- jun 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Fdu.bg.ac.rs, Mc.rs, Klix.ba, Južne vesti
Među partijama na vlasti i onima u opoziciji, kako kod nas, tako i u regionu, nema razmimoilaženja po pitanju diktata kapitala i poštovanja neofeudalnih bogataša. Njima će se prodavati zemlja u bescenje, njima će se iznajmljivati radnici kao roblje, nakon što su u parlamentima usvojeni sramotni zakoni o radu; zbog njih će se kršiti svi ekološki, etički i logički standardi. Ne verujem zato u mirne pobune, opozicione tlapnje bez akcije i plana, izjavio je režiser Kokan Mladenović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Kokan Mladenović iza sebe ima desetine uspešnih režija i brojna priznanja u Srbiji i inostranstvu, među kojima i pet Sterijinih nagrada. Vanredni je profesor pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu, umetnički direktor Narodnog pozorišta u Somboru i upravnik pozorišta Atelje 212 u Beogradu.
Režira u državama bivše Jugoslavije: “Moja profesija mi je, na sreću, omogućila da još uvek živim u zemlji u kojoj sam se i rodio – u Jugoslaviji, zemlji koja, ako se uporedi sa ovim otužnim kasabama nastalim na njenim ruševinama, prepunim kriminalaca, demagoga i svakojakog medijskog i političkog ološa, deluje kao Eldorado u kome su svi narodi nekadašnje zajednice ostvarili najviši stadijum svog razvitka i uspeha.
Naravno da je neumesno upoređivati realne žrtve ratnih zločina, poput sarajevskih civila, srebreničkih stradalnika ili prognanih i ubijenih u operaciji ‘Oluja’, ali je, za mene, suštinski genocid u ratovima devedesetih izvršen nad Jugoslovenima. Gotovo dva miliona ljudi se, na poslednjem popisu stanovništva u SFRJ izjasnilo Jugoslovenima. Oni su danas, poput Hazara, narod bez zemlje, proganjan i ponižen, izbrisan iz spiskova, neprihvatljiv za nove političke „elite“, valjda zato što ih podsećaju na to sa koliko su evidentnog uspeha razorili zemlju koja je po ulaganju u kulturu, prosvetu i zdravstvo, po poštovanju radničkih prava, bila sve ono što nekadašnje republike, a sadašnje državice, nikada neće biti”, kaže sagovornik portala Sindikata Nezavisnost.
Stvarali ste i u okolnostima jedne ranije, snažne, unekoliko drugačije autoritarnosti u odnosu na ovu današnju. Specifičnosti postoje, naravno i poređenje nije uvek
zahvalno, ali, kako gledate na tadašnji i današnji odgovor srbijanskog teatra? Da li je danas dovoljno hrabar i umetnički artikulisan?
Pozorište je, kako Šekspir kaže, ogledalo društva. Teško je očekivati da će to ogledalo reflektovati lepši ili ružniji lik od onoga koji se pred njime nalazi. Naše pozorište je, tako, ogledalo jednog dezorijentisanog društva, društva naopakog sistema vrednosti u kome je kukavičluk postao preporuka za uspeh, a poltronstvo sinonim za napredak. U takvom društvu nema istine, a ni potrebe za njom, pa je, na žalost, logično da je istina proterana i sa pozornica naših teatara koji se, veoma retko, gotovo na nivou izuzetaka hvataju u koštac sa ovim slobodnim padom u katastrofu, kojeg trenutno živimo.
Pozorišta se okreću eskapizmu, zabijaju u glavu u daske koje život znače i gušenje slobode u javnoj sferi, ponižavanje kulture kroz mizerne budžete koji počinju sa nulom, po pravilu ostaju bez gromoglasnog scenskog odgovora.
Ima, naravno, uvek dovoljno onih koji se ne mire sa postojećim stanjem; njihove predstave su lekovite i dragocene, ali je opšti utisak poraza naše kulture neminovan.
Koliki su, zapravo dometi umetnosti; očekuje li publika, udobno zavaljena, previše od umetnika – “da im ga kažu”? Da odgovore na mafijaško gaženje institucija, na eksploatisanje ljudi, korupciju? Da joj olakša strah, beznađe, kukavičluk. Imate li ova pitanja, ili odgovore na njih, u glavi dok birate tekstove, radite na njima, ispostavljate zadatke glumcima?
Publika koja dolazi u teatar (a statistika kaže da je to najviše dva posto društva), željna je ne samo zabave ili estetskog užitka, već i specifične vrste socijalnog dijaloga koji se odvija između učesnika na sceni i gledalaca u publici. Pozorište je, ne zaboravimo, jedina umetnost polisa, umetnost društvene zajednice koja kroz teatar preispituje najvažnije postulate svog postojanja, suočava se sa svojim greškama i strahovima i traži putokaz za sopstvenu budućnost.
