Linglong Zrenjanin: Kako su okr(e)utni uslovi života i rada angažovali tihe i nevidljive dragulje*

*Linglong ili Ling Long (kineski) – zveckanje dragulja, izuzetan, okretan

Nije pretenciozno reći da su žene iznele najteži deo priče o uslovima rada radnika iz Vijetnama koji su zaposleni na izgradnji fabrike „Linglong“. Možda je zvuk ovih „kineskih dragulja“ sasvim slučajno sakupio grupu žena koje ni u jednim tenutku nisu tražile da se reklamiraju ili medijski eksponiraju. Svakako nije slučajno da je cela priča zahvaljujući njima dobila sasvim novu dimenziju. One su jedino želele da urade ono što mogu. A uradile su mnogo.

Anonimne heroine

Najhrabrija i najodvažnija je i danas anonimna. Stotine njih koji su mesecima svakodnevno gledali agoniju nesrećnih ljudi su ostali nemi. Ona nije mogla da prećuti. Sasvim slučajno je otišla u industrijsku zonu „Jugoistok“ na kraju grada. Zvala me je čim je saznala za uslove u kojima žive vijetnamski radnici. Prvih puta smo odlazile zajedno. Noću. Bez podrške bilo koje vrste. Njene namere su bile ljudske. Nije joj problem da izađe i kaže zašto je ona zapravo „uzbunjivačica“. Ali, žena tog kalibra ne zaslužuje krugove pakla koji bi sledovali i nju i njenu porodicu.

Sa dolaskom civilnog sektora, došle su i neke opet, tihe i nevidljive, žene. Pitale su, pisale, fotografisale. Nije bilo potrebno da kažu šta misle. Bilo je jasno vidljivo na njihovim licima. Pomislila sam da iako su istrajne neće uspeti. Na sreću svih nas, prevarila sam se. Najtiše od najtiših, u radu i govoru, a sa najvećim rezultatom su aktivistkinje ASTRA (Anti traffiking action). Danijela je žena „tiha voda breg roni“. Uvek staložena u grupi nas glasnih i logorejičnih. Objašnjava da je evidentno da je socijalna nepravda, kršenje ljudskih i radnih prava je ono što sve nas koji smo uključeni u pomoć vijetnamskim radnicima duboko pogađa, i dodaje: „Uočljiva je značajna i većinska podrška žena, aktivistkinja, novinarki i predstavnica organizacija u ovom slučaju, koje sve vreme, pružajući praktičnu podršku, pokušavaju da ostvare i neki širi uticaj. Naravno, ovo ne umanjuje doprinose muškaraca uključenih u ovaj i slične slučajeve, ali recimo da je ovde u stvari na snazi jedna šira priča. Generalno, različiti sistemi podrške i brige, i vladini i nevladini, vrlo često dominantno okupljaju žene. Ovo može da se pripiše kulturološkom paternu po kome su devojčice vaspitavane, tj. da su one te koje generalno treba da brinu o ugroženima i nemoćnima. Ali, može da se pripiše i feminističkim politikama brige, koje nas stalno podsećaju da niko nije jednak dok svi nismo jednaki i da nikom nije dobro dok svima nije dobro. Ova potreba za jednakošću i pravdom duboko je ukorenjena i posledica viševekovne nepravde kojoj su izložene žene, ali i svi slabiji, manji i drugačiji – odnosno posledica izloženosti patrijarhatu.“

Danijelina koleginica, Hristina i u neformalnoj komunikaciji i u javnim nastupima ima istu dozu topline i ljudskosti. Ona podseća na činjenicu da su žene vrlo često bile najhrabrije predstavnice našeg društva kada su u pitanju teške teme i sukobi sa dominantnim politikama: „Dovoljno je da se setimo mirovnih poruka aktivistkinja posle ratova devedesetih i insistiranja organizacija koje vode žene da se ratni zločinci privedu pravdi. Bavljenje slučajem vijetnamskih radnika i drugim većim slučajevima zloupotrebe i eksploatacije većeg broja muškaraca ili žena skoro da podrazumeva sukob sa dominantnim političkim strukturama, ali i kulturološkim obrascima zbog kojih pojedinci i pojedinke stradaju i bivaju eksploatisani. Važno je reći da feministički principi podrške i brige nisu nešto što a priori pripada ženama, već jedan koncept boljeg i solidarnijeg življenja, kome mogu biti privrženi pripadnici i pripadnice bilo kod roda i pola. Što nas je više koji funkcionišemo po tim principima, to je bolji svet očigledniji.“

Spasavanje uzbunjivača

Najdramatičnija scena (koju ste svi verovatno videli) je spasavanje uzbunjivača. Jedna ad hoc akcija za koju je bila potrebna izuzetna hrabrost. Sve se odigralo pre nego što sam otišla tog dana u kamp. Zapanjeno sam gledala snimak. Iz gužve sa ekrana do mene su dopirale samo odlučne reči jedne mlade žene: „Skloni se od kola!“ i „Nalog za uzimanje čoveka?! Jel on roba?!“

