Prema indeksu poštovanja kolektivnih prava radnika Srbija je pretežno u društvu afričkih i azijskih država, a tu su i Rumunija, Severna Makedonija i Mađarska, ukazuje Jovan Protić, koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju u razgovoru za Nezavisnost.org
„Stanje u oblasti radnih prava u Srbiji je generalno loše. Jedan od razloga za to je sporost u donošenju novih i nedoslednost u sprovođenju postojećih zakona, u čemu svoju ulogu i odgovornost imaju kako država, tako i sindikati. Ima tu mnogo primera za nesnalaženje u odnosu na promene zakona i njihovo prilagođavanje novim lokalnim i globalnim izazovima. Samo jedna od ilustracija za to jeste situacija u kojoj su sindikati, maltene, slavili činjenicu što 2014. godine nisu u Zakon o radu unete odredbe o regulisanju rada privatnih agencija za zapošljavanje. Mislilo se da ako to ne bude u zakonu, neće se ni desiti, što svakako nije bio slučaj, a dodatni je apsurd bio što je Srbija godinama pre toga ratifikovala Konvenciju 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje, te je tek nakon nekoliko godina regulisana ova sfera angažovanja radne snage posebnim zakonom“.
Ovako Jovan Protić, koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju odgovara na pitanje portala UGS „Nezavisnost“ o uzrocima dugogodišnjeg tavorenja Srbije u oblasti radnih prava – da li je to loša praksa poslodavaca i države, nesnalaženje sindikata ili posledica ekonomskih kriza počev od one svetske iz 2008-2009.
Protić smatra da su svi ti faktori uticali na loše stanje, ali i da se ono nastavlja zaostacima u regulisanju novih, a povećanih oblika rada.
„Takav trend u svetu i kod nas se naročito pojačao od pandemije, pa se sada sve više govori i brine o neformalnim radnicima, koji su dotad bili najnevidljiviji. To je praktično rad ‘na crno’, bez ugovora, a u svetu je reč o oko dve milijarde ljudi, gotovo dve trećine od ukupnog broja radnika. Veliki je izazov kako takve ljude, pa i ovde u Srbiji, privoleti da makar počnu da odvajaju sebi na neki način, koliko mogu, sredstva za starost ili da postepeno izađu iz zone neformalnog rada.“
Srbija ipak nikako da izađe iz grupe zemalja u kojima se sistematski krše radnička i sindikalna prava. Naime, i ove godine, po Globalnom indeksu poštovanja kolektivnih prava radnika Međunarodne konfederacije sindikata, Srbija se našla u četvrtoj grupi država, što je izuzetno loš rezultat, jer samo stepen niže su zemlje u kojima radna prava praktično i ne postoje. Kako to komentarišite?
Izuzetno duga je ta stagnacije Srbije u oblasti poštovanja kolektivnih prava radnika, više od decenije, mada je evidentno i da u regionu nema napretka ili su negde i nazadovali.
Da podsetimo, MKS je sve države podelila na pet grupa, a najbolje se ocenjuju sa ocenom jedan, pa nadalje. U prve dve kategorije su države u kojima se radna prava uglavnom poštuju, a treća je ona u kojoj se nalaze države u kojima se često krše prava radnika. Četvrta kategorija, gde je Srbija, jeste skup država u kojima postoji sistematsko kršenje prava radnika, kako kod privatnih poslodavaca, tako i u javnom sektoru. U petoj kategoriji se nalaze države u kojima se prava radnika zapravo ne ostvaruju, iako su neka od njih formalno proklamovana.
Dakle, decenijske nade sveta rada u našoj državi da im bude bolje, nisu nimalo ostvarene, naprotiv. Tako smo i dalje pretežno u društvu afričkih i azijskih država. Međutim, tu su i okolne zemlje – Rumunija, Severna Makedonija, Mađarska i Grčka. Crna Gora je iz druge kategorije pala u treću, dok su ostale države regiona zadržale ocene iz 2022. godine i uglavnom se nalaze u trećoj kategoriji, što znači da je u Albaniji, Bosni i Hercegovini i Bugarskoj stanje značajno bolje, dok je u Hrvatskoj, koja je u drugoj kategoriji, ono mnogo bolje.
Zašto se Srbija toliko dugo nalazi u gotovo najgoroj grupi zemalja?
Jedan do glavnih razloga za takvu stagnaciju jeste problem predugog rešavanja radnih sporova, odnosno ostvarivanju prava na taj proces u razumnom roku. Tu bi, na primer, sindikati morali mnogo više da insistiraju u pritiscima na socijalne partnere, i da više usmeravaju radnike i organizacije na proces mirnog rešavanja radnih sporova, koji se nedovoljno koristi u Srbiji. Tu je MOR u Srbiji stalno angažovan, da se mora podići svest o mirnom rešavaju radnih sporova preko Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, čiji miritelji i rukovodstvo zaista dobro rade svoj posao.
