16. 9. 2024. Kategorija: Autorski tekstovi, Mirjana Stevanović Izvor: Nezavisnost.org
U senci letnjih toplotnih talasa i još vrelije teme rudarenja litijuma, kreiraju se nova pravila u sektoru energetike koja će uneti značajne promena ne samo u strukturi te grane nego i u živote ljudi koji od nje (ne)posredno zavise
I pored nekih usvojenih, tek razrađenih ili najavljenih planova, još nije najjasnije kako će se odvijati čitav proces “ozelenjavanja” energetike u Srbiji.
Prvo je krajem jula Vlada usvojila Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan (INEKP), potom je otvorena javna rasprava o Strategiji razvoja energetike do 2040. godine a u prvoj dekadi septembra završena je javna rasprava o izmenama i dopunama Zakona o energetici kojim se ukida zabrana izgradnje nuklearnih elektrana. Ciljevi u ovim dokumentima prilično su jasni – do 2050. godine, kao i ostale evropske zemlje, moramo da napustimo fosilna goriva kao izvor energije, pre svega ugalj koji u Srbiji učestvuje sa 70 odsto u proizvodnji struje. Malo je manje jasno kako i da li ćemo te ciljeve ostvariti jer su rešenja u pomenutim dokumentima prilično maglovita a neke projekcije stručnjaci ocenjuju kao proizvoljne, bez uporišta u činjenicama.
Upravo na to ukazuje Hristina Vojvodić, viša savetnica Regionalnog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) koja podseća da je ključni zadatak INEKP-a – dekarbonizacija. To znači da se Srbija međunarodnim aktima i Zelenom agendom za Zapadni Balkan obavezala da će do 2050. godine biti ugljenično neutralna, bez emisije ugljen dioksida u proizvodnji energije. Sa tim ciljem treba da budu usklađeni planovi, strategija i zakoni koji su u proceduri. Ali, već na prvom koraku smo u problemu.
„Naši ciljevi nisu usklađeni sa onim na šta smo se obavezali. Za 7,1% smanjili smo ambicije kod udela obnovljivih izvora a najproblematičnije je to što brojke iz dokumenata nisu dobre. Nelogično je da se isto smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte postiže i sa 33,6% udela obnovljive energije i sa 40,7%. Tu nešto nije u redu, prevelika je razlika što može da ukaže na ‘nameštanje’ brojeva pa se u takve procene ne možemo pouzdati. Još veći je problem što ne znamo kako će doći do pada emisije CO2 (ugljen-dioksid), jer iako je plan da se smanji proizvodnja energije iz uglja, nema mera za zatvaranje termoelektrana. Prema INEKP-u, za četiri godine moraćemo da uskladimo i industrijske emisije gasova za koje su još strožiji kriterijumi“, ističe Vojvodić u izjavi za Nezavisnost.org.
Daleko od javnosti
Naša sagovornica navodi da će prema dokumentima, termoelektrane raditi do 2040, ali je pitanje da li sadašnji kapaciteti mogu do tada da izdrže bez većih ulaganja za koja je već teško obezbediti kredite, čak i opremu jer se više ne proizvodi. Tu su i drugi oksidi koji svake godine imaju višestruka prekoračenja. Na primer, od četiri do šest puta je više sumpor-dioksida a postrojenja za odsumporavanje uvećavaju potrošnju energije pa je na kraju sve dosta skuplje. Zato je, kaže Vojvodić, pitanje svrsishodnosti obnavljanja termoelektrana otvoreno i mnogo bi bilo bolje da se umesto u njih ulagalo u neke obnovljive izvore.
„Znači, nemamo adekvatne ciljeve ni adekvatne mere, nemamo socijalni aspekt koji se svodi na uopšteni dokument koji se zove pravedna tranzicija, osim jedne mere koja se poziva na praćenje i dijagnostiku primene pravedne tranzicije. Ali, nije obaveštena javnost, pa ni oni koji prvi treba da znaju, pogođena zajednica pre svih. Nisu objašnjene socijalne implikacije odluka a očigledno je da se one donose jer u dokumentu postoji tabela koja to prikazuje. Niko se ovde ne bavi posledicama, kao da je čitav dokument rađen da se ne primeni, ali ako nas neko pritisne imamo ga, pa ćemo morati. Sve je vrlo široko postavljeno da bi sutra neko mogao da obrazloži zašto neke stvari jeste ili nije uradio, prema potrebi i političkoj situaciji“, naglašava Vojvodić.
