Piše: Bojan Bosiljčić
Kao kad u komediji del arte glumcima pred kraj predstave popadaju maske pa se otkrije ono što se nije smelo znati, tako i ovaj svet biva malo po malo razotkrivan pred našim očima. Tekuća ofanziva jednog virusa na krhko tkivo sveta najjači je lakmus uz čiju pomoć se naše nesavršenosti kao Godzila ocrtavaju na horizontu naše blistave neoliberalne, investitorske, privatizacijske budućnosti.
Mnogo je polja na kojima će ovaj virus ostaviti svoj dugotrajni pečat: sociološki, zdravstveni, politički… Svaka zemlja ima neke svoje specifičnosti ali svima je zajednička nedovoljna kompetentnost i zapanjujuća nespremnost da na vreme reaguju. Toliki stručnjaci epidemiolozi, toliki fakulteti koje su oni završili i njihove specijalizacije… a niko nije bio u stanju da uradi odmah na početku tako očigledno jednostavnu stvar: momentalno zatvaranje puteva kojima se korona širi svetom. (Ovde bi prilično mogao da bude indikativan slučaj kineskog lekara koji je odmah na početku upozorio na virus, da bi odmah – bio uhapšen. A onda umro od virusa. Tu je i primer američkog epidemiologa koji je pre 10 godina bio konsultant Stivenu Soderbergu pri snimanju filma „Zaraza“, filmu koji je tada prošao nezapaženo, da bi, gle čuda, danas postao hit. Taj je stručnjak ne samo u tom filmu, nego i u svojim nastupima upozoravao tada da je jedna teška pandemija pred nama, i da se ne može zaustaviti. Niko ga nije slušao. Sad svi gledaju njegov film i drhture od jeze).
Velika analiza, koja uveliko nadmašuje vidike jedne kolumne, potrebna je da se izraze svi aspekti rupe u koju svet propada i iz koje se dugo neće izvaditi, osim Srbije, naravno, koja će po rečima predsednika imati negativan rast od samo 2 procenta, i biće, jasno, lider regiona. Nemačka koja sada predviđa za sebe negativan skor od 5 procenata biće, dakle, daleko iza nas. Nekom je korona majka, nekom maćeha, šta ćete, braćo Nemci.
Ali, dakle, pošto se u kolumni ne može analizirati sve, hajde da se dohvatimo samo jednog segmenta (ionako će ova izolacija potrajati, biće još kolumni, a biće i velikih radova na tu temu, ne može kolumnista sve da postigne). Dakle, kako je epidemija izbila, pa prerasla u pandemiju, pokazalo se da, između ostalog, po bolnicama sveta, uključujući najrazvijenije zemlje, Francuska, SAD, itd… u bolnicama nikako nema slobodnih kreveta za bolesne. Interesantno je kad čujete kako u bolnici nema kreveta; nekako je logično kad bi se reklo da tamo nema kugličnih ležajeva, lokomotiva, obogaćenog uranijuma ili klikera. Ali kreveti?! Pa je tako američki predsednik najavio da će mornarica te zemlje ustupiti svoja dva bojna broda i pretvoriti ih u bolnice.
Prostim sabiranjem dolazimo, dakle, do sledećeg saznanja: bolnički sistem neoliberalnog sveta kalibrisan je, dakle, na minimum. Bolnice su, i u redovnom stanju, neprestano pune, tako da kad krene ovakva zaraza logično u njima nema mesta. A zaraza će, kao što elementarna znanja iz statistike svedoče o tome, u ogromnom procentu zaći u najšire stanovništvo; sirotinja, drugim rečima. Bogati će ostati u izolaciji svojih vila na Beverli hilsu, jedući kivi i banane. Umiranje je kao i uvek rezervisano za sirotinju raju, koja se gura u samoposlugama trpajući deveti paket toalet papira u kolica, pljujući pritom na svoje konkurente takođe jadnike koji bi da se dokopaju istog tog rajskog proizvoda koji obezbeđuje čistoću zadnjice ali ništa ne garantuje obrazu.
Sistem koji, usred sjaja svog bogatstva, tako kalibriše bolnice da se one prelivaju pri najmanjem povećanju bolesnih, to nije sistem dostojan čoveka. To je sistem u kome je zdravlje teren zgrtanja dobiti, žetva krupnog kapitala koji nikad neće ustuknuti ni od jedne nemoralnosti da bi uvećao profit. To je sistem sazdan na premisama u kojima je ljudska masa samo živa sila koja se troši, kao u ratu, i sa kojom se kalkuliše kao što građevinci na gradilištu kalkulišu sa šoderom i cementom.
To je sistem koji se sve glasnije počinje da zagovara i u Srbiji: https://www.danas.rs/…/ukinuti-zdravstveno-osiguranje-i-do…/. U autorskom tekstu za Danas, jedan ne samo doktor nego: profesor Medicinskog fakulteta, imenom Goran Belojević, zagovara ukidanje Domova zdravlja i – uopšte zdravstvenog osiguranja. Neki citati iz tog inače slikovitog teksta glase: „Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povećavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države”. (kurziv: BB)
Profesor dalje, komandnim tonom, saopštava kako će se u toj njegovoj distopijskoj slici naše budućnosti, ukinuti porođaj u bolnici, “jer trudnoća i porođaj nisu bolesti”, obrazlažući to karikaturalnim argumentima kao što je argument da se, je li, pri porođaju kod kuće stimuliše lučenje oksitocina a ne adrenalina?!?
Poseban biser ovog mučnog teksta predstavlja st(r)avka o ukidanju ustanova za palijativnu negu, pogotovo obrazloženje ovog stava: prirodno umiranje, po profesoru, „nije indikacija za hospitalizaciju“. „Ljudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede“ (sic!). (kurziv: BB).
I tako, u neoliberalnoj budućnosti u koju ova zemlja vrtoglavo srlja vođena rukom onih koji jašu na talasu navodne narodne volje, zdravstvo i zvanično više neće biti humana teritorija; radiće se tu o čistom profitu. Bogati će se, naime, svakako, kao i danas, lečiti u privatnim pansionima kroz čije zavese od brokata probija nežno jesenje sunce. Za narod su predviđena potpalublja bojnih brodova, malo savremenija od onih kojima su u Ameriku pre dva veka dovoženi robovi.
P.S. Obratiti pažnju, u vremenima koja stižu, na rad profesora Belojevića; ako, naime, njegova reforma zdravstva u Srbiji bude realizovana, valjaće nam se, svakom od nas, pobrinuti za neku kapsulu cijanida za svaki slučaj; biće to dostojanstvenija varijanta od lečenja u ovakvom orvelovskom sistemu.
