1.avgust 2023. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Novi magazin
Autsajder si ako si pošten, vredan, ambiciozan i ne pribegavaš nekom od nasilnih metoda napretka. Bilo da je u sopstvenoj porodici, prema kolegama, zaposlenima ako si šef; to je pokazivanje moći, muške, pre svega, govorim o mačo-modelu i mačo-društvu u kome je gola sila zakon
Prethodni razgovor sa režiserom i profesorom režije na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu završen je pitanjem da li ima danas uslova za nastavak filma „Vidimo se u čitulji“. Odgovor je bio da su danas kriminalci u lister odelima, ubačeni u sistem i da ih je teško prepoznati, razlikovati od tog okruženja, imena istaknutih „junaka“.
Bilo je to pre dva masovna ubistva koja evo već tri meseca Srbiju drže u šoku, toliko da se promenila i vizura nasilja.
To što se dogodilo, bez obzira što to vlast želi da prikaže kao delo više sile i da se dešava svuda, potencira se Amerika sa pucačinama, učinilo je da stvari više nisu iste. Nismo mi društvo koje može tako lako može da se prolagodi novom stanju. Iz sistema u kome smo do juče držali otključane stanove i kuće, deca se družila bez roditeljske kontrole u parkovima i na ulici, što je produkt, hajde da kažemo, sa dobrim i sa lošim stranama, nekakvog južnjačkog, mediteranskog mentaliteta. Onda se baš kod nas takvih desi nešto što nas je u tren dovelo u globalni svet, dramatično do te mere da smo stekli praktično najmlađeg poznatog masovnog ubicu.
Ali, nije to slučajno, sve je samo bilo potisnuto duboko u nama, pa ako se vratimo tom mom filmu iz sredine devedesetih, shvatićemo – nasilje je postalo rol model ponašanja i vremenom je samo eksliralo. Menjalo je određene oblike, ali kroz ratove koji su nas pratili do dvehiljaditih poprimilo je zastrašujuće razmere. Na tom se sistematski radilo.
Ne da se suzbije i spreči, pretpostavljam to kažete?
Upravo tako; taj se model ponašanja podsticao. Autsajder si ako si pošten, vredan, ambiciozan i ne pribegavaš nekom od nasilnih metoda napretka. Bilo da je u sopstvenoj porodici, prema kolegama, zaposlenima ako si šef; to je pokazivanje moći, muške, pre svega, govorim o mačo-modelu.
Gola sila umesto stvarnog autoriteta zasnovanog na znanju i umeću?
Apsolutno, mačo-društvo tako funkcioniše. Nedostatak agresije u svakodnvenoj komunikaciji tretira se kao slabost i tako su stasavale nove generacije. U tom mom filmu vidi se da su i devedesetih deca bila užasnuta što njihovi roditelji rade za 2,3 marke mesečno, a pored njih teče potpuno paralelan život u kom vrede potpuno drugi odnosi i merila.
Došli smo i do kulta oružja, koji jeste sve vreme prisutan, tradicija, kaže se s ponosom, ali novo okruženje sa tom neskrivenom silom i društvenim mrežama koje se ne koriste za sticanje znanja već igre sa pucačinama, sliku su spustile do nedokučivog nivoa. Mi danas pričamo o tinejdžerima koji žive taj život nasilja, kada ih uporedimo sa istim generacijama pre 40, 50 godina to prosto nisu ista ljudska bića. Tada su se dečaci igrali klikerima i pikali fudbal, devojčice preskakale lastiš, trošili su energiju umesto da je nagomilacaju u mračnim domovima.
Više od tri decenije me obuzima osećaj da živomo dan mrmota, ništa se nije promenilo. Kad vidiš Dačića na televiziji znaš da si u danu mrmota, vidiš ministarku Slavicu Đukić Dejanović na 18 funkciji u 72. godini života, shvatiš da smo oboleli kao društvo u kom je lukrativni ideal postao ključan ljudima koji su ostali ovde. Mnogi su pobegli glavom bez obzira, a oni koji su ovde prihvataju taj model čiji je najbolji reprezent upravo Socijalistička partija Srbije – čime ne amnestiram radikale i naprednjake – i njeno opstajanje na vlasti sa pauzom od tri godine. To je civizicajski poraz našeg društva.
Ali nekako sam u poziciji da ne mogu da osuđujem ni ljude koji se bore za opstanak. Mogao bih iz nepromenjene pozicije ličnih moralnih standarda, ali s druge strane znam da je to bitka za preživljavanje, opstanak i prihvataš to bez roptanja, bez uslova, bez pitanja.
