Između beznađa i anomije

Život u Srbiji protekle decenije, tiha većina njenih građana sve češće vidi kao život proveden u nekoj vrsti egzistencijalnog beznađa. Oni kojima su istraživanja deo profesionalnog opredeljenja, sociolozi, politikolozi, kulturolozi, psiholozi, sve češće govore da je društvo u Srbiji zarobljeno anomijom i da se gotovo svakodnevno uveravamo u manifestacije ovog društvenog deformiteta. Od maja 2023. godine i serijskih ubistava koja su se dogodila u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i u okolini Mladenovca, a čije su žrtve bili deca i mladi ljudi, predah od tragičnih događaja i vesti zapravo ne postoji. Događala su se, u zlokobnom ritmu, ubistva i samoubistva u porodicama, u školama su nekoliko puta zaticani učenici sa oružjem, trenaestogodišnji dečak je udarcima sekirom usmrtio dvanaest jaganjaca… Od početka godine, od januara do marta, dogodilo se pet femicida, svi su bili u Vojvodini. Dve žene ubijene su u Rakovcu, po jedna u Bačkom Gradištu, Novom Sadu i Somboru. Još uvek se malo zna o jezivoj smrti dvoje dece koju su, prema javnosti dostupnim policijskim izveštajima, ubili njihovi roditelji, dvadesetogodišnjaci, da bi potom i oni izvršili suicid.

Ovaj neverovatan porast agresije, kao i proliferacija nasilja u svakodnevnom životu, u međusobnim komunikacijama, uslovili su da se suočimo sa teško razumljivim osećajem beznađa i nesigurnosti, od kojeg niko više ne može da se adekvatno zaštiti. Osećamo, kako kaže Zigmunt Bauman, „da smo lišeni elementarnih stubova koji obezbeđuju rutinski, predvidljivi život, sa ravnotežom između oznaka i repertoara ponašanja“. A kada nestanu ti elementarni stubovi, društvo neumitno klizi u stanje koje su sociološki klasici definisali kao anomiju –  poremećaj socijalnih normi koje regulišu i stabilizuju društvo.

U paralelnoj realnosti, međutim, uvek se čuje ista rečenica – „Sistem nije zakazao“. U zemlji „ekonomskom tigru“, sve funkcioniše savršeno i nikad bolje. Ipak, građani najčešće rečima „ludilo“, „mržnja“, „siromaštvo“, „nasilje“, „beznađe“, opisuju stanje koje zatiču u svom bližem ili daljem životnom okruženju. Kako je sve ovo moguće u „sistemu koji nije zakazao“?

Jedini mogući odgovor je – da upravo sistem i jeste zakazao. Po našem mišljenju, porast nasilja u našem društvu obrnuto je proporcionalan stepenu društvene regulacije. Suštinu ove relacije pokušaćemo da približimo posredstvom dve sociološke teorije – teorije društvenog ugovora i teorije društvene anomije.

Jedna od takvih, bazičnih, socijalnih teorija, Hobsova teorija društvenog ugovora, govori o tome da se društvo konstituiše na osnovu međusobne saglasnosti individua koje se udružuju kako bi na taj način obezbedili neophodnu sigurnost sopstvenih egzistencija. Društveni ugovor je, dakle, momenat u kojem se fiksira granica između prirodnog stanja  i građanskog poretka, odnosno, društva. Samim sklapanjem društvenog ugovora, individuumi osiguravaju svoju egzistenciju, ali, istovremeno prenose svoja prirodna prava na državu i njene zakone. Osnovna konsekvenca društvenog ugovora je, shodno tome, obezbeđivanje sigurnosti egzistencije svakog pojedinačnog člana društva. S druge strane, obaveza suverene države je da tu sigurnost, kroz sprovođenje zakona i reda, obezbedi. Osnovni preduslov, dakle, za uspešno funkcionisanje društva jeste usaglašenost osnovnih društvenih vrednosti/ciljeva i strukturalnih mogućnosti, odnosno, sredstava/načina da se te vrednosti realizuju. Ukoliko takve usaglašenosti nema, država („sistem“) nije u stanju da ispuni svoju zaštitnu funkciju.

Drugi bitan pojam, anomiju, u sociologiju uvodi Emil Dirkem, koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju, a da se pri tom ne zamenjuju novim normama i standardima. Anomija, prema Dirkemu, nastaje kada nema jasnih standarda kojima se određuje ponašanje u određenoj oblasti društvenog života, odnosno, kada se izgubi jedna utvrđena tačka, orijentir za norme i želje. U takvim uslovima, kod ljudi se javlja osećaj besciljnosti i očaja, pa je anomija, između ostalog, jedan od društvenih faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu (“anomično samoubistvo”).

Dirkemov pojam anomije prihvatio je i dodatno razvio, nešto kasnije, američki sociolog Robert Merton. On je izgradio veoma uticajnu teoriju prema kojoj se devijantnost generiše u samoj strukturi savremenog društva kao postojanje rascepa između društvenih ciljeva i sredstava za njihovo ostvarivanje. Antisocijalno, odnosno, devijantno ponašanje generiše se upravo zbog nefunkcionisanja sistema, zbog disbalansa poželjnih vrednosti/ciljeva i dozvoljenih načina za njihovo ostvarivanje. Kako se ovaj proces nastavlja, integracija društva postaje slabija i dolazi do anomije. Na primer, ekstremni naglasak na bogatstvu kao simbolu uspeha u savremenom društvu najčešće proizvodi, u manjoj ili većoj meri, nepoštovanje institucionalno regulisanih načina da se ono stekne. Samim tim, prevare, korupcije, kriminal, ukratko, ceo katalog zabranjenog ponašanja, postaje sve češći kada je isključivi naglasak na materijalnom uspehu kao životnom cilju. Uporedo sa ovim procesom, raste i opšti osećaj beznađa i nesigurnosti kod onih koji takav cilj ne mogu da dostignu.

U ovom kontekstu, kada su kanali vertikalne mobilnosti zatvoreni ili suženi u društvu koje visoko ceni ekonomsko bogatstvo i društveni uspon svojih članova, kriminalci predstavljaju trijumf amoralne “inteligencije” nad, moralno ispravnim ali „neuspešnim“ ponašanjem. Drugim rečima, antisocijalno ponašanje raste u značajnim razmerama kada sistem vrednosti veliča određene simbole uspeha, a realna društvena struktura rigorozno ograničava ili potpuno eliminiše pristup odobrenim načinima sticanja ovih simbola. U takvim situacijama, s obzirom na njihovu efikasnost u postizanju ciljeva, nasilje i prevara, kako je svojevremeno zaključio i Hobs, postaju najpoželjnije vrline.

Nedostatak koordinacije između ciljeva i sredstava u jednom društvu stvara uslove za destabilizaciju i dezintegraciju, za porast agresije i nasilja. To, drugim rečima, znači da država ne uspeva da osigura institucionalni okvir u kojem građani mogu na predvidljiv način da interpretiraju odnos između ciljeva i sredstava, odnosno, da na međusobno neugrožavajući način učestvuju u društvenim životu.

Na jednoj od društvenih mreža, prijateljica T.M. je baš prvih dana proleća 2024. napisala: „Ovo proleće je, bez obzira na sunce, protkano jezom. Ozbiljno sam zabrinuta – kako se zaštiti od ovolike bujice mržnje, zla, ludila, agresije? Epidemija psihopatologije se širi i po vertikali i po horizontali. Sad već počinjem i da se plašim. Pomrčina zahvatila naše dane“. Dok „sistem“ tvrdi da – funkcioniše…