- septembar 2021. Kategorija: Autorski tekstovi Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Pexels, Pixabay
Osiguranje za povrede na radu i dalje je zakonska obaveza poslodavca, ali se poštovanje normi kontroliše uglavnom kod visokorizičnih poslova. Mnogi poslodavci koriste nejasne norme kako bi izbegli osiguranje zaposlenih. Sudski sporovi za naknadu štete kod nesreća na radu traju godinama na štetu radnika
Stariji pamte vreme kada su u svim preduzećima i ustanovama zaposleni bili osigurani od posledica povreda i štetnih uticaja na radnom mestu. Osiguranje radnika, koje su poslodavci ugovarali sa osiguravajućim društvima, obuhvatalo je i naknade zbog povreda prilikom odlaska i dolaska na posao, a premije su bile pristojne.
Radnici su, na primer, zbog uganuća ruke ili noge na poslu od tadašnjih DOZ-ova dobijali nadoknadu u vrednosti i do trećine svoje plate. Za teže povrede, opekotine ili trovanje na radnom mestu mogao se dobiti višestruko veći novac, posebno kod najtežih epiloga.
Međutim, u vreme kad sindikati i nadležno ministarstvo gotovo dve godine lome koplja oko novog Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu, čini se iluzornim pisati o nečem što za neke predstavlja “kolač preko crnog hleba”. Sagovornici portala Nezavisnost kažu da o učestalosti primene tzv. kolektivnog osiguranja danas nema dovoljno podataka, ali i da je sigurno to da je ta vrsta naknade štete više nego prepolovljena u odnosu na period pre masovne privatizacije društvene, odnosno državne svojine.
Osiguranje za nezgode na poslu i dalje jeste zakonska obaveza poslodavca, ali se poštovanje osiguravajuće prakse uglavnom kontroliše tamo gde je rad izložen visokom riziku od povređivanja i drugih štetnih posledica po zdravlje, kao što su građevinska, hemijska i poljoprivredno-prehambrena delatnost. Međutim, ni u tim sektorima praksa nije najbolja.
Osiguranje kao luksuz
Kako za naš portal ističe Vera Kondić, viši savetnik UGS Nezavisnost za bezbednost i zdravlje na radu, reafirmacija osiguranja kao instituta zaštite bila bi veoma bitna za radnike i sindikate, samo što oni danas, u neprestanoj borbi za “podrazumevajuće” oblike zaštite i osiguranja, ne stižu da o tome više brinu.
– Kad imate toliko problema sa “sivom” i “crnom” zonom rada, pa sada sa novim oblicima angažovanja radne snage, zanemaruju se osnovni vidovi zaštite, onda se takav koristan oblik osiguranja nekome čini kao luksuz. Vrlo često se dešava da i na „elitnim“ gradilištima i radnim mestima angažuju radnike na crno, a neki uposleni nemaju ni osnovno zdravstveno osiguranje ili im se ono ne uplaćuje redovno, objašnjava Kondić.
Ona napominje da se, pre svega, mora istražiti kolika je danas zastupljenost kolektivnog osiguranja i videti šta država nudi zakonodavno novo ili drugačije na tom polju.
Kako Kondić tako i Slađana Kiković, šefica pravne službe u UGS Nezavisnost, podsećaju da se o toj temi prvi put razgovaralo krajem 2018. godine, kada je Ministarstvo za rad, socijalna i boračka pitanja uputilo inicijativu za Nacrt zakona obaveznog osiguranja za naknadu štete. Nakon toga je formirana i radna grupa za donošenje nacrta, a u ime reprezentativnih sindikata članovi su bili Saša Dimitrijević, ispred UGS Nezavisnost i Duško Vuković, potpredsednik Veća Samostalnog sindikata.
Dimitrijević, inače predsednik GS građevine, industrije građevinskog materijala, drvne industrije i putne privrede Nezavisnost, kaže da je zakon o osiguranju od povreda na radu neophodan kako bi se zaokružio sistem bezbednosti na radu u Srbiji, jer problem naknade štete usled pogibija i povreda nije do kraja uređen.