Nekoliko dana je bila aktuelna priča o botovima koji su školski primer za vašu dijagnozu.
Upravo tako, nema suštinske razlike između onih koji su uz socijaliste i onih koji botuju za najveću vladajuću stranku. Protesti, posebno oni prvi u tišini, bili su krik naše zapitanosti pred samima sobom šta smo to od sopstvenih života napravili. Ali jasno je iz nedelje u nedelju da protesti nisu vezani samo za ta dva zločina, jer posle tog parališućeg šoka ljudi su uključili mozak i krenuli da analiziraju šta nam se zapravo desilo i ti protesti s punim pravom postaju politčki. I toga se ne treba stideti, samo ih treba voditi kako treba.
Zašto to naglašavate?
Politika je, zahvaljujući sekti na vlasti, postala jedno omraženo zanimanje, ali paradoksalno ono kojim samo oni imaju pravo da se bave i to na način na koji se bave, a svi ostali građani koji se bave politikom su tobož pokvareni. Političari žele, zamislite, da osvoje vlast! A šta je normalnije od toga? To je potpuna šizofrenija, zamena teza.
Politika je u principu upravljanje javnim poslovima, a poistovećuje se sa upravljanjem tuđim životima i ukupnom imovinom, golom moći i silom.
U protestima, posebno van Beograda, svuda se ističu i lokalni problemi, vezani upravo sa lokalnim moćnicima.
Sticajem okolnosti dosta sam putovao i govorio na protestima „Jedan od pet miliona“ i puno toga sam čuo i video u tim manjim sredinama, što me učvrstilo u uverenju da nismo izašli iz feudalnog društva. Džaba nama priča o tom kako da se užasni, globalni kapitalizam reformiše, kad još nismo rešili problem sa feudalnim društvom. Pogledajte tu Jagodinu i sve opštine i gradove gde su glavni nekakve Palme, Jutke, čije je gazdovanje uvek vezano s nasiljem i to sa seksualnim konotacijama. To je paket nasilja na feudalnom nivou.
Jedan od zanimljivijih događaja u životu je dok sam govorio u Jagodini na tom glavnom trgu; strah se u vazduhu mogao seći. Trgić gde se skupi desetak, dvadeset, možda još pet ljudi, a neki okolo virkaju stidljivo, pazeći da ih neko ne spazi. Dok šetaš vidiš muškarce i žene kako spuštaju roletne i druge koji krajnje bojažljivo podržavaju. Nenormalno stanje. To je bilo pre čitave one pedofilske afere koja nije dovršena, iako sam očekivao da će baš na tom primeru nešto da se desi. Čitava ta Jagodina je dobar rol model za izučavanje situacije u Srbiji.
Ali, vratimo se se ovim protestima; ohrabruje ta smelost ljudi u malim sredinama, ne bih da ih brojim iako je vidim to moda. Svaki čovek koji se pojavi u tim gradovima u kojima gazduju lokalni feudalci je važan. Pomenuli ste botove, pa ono svedočenje iz Surdulice jeste bilo važno, ali tužno je, poražavajuće, užasno i po tu ženu i sve druge. Ne mogu da joj se divim jer je pisala najveće gadosti o drugima, pornografske detalje o žanama na meti vlastodržaca, a za to moraš da imaš poseban mentalni sklop, pa i da se odjednom osvestiš posle nekoliko godina. Verujem da je negde ostala uskraćena na naknadu, pa je pukla, ali to njeno svedočenje pokazuje kako to funkcioniše i siguran sam da će biti sve više onih koji će isto postupiti.
Prosto, vlast više ne može da osluži sve te silne ljude koje angažuje.
Hajde da zaokružimo povod i protesta i preispitivanja. Još je bila školska godina kad su se desila dva masovna ubistva. Kako su vaši studenti, koji su poseban svet, reagovali?
Nismo se praktično tih dana viđali, predavanja su okončana 15. maja, ali još sam pod utiskom prijemnih ispita. Dali smo zadatak na prijemnom ispitu iz režije kandidatima da ispričaju u deset slika jednu nepravdu i naglasili da treba da bude lično iskustvo. Tako upoznajemo kandidate, pre svega kako vizualizuju priče, emocije… Imali smo više od 60 kandidata iz različitih sredina i skoro svaki zadatak je počinjao; školsko dvorište, veliki odmor, neko nekog maltetira. Rekao sam da to nije prijemni ispit već kolektivna tearpija! A bilo je tek svršenih srednjoškolaca i nešto starijih od 25 godina.