Ona dodaje da je u tim dokumentima neko sebi ostavio dovoljno prostora za manevar, da odluke mogu da se prilagođavaju novim političkim prilikama, da se energetika, kao što je to bilo i do sada, koristi za kupovinu socijalnog mira umesto da se ljudi unapred pripreme kako bi lakše podneli promene.
Profesor ekonomije na Rudarsko geološkom fakultetu Petar Đukić ističe da su klimatske promene najveći problem sa kojim se suočava čovečanstvo, ali da nema mnogo kapaciteta za rešavanje jer je svet razjedinjen, podeljen, posvađan, bez velikih lidera i socijalnog dijaloga, sa globalno i lokalno slabim institucijama, posebno u Srbiji.
Političke privilegije
„Evropska unija donekle prednjači u ‘klimatskoj akciji’, ali to nije čudno jer u odnosu na druge kontinente ima malu površinu, oskudne resurse, nisku pošumljenost a velike gradove, puteve, gust avio i drumski saobraćaj koji troši ozon i kiseonik i stvara velike količine štetnih gasova. Evropa nema dovoljno prostora, ugrožena je pa su posebno malim zemljama, čije su i mogućnosti manje, dragocene nove tehnologije zaštite poljoprivrede, pošumljavanja, ozelenjavanja, nova radna mesta umesto u rudnicima uglja ili termoelektranama. Usmerenje je ka zelenoj infrastrukturi, energiji sunčevih panela, regulaciji vodotokova, boljem iskorišćavanju šumskog otpada, biomase… Svega toga ima u Srbiji ali je jako neorgazovano. Mnoge zemlje ulažu u selekciju otpada. Na primer, u Beču spalionica u centru grada za nekoliko meseci rada obezbedi celokupnu energiju potrebnu za godinu dana“, navodi Đukić za naš portal.
Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan (INEKP) beleži da će deset odsto stanovništva biti pogođeno energetskim siromaštvom, ali se o tom aspektu tranzicije malo govori
Uz ostale zemlje EU on pominje iskustvo Grčke, koja je slična nama, ali je za kratko vreme uspela da pogasi termoelektrane i koristi solarnu energiju – ne samo individualno nego su izgrađene čitave farme panela. Đukić Dodaje da se kod nas to nije radilo jer su za ekonomiju zasnovanu na uglju vezana čitava područja sa večitim političkim privilegijama i bazom za kapilarne glasove na izborima. Uz to, niko ne zna koliko je ljudi zavisno od uglja, jer to nisu samo rudari ili uopšte svi radnici Kolubare, nego i oni u brojnim drugim firmama koje rade za potrebe energetskih sistema.
„Sistem koji je imala stara Jugoslavija nije dograđivan i nama od 2021. godine, posle onog kolapsa, stalno fali neka struja: od 33 ili 34 milijarde KW nedostaje milijarda godišnje a potrošnja se povećava. Da bismo sproveli energetski plan, do 2030. ćemo morati da investiramo najmanje deset milijardi evra, mada mislim da su mnogo veće pare u pitanju jer se računica bazira na neinoviranim podacima. Na primer, prema planu bi 2025. godine imali oko 50 milijardi evra BDP, 2030. godine oko 60 a 2050. oko 100 milijardi. A mi već sada imamo BDP 90 milijardi, sledeće će biti 100, najverovatnije zbog inflacije koja u plan uopšte nije uračunata“, objašnjava Đukić.
Od Ria, preko Kjota do Pariza
Ono što je dobro, naglašava naš sagovornik, je realna procena ekonomskog rasta koja se kreće malo iznad tri odsto, a u periodu od 2045. do 2050. ide i ispod toga. Objašnjava da ne možemo da računamo na više, jer smo u poslednjoj deceniji bili na 2,6% dok je svetski prosek 2,8%.