Zakon o radu takođe propisuje (član 119) da je poslodavac, u skladu sa opštim aktom, dužan da zaposlenom isplati naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.
– Obaveza osiguranja postoji u važećem zakonu o bezbednosti na radu, ali nije jasno definisana, pa neodgovorni poslodavci zloupotrebljavaju situaciju, a unesrećeni radnici ostaju uskraćeni za mnoga prava. Predlogom novog zakona o bezebednosti na radu u članu 67 takođe se predviđa obaveza poslodavca, ali je tekst identičan postojećem, te se i dalje ne vidi jasno kako bi se postupak odvijao, ističe Dimitrijević za portal Nezavisnost.
Dimitrijević i Duško Vuković naglašavaju da su njihovi sindikati saglasni da bi trebalo formirati državni fond kojim bi upravljali predstavnici poslodavaca i radnika, onosno sindikata. Tu, međutim, još ima neslaganja i nedoumica, pa se taj projekat koji su inicirali partneri iz Češke i Slovačke odužio na skoro tri godine. Bilo je i veoma jednostavnih predloga. Na primer, da poslodavci za sve radnike uplate mesečno po jedan evro u taj fond, zaposleni još jedan. Tako bi se prikupila značajna suma za osiguranje približno 2,3 miliona radnika.
Ministarstvo štiti poslodavca
Dimitrijević podseća da je pomenuta radna grupa za novi zakon osnovana pre tri godine održala nekoliko sastanaka. Proces se preneo kao projektni zadatak češko-slovačkog konzorcijuma, koji je i kreirao predlog zakona kojim bi poslodavci odvajali deo dohotka za osiguranje. Međutim, Ministarstvo finansija je odbilo predlog uz konstataciju da se poslodavci neće dodatno opterećivati. Inače tokom celog procesa se jasno moglo videte da predstavnici države pristupaju ležerno i bez naročite volje da se problem zaista reši, napominje Dimtrijević.
Da podsetimo, postojeći zakon, a kako je predloženo i budući zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, obavezuje poslodavca da zaposlene osigura od povreda na radu i profesionalnih oboljenja, zbog nadoknade štete. Takvo kolektivno osiguranje zaposlenih je u ponudi većine osiguravajućih kuća.
Poslodavac, takođe, ima obavezu da radnike osigura od smrti usled nesrećnog slučaja, kao i od trajnog i privremenog gubitka radne sposobnosti, odnosno invaliditeta. Osiguravajuće kuće, koje nude ovu vrstu osiguranja, u uslovima su precizno definisale šta sve spada u nesrećne slučajeve.
To su, zapravo, svi događaji koji ne zavise od volje zaposlenog, a koji za posledicu imaju njegovu smrt, potpuni ili delimični invaliditet ili prolaznu nesposobnost za rad. Na primer, nesrećni slučajevi su povrede koje nastanu prilikom pada, strujnog udara, prignječenja, opekotine, preloma kostiju, posledica delovanja štetnih hemijskih ili nekih drugih isparenja…
Kao i kod individualnog životnog osiguranja, i kod ove vrste osiguranja važi pravilo da su nadoknade štete veće ukoliko su veće i osigurane sume. Osiguravajuća kuća kod koje su radnici osigurani, ima obavezu da nadoknadi nastalu štetu i isplati novac zaposlenom ili njegovim naslednicima.
Na visine osiguranih suma, odnosno cenu koštanja osiguranja zaposlenih, utiče i delatnost kojom se firma bavi, kao i radno mesto zaposlenog. Što je radno mesto rizičnije za nastanak povreda ili nezgoda, to je osiguranje skuplje, ali je samim tim veća i osigurana suma. Inače, moguća je i naplata štete za pretrpljen duševni bol i strah kod povrede na radu.
Sudski postupci radnika sa poslodavcima zbog naknade štete u slučajevima nesreća na radu mogu da potraju godinama, pa je učestalo da poslodavci, naročito privatnici, nude radnicima “ispod žita” neku sumu novca, da potpišu poravnanje ili odustanu od tužbe. Radnici na to često i pristaju, jer je sudski sistem vrlo neefikasan. Slađana Kiković ističe da je svaki primer takvih suđenja za anale, jer radnici prolaze kroz dramu, godinama ne dobijaju odštetu i, na kraju, imaju više psihičkih posledica.