Ne znam još da li su svi bili toliko pod uticajem događaja u „Ribnikaru“ ili je taj događaj otvorio sve ćelije u kojima je skriveno ono što se njima događalo. I shvatio sam koliko je to ozbiljan problem; kad 60 mladih ljudi na temu nepravde izvuče iz sećanja svoje školsko dvorište to je još jedna potvrda o ukorenjenosti nasilja. I nekažnjivosti nasilja.
Ključna reč – nekažnjivost!
Da, za sve što nam se događa. Evo taj Koluvija je na slobodi, Dijana Hrkalović se šeta po gradu, moj komšija na Kosmaju Mika Aleksić druži se sa poljoprivrednicima. „Gde si, Miko, kad će ročište“, pitaju ga, on se smeje i odgovara. Da li je to, ljudi, normalno?
Interesantno u njegovom slučaju je što svi znaju da je optužen za seksualnu zloupotrebu dece. Svedočenja su dramatična. Ima li popustljiv odnos prema njemu možda veze sa lažnim moralom u kome su sve žene na javnoj sceni, posebno glumice i pevačice, pa i novinarke, naprosto kurve?
Ima puno toga, naravno, to je onaj naš mentalitet, ali povodom izveštavanja sećate se da već posle nekoliko nedelja i prvog šoka dolazi do udbaškog obrta; neke devojčice na Hepiju otkrivaju identitet zaštićene žrtve koja tek treba da svedoči, kreće spin advokata, para Rajević-Savić, teorije zavere protiv „Mike patriote“ koji smeta novom svetskom poretku. Sve je prepravljeno u bezobzirnu farsu u kojoj je prednjačila ona ljudska gnjida Milomir Marić. Čak je Pink bio uzdržaniji, što nam govori o tome koliko je služba uključena u koju televiziju, volim stvari da analiziram i sa te strane. U trenutku je aktivirana ta odbrana; šta su čekale, besne su na profesora… To je bukvalno za povraćanje.
Poznajem porodice nekih žrtava, moja deca su se družila s njima i kad se sve otkrilo bio sam bukvalno bolestan nedeljama. Većina tih mladih devojaka i žena ide na psiho-terapiju i dalje, a ovaj se šeta po Kosmaju i bez srama pozdravlja s komšijama. To je ta Srbija nekažnjivosti.
Protesti su probudili studente, građani očekuju jači odziv profesora, ali stiče se utisak da su vrlo uzdržani?
Da se ne lažemo; na prste dve ruke mogu da nabrojim profesore koji su iskreno podržali proteste i koji su tu uvek. U odnosu na Beogradski univerzitet to je poražavajuće. Nisu se ni studenti još uključili u meri koja je potrebna da uznemiri režim, kao što su to znali u pitanjima studentskog standarda kad su prestrašili Vučića. Moji su studenti među prvima bili na prošlim i ovim protestima, pa mi je savest mirna, ali nema razmere fascinantne studentske pobune ’96 – ’97, koja je zaista bila epska i po režim opasna.
Čini mi se da je sve to u povoju. Imali smo ono dete koje je štrajkovalo glađu; ja ga potpuno razumem, to je krik momka koji shvata da su nas doveli, pa i gurnuli preko ivice dostojanstva. I to se ponavlja, bez nade da će biti promene. Setite se Savamale i protesta Ne davimo Beograd, pa prebijanja Borka Stefanovića i „Jedan od pet miliona“. Bilo je masovno, pa nestalo, ljudi strahuju da će i ovo prestati.
Vučić je naučio taj mehanizam iznurivanja, izrabljivanja protivnika – jer njemu su građani protivnici! – ako je vrućina još bolje, dobra je i oluja. Njega ne uznemirava ni mogući tragičan ishod po tog dečka koji štrajkuje glađu ispod njegovog prozora.
S druge strane, nema katarze kakva se dogodila kada se ’68. spalio Jan Palah. Goran Marković često priča o tome, a moj profesor Pada Popović, koji je bio na studijama, kamere uspeo je na prevaru da snimi i Palaha u mrtvačnici, rizikujući proterivanje. Ta je fotografija obišla svet, Palah je obeležio epohu u Češkoj, ali i živote svih ljudi koji su shvatili opomenu civilizaciji koju je on poslao tim dramatičnim činom suprotstavljanja sovjetskim tenkovima. Ne zagovaram te destruktivne proteste, ali imali smo i mi dramatične opomene, pa ništa.