Globalni trendovi još od pandemije, pa preko rata u Ukrajini, nikako da uliju makar malo optimizma u svetu rada. Po najnovijem izveštaju MOR, nezaposlenost se i dalje povećava.
Međunarodna organizacija rada saopštila je pre par dana da se očekuje povećanje broja nezaposlenih u svetu i u 2024. Predviđa se da će u ovoj godini broj nezaposlenih porasti za dva miliona, što će podići i stopu nezaposlenosti. Broj radnika koji žive u ekstremnom siromaštvu i zarađuju manje od 2,15 američkih dolara dnevno porastao je za oko milion tokom prošle godine, a broj radnika koji žive u umerenom siromaštvu i zarađuju manje od 3,65 dolara dnevno, iste godine porastao je za 8,4 miliona. I dalje postoji velika razlika između zemalja sa višim i nižim prihodima.
Da li se sindikati tu snalaze i da li i oni gube snagu?
Kad pričamo o globalnim trendovima, tu je dobra stvar, s jedne strane, to što su sindikalne ogranizacije, kao nevladini entiteti, dostigli brojčano rekordno članstvo od 251 miliona pripadnika. Međutim, ono što relativizuje taj trend povećanja od oko 3,6 odsto za deset godina, jeste činjenica da taj porast zaostaje za rastom zaposlenosti u svetu, pogotovo u nerazvijenim ekonomijama. Tako, zapravo i opada sindikalna zastupljenost u procentima, pa ove radničke organizacije imaju manji obuhvat, globalno gledano.
Naravno da su tu jedan od glavnih izazova migratorna kretanja i posledično migrantska radna snaga. Retki su slučajevi, kao u nekolicini zemalja, da sindikati zemalja odakle odlaze radnici unapred obaveštavaju radnike o njihovim pravima i obavezama i prave vezu sa sindikatima u zemljama u koje oni odlaze, kako bi im olakšali budući položaj u svetu rada.
I kod nas godinama ima problema u oblasti angažovanja strane radne snage, pa i pomentuh migranta iz nerazvijenih zemalja?
Kod nas, ako je nešto od velikih izazova u perspektivi, to je integracija migrantskih radnika, pored ostalog zato što se u Srbiji i u regionu težilo da se oni stave pod poseban pravni režim, na primer ne po Zakonu o radu, nego po Zakonu o sezonskim poslovima. Sada se revidira Zakon o zapošljavanju stranaca, olakšavaju se pravila za ulazak na tržište rada, što će sigurno voditi ka brojčanom rastu zastupljenosti pripadnika te radne snage, koje bi trebalo nekako ‘pokriti’ i organizovati, čak i kao sindikalno članstvo, ali se ne vidi kako će se to raditi.
Drugi veliki izazov je platformska ekonomija. MOR je, kada je reč o digitalnoj tranziciji, počela da radi na novoj konvenciji, koja bi trebalo da stupi na snagu 2025. godine. Krenuli smo sa istraživanjem sudske prakse i postojeće radno-pravne regulative u državama članicama. Iz Srbije tu nije bilo Bog zna šta da se pošalje, pošto nema ni sudske prakse, niti regulative u toj oblasti, ali postoje istraživanja nevladinog sektora. Svakako, to će biti veliki izazov za radna prava i sinidikalno organizovanje. To je veoma širok dijapazon delatnosti, od dostavljača hrane preko raznih delatnosti putem aplikacija, do IT sektora.
Imate li utisak da u vezi sa zapošljavanjem stranih radnika u Srbiji postoji surevnjivost pa čak i oprečnost kod radničkih i sindikalnih krugova – od stava da se to mora potpuno sprečiti do minimiziranja tog pitanja?
Pre svega, da objasnim da se mehanizam MOR-a i njegovog Biroa za radnička pitanja oslanja na tri stvari – na redovna izveštavanja od država članica, na Komitet eksperata MOR koji može da uhvati neku zemlju u teškom prekršaju, kao što uradio sa Srbijom pre četiri godine u slučaju Zakona o inspekcijskom nadzoru i njegovoj neusklađenosti sa Konvencijom 81 o inspekciji rada, ili na žalbe sindikata i poslodavaca. Drugim rečima, ako nama naši konstituenti ne ukažu na kršenje radnih prava kod pojedinih poslodavaca, bilo da su oni strani ili domaći, naš mehanizam nadzora nad radnim pravima ne može da bude aktiviran. Pri tome se nama u žalbama uvek skreće pažnja ne na određena negativna postupanja poslodavca, nego na nepostupanje države kada je reč o zaštiti prava radnika. Ako se to dobro potkrepi u žalbama, onda imamo mehanizam da reagujemo i u toku je nekoliko takvih slučajeva, aktivnih postupaka koji se vode između predstavnika radnika i predstavnika države Srbije pred Međunarodnom organizacijom rada.
