku“. Dobićete naše glasove na izborima ako podržite naše zahteve i praktično se založite za njihovo ostvarivanje. Partnerstvo, podršku i poverenje sindikata treba zaslužiti – sa njima se ne trguje.
Naši prirodni saveznici su nezavisni mediji, udruženja studenata, nezaposlenih, samozaposlenih i penzionera, profesionalna udruženja, civilni pokreti i građanske inicijative koji promovišu i brane demokratiju i ljudska prava – rečju, svi koji se bore za demokratsko, tolerantno društvo socijalne pravde. Demokratski i autonomni sindikati jesu okvir i platforma za njihovo zajedničko delovanje. Naša misija jeste da ih objedinimo u partnerstvu za demokratske promene.
Za aktuelnu postizbornu polarizaciju i nepriznavanje izbornih rezultata važan je stav Nezavisnosti da je poverenje u fer i ravnopravne izbore i izborne procedure temeljna preтpostavke demokratije. Jednako važno je i naže zalaganje za promene izbornog sistema koje će poslanike i poslanice učiniti odgovornim biračima, a ne samo svojim partijskim centralama.
Zoran Stojiljković, predsednik Saveta UGS NEZAVISNOST
