Kvadratura kruga najavljenog povećanja zarada u javnom sektoru

31.jul 2023. Kategorija: Autorski tekstovi, Nebojša Pejčinović Izvor: Nezavisnost.org Foto: Pixabay iStock

Zaposlenima u javnom sektoru još jednom predsednik države obećava povećanje zarada i ponovo su iznosi koje pominje – neargumentovani, neujednačeni i nedovoljno konkretni

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je sredinom jula, mada to nije u njegovoj nadležnosti, da će od 1. septembra za 5,5 odsto biti povećane plate u prosveti i studentskom i učeničkom standardu, negovateljicama, medicinskim sestrama i tehničarima. Obećao je predsednik države i da će značajno veće plate imati i specijalci u Vojsci Srbije i pripadnici Žandarmerije, te da će od Nove godine ili nešto pre, zavisno od toga koliko država bude imala para, biti povećane zarade svima u javnom sektoru, i da će se tada pregovarati i o povećanju minimalne zarade.

Povodom ovih obećanja Nebojša Pejčinović, izvršni sekretar Granskog sindikata uprave, pravosuđa, odbrane i policije “Nezavisnost” napisao je za naš portal autorski tekst koji integralno objavljujemo.

Država – nekorektan poslodavac

Sindikati javnog sektora još jednom se nalaze pred obećanim povećanjem osnovica za obračun zarada. I ovog puta ta informacija stiže sa nivoa predsednika Republike i opet su iznosi koji se pominju potpuno neujednačeni, neargumentovani i nedovoljno konkretni.

U osnovi zahteva za povećanjima brojnih sindikata je namera da se u uslovima izuzetno teške ekonomske situacije, visoke inflacije i nekontrolisanog rasta cena robe široke potrošnje, bankarskih usluga i kamata, energenata… upristoje pre svega niske zarade. Meeđutim, poslodavac odnosno Republike Srbija se prema zaposlenima u javnom sektoru ponaša krajnje neujednačeno a po mnogim pitanjima i nekorektno. Sva dosadašnja povećanja osnovica dovela su do uspostavljanja više od deset različitih iznosa osnovica što je dovelo do izuzetno velikog raslojavanja zaposlenih u javnoj upravi. Istovremeno je i u okviru istih delatnosti došlo do uspostavljanja jako visokih pariteta pa su razlike između najviših i najnižih plata, koje su najčešće i najbrojnije, značajno uvećane – i do 1 : 5.

Sve pomenuto dovodi do statističkih pokazatelja koji ne odslikavaju realnost već služe političkim interesima. Različita struktura zaposlenih u nekim delatnostima kao što su prosveta i naučne ustanove u odnosu na zaposlene u lokalnim samoupravama i drugim državnim organima, gde je dominantan broj zaposlenih sa srednjom stručnom spremom, zahteva veoma istančan odnos poslodavca prilikom kreiranja zarada. Sa druge strane, stoji argumentacija za veće povećanje osnovica u sektoru bezbednosti, odbrane, policije, pravosuđa, zdravstva… Veliki odliv kadrova, smena generacija i značajno veće zarade u zemljama Evropske unije su za sindikate prihvatljivi razlozi da  se zaposlenima u tim delatnostima omogući dostojanstven rad sa pristojnim zaradama.

To međutim ne sme da znači da ostali koji rade u administraciji, u komunalnim i drugim službama i delovima javnog sektora, treba da primaju minimalac. Najčešće je to slučaj kod zaposlenih sa srednjom školskom spremom, dok je situacija još teža kod onih sa nižim obrazovanim stepenom.

Otimanje toplog obroka i regresa

Šta je sve doprinelo ovakvoj situaciji u kojoj radnik angažovan puno radno vreme ne može svojom zaradom da obezbedi goli opstanak i preživljavanje svoje porodice?

Valja podsetiti da više od 550.000 zaposlenih u javnom sektoru već skoro 20 godina nema pravo na naknade za topli obrok i regres. To pravo im je ukinuto obrazloženjem da je iznos naknade za topli obrok i regres sastavni deo koeficijenta, što je u praksi fikcija. Kada zagarantovanu minimalnu zaradu od 42.000 dinara, uvećanu za minuli rad, prima više od 100.000 zaposlenih, postavlja se pitanje koliki je njihov topli obrok i koliki im regres pripada. Zaključak je naravno jasan: niko u javnom sektoru ne prima te naknade. Topli obrok i regres su oteti zaposlenima! Ako se pođe od iznosa od 10.000 dinara, koliko bi mesečno trebalo zajedno da vredi naknada toplog obroka i regresa, lako je izračunati da bi za 550.000 zaposlenih država morala da izdvoji 5.5 milijardi dinara. Na godišnjem nivou to bi iznelo nešto više od 60 milijardi dinara. Takođe je lako izračunati da je po tom osnovu u prethodnih 20 godina Republika Srbija uštedela celih 10 milijardi eura. Za taj novac koji je država “pozajmila“ od njenih službenika nije plaćena nikakva kamata ili drugi interes.