Međutim, najveći i medijski najzastupljeniji slučaj, onaj o uslovima rada na gradilištu fabrike Linglong u Zrenjaninu, ostao je ispod radara, jer se nama tom prilikom niko nije ni žalio, niti obratio. Sa druge strane, zbog slučaja kršenja prava indijskih radnika u Kraljevu od pre nekoliko godina, dobili smo najveću žalbu protiv nepostupanja države Srbije ikada. U tom slučaju su indijski sindikat i jedan od lokalnih sindikata podneli zajedničku žalbu MOR-u. Da podsetim, tada je inspekcija rada u Srbiji tvrdila da je za to nadležna inspekcija u SAD, na Floridi, jer je vlasnica agencije za angažovanje ovih radnika nju registrovala tamo, pa je onda ona sama sebi „ustupila“ te radnike posredstvom te agencije.
U svakom slučaju, bilo bi dobro, ali se to retko dešava, da naši sindikati za te radnike, čim ostaju duže u Srbiji, imaju mehanizam za iskorak prema njima, makar kroz učlanjenje u neki lokalni ili novopokrenuti sindikat. Sa time su povezane i promene Zakona o sezonskim poslovima, koje su privremeno stopirane i videćemo da li će se uvažiti primedbe stručne javnosti i sindikalnih predstavnika za najavljene promene Zakona o zapošljavanju stranih radnika i zakona o inostranim građanima u Srbiji.
Da li postoji opasnost da nastanu neki „neoludistički“ pokreti zbog sve većeg gubitka poslova usled digitalne tranzicije u svetu. Već se kalkuliše sa stotinama hiljada manje zaposlenih zbog veštaške inteligencije na nivoima država, ili miliona njih globalno?
Citiraću našeg bivšeg generalnog diretkora Gaja Rajdera, kada još nije bila aktuelna veštačka inteligencija, da je bojazan za radna mesta, koja je postojala pri svakoj industrijskoj ili poluindustrijskoj revoluciji i pri svakoj bitnijoj inovaciji, neosnovana, jer se svaki put dogodilo da je radnih mesta bilo više. Ali, iako se uvek dešavala transformacija i promena vrsta i umnožavanja poslova, to nije moglo proći bez turbulencija. Zbog toga je uloga sindikata i država da takva tranzicija bude što manje teška, da se ide u susret promenama i zagovara sticanje novih veština, da se ne dešava da nam zaposleni budu odviknuti od učenja nakon završetka svog formalnog obrazovanja i obuka. Ne mogu samo prosveta i Nacionalna služba za zapošljavanje, kakve god resurse da imaju, a u Srbiji ih imaju malo, da prilagode veštine radnika promenljivom tržištu rada tako lako, ako sami radnici ne budu stimulisani da i sami rade na svom usavršavanju.
U Srbiji kao da nema dovoljno sluha ni spremnosti za dijalog za takve izazove, osim pomalo u nevladinom sektoru. Da li je tu problem samo do vlasti i institucija, ili u sindikatima i kod članstva nema napora i razumevanja da će to doneti ogromne promene, na koje neće moći adekvatno da se odgovori i preduprede negativne posledice?
Mene najviše brine to što kod naših konstituenata, uključujuči i sindikate, postoji niska apsorpciona mogućnost, u smislu da razne podrške, savetodavne ili u formi obuka – bilo čega što MOR nudi, često ne mogu da prihvate, jer praktično nemaju na koga to da prenesu. Da li je u pitanju sporost u ambicijama, da li je to strukturalni problem, interni i generacijski, ne može se tačno reći, ali da to predstavlja usko grlo evidentno je već duže vreme. Ima, naravno, i pozitivnih primera, kao kod nedavnog projekta o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja, da su sindikati vrlo dobro reagovali. Tu smo stvarno sa Ujedinjenim granskim sindikatima „Nezavisnost“ i sa Savezom samostalnih sindikata Srbije imali odličnu zainteresovanost i odziv.
Imam utisak da su sindikati, čim su shvatili da za razliku od gomile drugih problema koji zavise od političke volje nosioca vlasti to ovde nije slučaj, odmah dobro odreagovali. Odnosno, da je reč o zakonu iz Nemačke, vrlo moćne evropske zemlje, a uskoro i direktive u EU, pa to onda podigne interesovanje za veoma opiljivu stvar.
Kod, na primer, veštačke inteligencije, izgleda da je to sindikatima, ne samo u Srbiji, nekako daleka problematika, pa se o tome veoma malo i govori, a kamoli razmišlja o nužnim promenama i izazovima.
Branislav Božić, urednik u listu Danas