Podsetili ste me na štrajkača u Novom Pazaru koji je pre nekoliko godina sebi odsekao prsta. Bune se radnici zbog ponižavajućih uslova rada, seljaci i ekološki aktivisti zbog otimanja zemlje, ali ljudi se bune tek kada dogori do nokata. Zašto smo tako pasivni?
Sećam se kad ste me zamolili da napišem nekrolog za Krstu Škanatu; njegovi filmovi su u onom Titovom socijalizmu govorili o tim, kako ih zovemo, malim ljudima, njihovim sudbinama. To su bile teme.
Mislite, čovek je bio tema?
Upravo to, a toga danas nema. Ne znam šta danas treba da se desi da taj gubitak ljudskog dostojanstva postane tema i u umetnosti i u medijima i u životu. To radništvo radi u užasnim uslovima, ne znaš jesu li gori naši tajkuni ili Vučićevi investitori koji pobegnu čim potroše dobijene pare, sela i seljaci odumiru – to su ogromne teme u koje niko ne zadire, a reč je o milionima ljudi.
Čini mi se da je potreban neki radnički lider koji će sve to da objedini…
Srpski Leh Valensa?
Što da ne, pojedinačni protesti ne daju rezultate, a Valensa je, bez obzira na kasniju karijeru, preokrenuo tok poljske istorije; pravi čovek na pravom mestu. Ja čujem povremeno fantastične ljude koji kažu tačne stvari, odlično detektuju problem, ali ne vidim tu energiju. Ćuti i ta Kolubara koja je uvek opasnost za vlast.
Potplaćuju je za tzv. socijalni mir?
Potplaćuju ih platama koje su mizerne, ali veće nego kod drugih.
Škanata je kao umetnik bio savest društva, a bilo je i drugih, mediji, čak i oktroisani, nekada su bili društvena hronika.
Fali nam kreacije, duha, paketa emocija i dobrih priča koje su neprestana šok terapija. To fali i ovim protestima. I umetnosti i medijima. Bomdardovani smo neverovatnim pričama o napretku, putevima koji papreno koštaju, velelepnim zdranjima koja posle otvaranja zvrje prazna kao kovid-bilnice. Ma, šta me briga kako izgleda obilaznica oko Beograda, pa posao je vlasti to da radi, ali interesuje me kako se to radi, pod kojim uslovima. Kunu se u selo, a ne interesuje ih kao živi svet na Goliji. Jesmo li svesni da mnogo ljudi živi u 18. veku, bez nade i pomoći? Mene ne interesuje, s druge strane, svađa u Narodnoj stranci kojom nas mediji bombarduju. Nemojte pogrešno da shvatite, ali i Vuk Jeremić i Miki Aleksić mogu da se pobiju, nema to nikakvog uticaja na društvo, a puni medije.
Dobro je, s druge strane, ne zato što ga ima, nego što je nasilje postalo tema, odlično je što se Marija Lukić izborila, ali ko danas pominje Aleksandra Obradovića iako čovek ima gomilu problema samo zbog toga što se ohrabrio da javno opomene društvo kakve se krađe dešavaju u Krušiku?
I koga briga danas za njega? Užasava me to kratko pamćenje, kratak dah je frustrirajući, posebno kod političara s opozicione strane spektra. Da je priča iz Jagodine praćena gomilom dokaza Srbija bi drugačije izgledala. U medijima nema toka događaja, ne znamo kako se završavaju te velike priče koje pune naslovnice i udarne termine. Šta je sa srpskim tužiteljkama? Kažnjene su i nikom ništa; trajalo je tri dana. Deca u Pećincima još ne idu u vrtić, iako je u tom slučaju i sistem reagovao, ali kao što Vučić ne da Gašića, ne da ni deci vrtić. To je njegova logika.
Malo mračno; znači li to da sve dok svakog omča ne stegne oko vrata neće biti razrešenje?
Bukvalno. Voleo bih da analitički novinari krenu tragom svih tih afera koje su otvarane. Ništa ne dobijamo korišćenjem afera u dnevno-političke svrhe, naprotiv samo neke ljude činiš dodatno žrtvama, ali ako ih ispratimo od početka do kraja možda ćemo shvatiti zašto smo u danu mrmota.
Jelka Jovanović