Treba ovde dodati i odluku Vlade RS kojom su 2014. sprovedene mere budžetske konsolidacije i umanjenje zarada za 10 odsto, pri čemu treba imati na umu da je nekim strukturama zaposlenih, kao što su lokalne administracije, umanjenje bilo i veće od 35 procenata. Uredbom Vlade ograničeni su i smanjeni koeficijenti najnižim platnim grupama – zaposlenima sa srednjom stručnom spremom, čije su plate još uvek ispod nivoa koji iz 2013. godine. Danas je to iznos od približno 43.000 dinara a pre deset godina bio je 45.000 – tada na granici prosečne zarade. Koliki je danas razmak između prosečne zarade u Republici i zarade referenta u lokalnoj samoupravi i nekim državnim organima? Čemu refernti mogu da se nadaju ubuduće kad je najavljeni, odnosno obećani prosek zarada za 2025. godinu 1024 eura!?

Primetan je rast plata zaposlenih sa visokom školom, kao i za sva rukovodeća radna mesta. Prosečna zarada u javnoj administraciji na lokalnom nivou iznosi oko 80.000 dinara. Kada trećina zaposlenih (referenti) prima oko 43.000 dinara jasno je da su plate onih sa visokom školom i rukovodeća radna mesta značajno povećane u poslednjih deset godina. Čini se da je došlo do preraspodele u kojoj su najgore prošli radnici, najčešće nosioci poslova. Kojima će, kako vidimo, biti dodeljeni novi poslovi propisani tek usvojenim spornim Zakonom o planiranju i izgradnji? Logično se postavlja pitanje njihove motivacije za rad kada se zna da su i do sada radnici iz lokalne administracije bili prinuđeni da za vreme odmora obavljaju sezonske poslove. Ili da koriste neplaćeno odsustvo kako bi se privremeno radno angažovali u inostranstvu da zarade nešto za svoje porodice.

Na sve ovo treba dodati da je Vlada te pomenute 2014. odredila iznos naknade službene dnevnice od 150 dinara, a što najčešće znači 75 dinara za rad na terenu do 8 sati. Drastično smanjenje dnevnice je isto tako uticalo na smanjenje efikasnosti rada mnogih državnih organa jer su usled nedostataka motivacije za rad na terenu mnoge procedure ukinute ili odložene.

Ispraviti višegodišnje nepravde

Da bi se uspostavio pravičan sistem zarada u javnom sektoru nisu dovoljni samo platni razredi već je potrebno i da se isprave sve nepravde nanete zaposlenima u javnoj upravi. Povlašćeni status nekih kategorija zaposlenih i krajnje diskriminatorski odnos prema onima sa najnižim primanjima doveo je do drastičnog pada kvaliteta usluga koje pruža javni sektor. Sve je veći i odliv stručnog kadra iz javnog u realni sektor ili inostranstvo što dovodi do otežanog funkcionisanja gotovo svih javnih institucija i ustanova.

Da li je moguće uspostaviti pravičan sistem i kriterijume koji bi doveli do uspostavljanja kakve takve izvesnosti i stabilnosti u upravljanju ljudskim resursima i sprovođenju politike plata u javnom sektoru? Naravno da u tim procesima aktivnu ulogu moraju da imaju i zaposleni tj. njihovi legitimni predstavnici – sindikati. Zašto država beži od socijalnog dijaloga i onih tema koje su prisutne u svim normalnim državama razvijenih ekonomija i demokratija? Da li je to beg od stvarnosti ili pokušaj zaštite osnovnih političkih interesa krupnog kapitala koji evidentno dominantno utiče na kreiranje politika i njihovo sprovođenje.

Sindikati nemaju većeg interesa od zaštite svojih članova a posebno onih sa najnižim primanjima koji danas jedva preživljavaju. Ima, nažalost, i sindikata koji su posvećeni sopstvenim interesima a neretko i interesima poslodavca. Ali oni koji teže da budu nezavisni nemaju drugi način nego da pokrenu akcije i kanališu nezadovoljstvo desetina hiljada zaposlenih koji i pored svih političkih pritisaka na radnim mestima nemaju drugih opcija već da se pobune i izbore za kakve takve plate koje će pratiti ekonomska kretanja i realnost.

U komunikaciji sindikata sa nadležnim ministarstvima najčešće se dođe do začaranog kruga i prebacivanja odgovornosti sa jednog ministra na drugog ili čak na izgovore da se o svemu pita MMF ili “neko sa strane”. O mogućnosti nelinearnog povećanja osnovica zarada kojom bi se malo pogurale najniža primanja ne postoji konsenzus ni među samim sindikatima. Možda je došlo vreme da se svaki sindikat izjasni o tome koji su mu prioriteti i čije interese štiti.