U vreme kad je u zemlji u kojoj živimo suspendovana demokratija, kada parlament ne funkcioniše, a mediji neumorno proizvode laži skovane u vrhu aktuelne vlasti, odgovornost pozorišta je tim veća, jer neko mora da sagleda širu sliku našeg trenutnog stanja, postavi neprijatna pitanja i sačuva ono malo preostale duhovnosti koja nas odvaja od stada koje će potrčati za svakom klepetušom ili pred svakim prutom.
Kao da podrazumevate društveni angažman – jedan od brojnih dokaza je i Vaša predstava Pad, igrana i pred radnicima povređenim na gradilištima. Da li Pad svedoči, zapravo, o sunovratu, imaju li ljudi uopšte svest o tome zbog čega im se događaju tragedije? Kako teatarskim alatom odgovoriti na nezaustavljivu propaganda i laži o idealnom svetu u koje se veruje uprkos praznim džepovima?
Predstavu „Pad“ smo napravili kao naš umetnički odgovor na fenomen besramnog žrtvovanja života radnika u Srbiji od strane neoliberalnih fašista koje zanima isključivo profit. Bili smo zaprepašćeni činjenicom da te desetine i stotine poginulih radnika ne predstavljaju nikakav povod za suštinsko preispitivanje i promenu zakonskih odredbi, ili bar za krivično gonjenje odgovornih za njihovu smrt, već predstavljaju puki škart zahuktalog procesa bogaćenja i otimanja, glinene golubove prekarijata o kojima niko ne vodi računa i čija se smrt uklapa u „prihvatljivu statistiku“ novih gospodara naših života
Verujem da predstava mora da ima živo uporište u našem vremenu, aktivno jezgro koje će suočiti gledaoca sa njim samim, zajednicom u kojoj živi i koje će pokrenuti u gledaocu emociju, promenu stava, revolt, bes, bilo šta sem ravnodušnosti na koju smo se sveli, razočarani svim promenama koje si nisu dogodile.
„Mi smo deca našeg doba, a naše doba je političko“, kaže Vislava Šimborska. Nemoguće je živeti i stvarati mimo svog vremena i nepošteno je prikazivati lažnu sliku tog vremena zarad nečije koristi ili, jednostavno, lične umetničke udobnosti.
Radite mnogo na prostoru bivše Jugoslavije – da li će biti rata? Već smo se uverili u to da su pitanja poput “ko će protiv koga” i “ko će čime” besmislena kad se začuju doboši i trube pritajenog nacionalizma. Ima li umetnost koja povezuje ljude ikakvu snagu da spreči novu, a zapravo istu destrukciju kojom je otpočelo ubijanje devedesetih godina prošlog veka?
Ja, dakle, još uvek živim u Jugoslaviji, srećan da nailazim na pozorišne istomišljenike u svakom kraju moje zemlje, zabrinute kao i ja zbog retorike devedesetih koja se ponavlja, zbog istih politika i istih lica zločinaca, ili saučesnika u ratnim zločinima, koji danas rukovode Srbijom, Bosnom, Hrvatskom, Crnom Gorom…
Ne postoji narod u bivšoj Jugoslaviji koji se, bar na trenutak, nije bahatio u balkanskoj krčmi i ne postoji niti jedan među tim narodima spreman da se suoči sa sopstvenim ponašanjem i plati realnu cenu svojih postupaka. Živimo „romansirane biografije“ naših novijih istorija, prepune laži i tendecioznih tumačenja. Sve te laži će jednom morati da dođu na naplatu i ja se jako bojim da novi sukob na ovim prostorima nije nemoguć. „Sreću“ u nesreći predstavlja činjenica da iz Srbije, Bosne i Hrvatske odlazi toliko mladih ljudi svake godine, da se nadam da neće biti mesa za nove ratove.
Bili ste i direktor pozorišta, profesor ste na Fakultetu dramskih umetnosti, srećete se sa gledaocima, imate li osećaj da je nestalo hrabrosti, da su ljudi ucenjeni, uslovljeni egzistencijom, zaboravili na dostojanstvo? Ima li tome kraja, odakle lično crpite optimizam u Vašem angažmanu?