Energetska i razvojna katastrofa
„Ako hoćete održivu ekonomiju, morate imati kvalitetniju i zdraviju energiju, ali nisam pristalica nagle i drastične rekonstrukcije sistema. Mora jedna po jedna termoelektrana da se gasi, prvo one najneefikasinije koje koriste 25-30%, one isplativije idu do 45% ali zato jedna hidroelektrana koristi do 97% čak i do 99% energije. Odlična mogućnost je solarna energija i vetroparkovi, ali oni nemaju kontinuitet, potrebni su kapaciteti za balansiranje i tu bi bilo fantastično da se u mrežu uključi reverzibilna hidroelektrana Bistrica, čija je gradnja trebalo da bude okončana 2020. a još nije ni počela“, ukazuje profesor.
Ni EU nije dosledna u energetskoj politici, kaže Đukić, ali je kod nas to energetska i razvojna katastrofa. Ona se ne vidi na prvi pogled, jer ne znamo koliko se, na primer, voda zagađuje a koliko prečišćava, koliko je kancer prisutan u Kolubarskom basenu, na Ubu, kakvi su proizvodi iz tih krajeva koji su toliko devastirani da se opustošeni krajolik vidi sa Meseca.
„Sada se stvara neformalna koalicija između energetskih kompanija, lokalnih populista i dela radnika, naročito sindikalno dobro organizovanih i privilegovanih. Oni ne žele da se išta menja i za deo ovog plana moraće da se pronađe ozbiljan novac kako bi se obezbedila socijalna dimenzija, pravična tranzicija. Ali, toga nema u INEKP-u, koji su pravili stranci, Grci najviše, jer bolje znaju šta imamo“, zaključuje Petar Đukić.
Prema zvaničnoj statistici, u Srbiji nešto više od 30.000 ljudi radi u sektoru rudarstva ali je veliki deo njih u pratećim službama, od održavanja do komercijale. U jamama i na površinskim kopovima uposleno je oko trećine pomenutog broja, najviše u rudnicima uglja gde su uslovi najteži, ulaganja najmanja a plate najniže. Na eksploataciji nafte i gasa uposleno je 320 osoba, a u rudnicima metala malo više od 7.000 radnika. Na ostalim rudarenjima radi 3.300 ljudi a malo više od 5.000 je u uslužnim delatnostima u rudarstvu. Na koji način će oni trenutna zanimanja zameniti “zelenim”, kakvi uslovi će biti potrebni za prekvalifikaciju, to dokumenta koja se usvajaju ne navode. Na to upozorava i Aleksandra Mirković, iz UGS “Nezavisnost”.
Gde su zelena radna mesta
„Samo u rudnicima uglja, prema izvorima EPS-a, u basenima Resavica, Kolubara i Kostolac, uključujući prateća zanimanja, radi oko 15.700 ljudi ili 0,7 procenata od 2,7 miliona ukupno zaposlenih u Srbiji. To nije mali broj i važno je da se u zelenu tranziciju uz nacionalne uključe i lokalne vlasti“, kaže Mirković za Nezavisnost.org.
Uz to naglašava da je u INEKP-u zabeležen podatak da će deset odsto stanovništva biti pogođeno energetskim siromaštvom, ali da se o tom aspektu tranzicije malo govori. Ukazuje i da se o rokovima za pojedine poteze priča, ali da nema javnih podataka o promenama kod ogromnih kapaciteta energije koja se dobija iz uglja.
Termoelektrane će raditi do 2040, ali je pitanje da li mogu do tada da izdrže bez većih ulaganja za koja je već teško obezbediti kredite, čak i opremu jer se više ne proizvodi
„U INEKP-u je rečeno da će se oko 45% električne energije dobijati iz obnovljivih izvora, smanjiće se udeo lignita ali i dalje se ne vidi kako i na koji način i šta će biti sa viškom radnika, da li će i kako moći da se prebace na nova radna mesta. Na sajtu EPS-a može da se nađe podatak o otvaranju vetroparkova, velike solarne elektrane, ali niko ne kaže da li su to zelena radna mesta, ko će raditi u tim postrojenjima. U okviru INEKP-a bi moralo da se odredi i kako će se ljudi prekvalifikovati na zelena radna mesta, ko će davati licence, da li će u to biti uključena ministarstva“, ističe Mirković.
Naša sagovornica podseća da je pre dve godine prvu verziju srpskog INEKP-a Evropska energetska zajednica ocenila “slabom trojkom”, da je u međuvremenu bilo korekcija ali da i dalje nedostaju neki važni elementi.