Sagovornici nas podsećaju da se u Srbiji godišnje dogodi oko 50 smrtnih ishoda na radnim mestima i do 1.000 povreda koje ne spadaju u lakše. Od ukupnog broja smrtnih slučajeva, trećina je u građevinarstvu, 19 odsto u industriji, 16 u agraru, a isto toliko u saobraćaju i skladištenju, podaci su Ministarstva za rad. Najčešći uzroci povređivanja su nebezbedan rad na visini (nepropisno montirane skele), nekorišćenje propisanih sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, nepropisno korišćenje opreme za rad, neosposobljenost za bezbedan rad, angažovanje radnika na „crno“…
Kad bi država htela
Duško Vuković, koji je član dve radne grupe u vezi bezbednosti na radu, smatra da bi se propisi u toj oblasti odavno zaoštrili da je država to zaista htela i da su poslodavci bili kooperativniji. I on ukazuje da Srbija nema zaokruženi sistem bezbednosti i zdravlja na radu.
– Pored zakona o bezbednosti na radu, koji je već duže vreme u javnoj raspravi, nedostaje i zakon o osiguranju i naknadi šteta od povreda na radu i profesionalnih bolesti. Svi poslodavci u Srbiji, a naročito u oblastima gde je povećan rizik, morali bi da sklapaju polise kojim bi radnici unapred bili osigurani. Takav način osiguranja podrazumeva da postoje sigurni fondovi iz kojih bi se namirivale odštete radnicima ili njihovim porodicama, u slučaju najtragičnijih događaja, kaže naš sagovornik.
Vuković objašnjava da se godinama prolongira donošenja takvog zakona i pratećih propisa, što dakazuje odsustvo volje vlasti da obaveže, blago rečeno, komotne poslodavce u ovoj oblasti.
Istovremeno, u pomenutim suđenjima koja su nesrazmerna broju i težini povreda na radu, osim što veoma dugo traju, najčešće ne može da se dokaže da li je za nesreće kriv poslodavac, zaposleni ili neko treći, iako po Zakonu o bezbednosti na radu svu odgovornost za tako nešto snosi poslodavac.
U dosadašnjoj praksi i sa niskim stepenom kontrole i inspekcijskog rada, kolektivno osiguranje je postalo više dobrovoljna stvar poslodavaca, pa čak i prestižni status u pojedinim firmama, gde se, na primer, ugovaraju obavezni godišnji pregledi, poseban tretman za žene i starije radnike itd. Međutim, napominju naši sagovornici, u većini slučajeva to su „skromne“ polise, odnosno obeštećenja, a osiguravajuća društva poslednjih godina baš i nisu nudila povoljnije ponude.
Već je jasno da novi zakon o bezbednosti na radu, koji bi ubuduće trebalo da nosi naziv zakon o zaštiti i zdravlju na radu, neće biti donet još najmanje godinu dana. Uz njega treba da se donese i prateći propis o osiguranju i naknadi štete od povreda na radu i profesionalnih bolesti. Prema Vukovićevim rečima, uskoro treba da se završi javna rasprava o novom zakonu, ali je pitanju njegova sudbina, kako zbog budućih izbora, tako i zbog mogućih antipandemijskih mera.
Na kraju, podsetimo da je za neprijavljivanje povreda na radu nadležnoj inspekciji rada propisana prekršajna odgovornost poslodavca. Tako je propisano je da će se novčanom kaznom od 800.000 do milion dinara kazniti poslodavac ako odmah, a najkasnije u roku od 24 časa, ne prijavi nadležnoj inspekciji rada i nadležnom organu za unutrašnje poslove svaku smrtnu, kolektivnu ili tešku povredu na radu, i slično.
Prema izveštavanju medija o povredama i smrtnim slučajevima na radu za poslednjih godinu dana, prstima jedne ruke se može pokazati broj nesavesnih prekršajno kažnjenih nesavesnih direktora.
Branislav Božić,
urednik u listu Danas