Moj angažman predstavlja jednostavnu odbranu svih onih postulata koji čine kako ljudski život, tako i svaku pravu umetnost – pitanje istine, časti, poštenja, ljubavi itd. Teatar kome težim ne predstavlja nužno političku pobunu. Verujem da je to jedan teatar zdravog razuma, moj pokušaj da razobličim sve te karikaturalne slike iz krivih ogledala koja se stavljaju pred nas. Verujem da svako od nas sam određuje limit sopstvene hrabrosti i ponosan sam da među svojim prijateljima imam dovoljno onih koji nisu odustali od tog naizgled zaludnog posla popravljača sveta.
Nemam poštovanja za hiljade izgovora kojima naši ljudi pravdaju svoje saučestvovanje u zločinu koji se odigrava protiv naše države i protiv svakog od nas pojedinačno. Odgovornost tih „običnih ljudi“ je ogromna. Uostalom, partija na vlasti se hvali podatkom da ima preko 700.000 članova. To bi značilo da je gotovo svaki peti punoletni stanovnik Srbije kolaborant sa ovim sistemom političko-mafijaške oligarhije i voleo bih da jednom, ako to jednom ikada dođe, 700.000 ljudi, nakon poštenog i argumentovanog suđenja, bude osuđeno za saučesništvo nad zločinom koji su počinili nad sopstvenim životima.
Rekli ste nedavno da nam danas nedostaje “levičarska prizma posmatranja sveta”. Taj ugao gledanja očigledno nedostaje na političkoj sceni, a posebno, da apsurd bude veći, u programima opozicije?
Ne bih da trošim reči komentarišući našu opoziciju. Da ona uistinu postoji, naša vlast ne bi bila tako bahato nedodirljiva. Sa druge strane, duboko verujem da nam je potrebna jaka levica, sposobna da, milom ili silom, zaustavi ovo divljanje neoliberalnog kapitalizma koje besramno uništava svet u kome živimo. Došli smo do stadijuma da, među partijama na vlasti i onima u opoziciji, kako kod nas, tako i u regionu, nema razmimoilaženja po pitanju diktata kapitala i poštovanja neofeudalnih bogataša. Njima će se prodavati zemlja u bescenje, njima će se iznajmljivati radnici kao roblje, nakon što su u parlamentima usvojeni sramotni zakoni o radu; zbog njih će se kršiti svi ekološki, etički i logički standardi.
Zbog milijarde dolara u džepu jednog besramnog bogataša, naše će vlasti prodati zemlju, vodu, vazduh, a pride i ljude, ako provizija koja se sliva u njihove džepove bude prihvatljiva. Ne verujem zato u mirne pobune, opozicione tlapnje bez akcije i plana. Verujem u pobunu, ličnu i žestoku, svakog onog čoveka koji shvati da su mu oduzeli glas, prava, dostojanstvo, a da mu sada oduzimaju i ono po čemu hoda, što gleda, pije i diše.
Ima li i u Vašoj profesiji koja se temelji na individualcima mesta za sindikalno
organizovanje? Ni umetnici nisu izuzeti iz socijalne drame, naprotiv, čini se da većina njih teško preživljava. Kako onda objasniti manjak interesovanja umetnika za sindikalno organizovanje za razliku od, recimo, političkog angažmana?
Ne postoji, ili je ja bar ne vidim, svest svih zaposlenih u kulturi o potrebi sindikalne borbe. Ukidaju se radna mesta u pozorištima, čitavi zanati nestaju sa platnih spiskova naših teatara, budžeti su sve manji a zahtevi sve veći, zakonska regulativa je sramotno neuređena, slobodni umetnici su svedeni na prosjake, ali mi i dalje ćutimo.
Duboko verujem da je svaki budžet za kulturu koji počinje nulom (a naši budžeti tako počinju godinama), dovoljan motiv za generalni štrajk svih angažovanih u kulturi. Takođe sam duboko uveren da ni tog štrajka, ni te pobune neće biti. Jedino što nas razdvaja od kukavica koje nas gledaju je to što smo mi kukavice pod reflektorima.
Otvoreno ste govorili o ratnim zločinima i suočenju sa prošlošću, u Sarajevu ste postavili Šindlerov lift, po romanu Darka Cvijetića, svojevrsnu enciklopediju mrtvih, ubijenih komšija. Kako će presuda Ratku Mladiću uticati na suočenje s prošlošću u Srbiji?
Presuda Ratku Mladiću, masovnom ubici i kukavičkom beguncu, pokazala je koliko je metastazirala revizija prošlosti u režiji vlasti u Srbiji, razgolitila je naše sramotno nesuočavanje sa stravičnim delom naše novije istorije i jasno stavila do znanja da će istorijska istina biti uspostavljena tek onda kada ovi veliki falsifikatori istorije nestanu sa naše javne scene.
Bojan Tončić