Pokušala sam da saznam kod kog advokata su odveli uzbunjivača. Naravno, bilo je veoma opasno sprovoditi takvu jednu proceduru u Zrenjaninu. Po savetu iskusnih aktivista, moj sagovornik je već bio na ulazu za Beograd. Zovem ga. Zbunjen je i prestrašen. Daje telefon nekome. Opet čujem onaj glas. Nasmejan, kao da se pre sat vremena nije borila da spase drugo ljudsko biće: „Ćao. Ema ovde. Ne brini sve je u redu.“ Pomislih, nit manje žene, nit veće energije.

Ema, aktivistkinja „Solidarne kuhinje“ nakon svaga što se dogodilo kaže: „Nama je bilo važno da ljudi koji rade na izgradnji te fabrike znaju da ih neko vidi, čuje, razume.“

Sara je kao aktivistkinja „Solidarne kuhinje“ organizovala prikupljanje pomoći kako za Vijetnamce, tako i za druge ugrožene osobe u Zrenjaninu. Uvek sa strane posmatra situaciju. Čini mi se najracinalnija od nas svih. Sa njom nema mnogo priče, samo akcija: „Njihovi poslodavci i odgovorni ljudi iz naših državnih institucija su te ljude i doveli u tako ponižavajuću situaciju jer su mislili da će svi okrenuti glavu i da nikog neće zanimati. Iz tog razloga smo im prišle i ponudile podršku. Za nas se solidarnost ogleda upravo u tome – da prepoznajemo jedni druge kao delove iste političke zajednice i da se međusobno pomažemo, bez obzira na to da li smo iz Srbije ili Vijetnama.“

Ukus neposlušnosti

Bez obzira na položaj i ulogu koju ima u nekoliko organizacija Galina sebe predstavlja kao aktivistkinju. Njeni bánh hạnh nhân, tradicionalni vijetnamski praznični kolačići, završili su strašnu i tužnu 2021. godinu. Galina je sama zamesila ispekla i pojedinačno zapakovala u celofan s mašnicom skoro 400 kolačića. Tog 31. 12. smo otišle da iznenadimo ljude koji novu i srećniju godinu čekaju hiljadama kilometara daleko od svojih porodica. Bosi naravno, izlaze napolje i gledaju šta se dešava. S nestrpljenjem ih pitam da li je to to. Potvrđuju. Toliko sreće zbog jedne gurabije. Čuveno „thank you, miss“ koje mi već ide na živce, čestitke za srećnu Novu i želja da se svi zajedno fotografišemo. Uspela sam da uhvatim trenutak u kojem Galina daje kolačiće jednom Vijetnamcu. To mi je najdraža fotografija. Kad je trebalo napisati izveštaj o tome kako su napravljeni kolačići i ko ih je napravio, Galina se sklonila. Rekla da ja to „njena ideja“, a onda pričala o ljudskosti.

Sumirarući utiske objašjava svoje motive: „Žene mese kolače i nose humanitarnu pomoć ugroženima – to zvuči tako stereotipno, da. Ipak, naš rad ne sme da se percipira sveden na humanitarne aspekte, negu i brigu koje se tradicionalno smatraju „ženskim poslima“. Svaki podeljen džemper i jorgan vapaj su za obezbeđivanjem normalnih uslova za život i rad. Ukus svakog od onih 370 kolača je ukus neposlušnosti okolnostima koje otimaju radnicima osećaj ljudskosti, dostojanstvo i pravo na radost. Praćenje njihovih zdravstvenih stanja protest je prema zdravstvenim i drugim pasivnim institucijama koji njihova zdravstvena stanja ignorišu. Svaki naš korak je politički, i kada se tiče strukturnog položaja radnika i kada je naizgled simboličan. Mislim da nas kroz ove akcije i ne vodi nikakav „sindrom spasiteljki“, vodi nas deljeni osećaj pozvanosti i izazvanosti da se deluje, osećaj odgovornosti prema stvarnosti koja nije ista za sve.“

Neizvesna budućnost

Poslednji put sam u kampu bila pre nekoliko dana. Sa aktivistkinjama ASTRA-e pričam o vremenskim uslovima. Jedna mi kaže da je apsolutno sigurna da ni jedan Vijetnamac ne bi preživeo zimu u barakama u kojima smo ih zatekli prvi put. Svi Vijetnamci su sad izgleda na jednom mestu. Imamo saznanja da su neki otišli, a je nekima je obečano da će uskoro da krenu kući. Međutim, nemamo sigurnih izvora da proverimo detalje. Sada je sve zatvoreno. Jedina „normalnost“ je da će neki šef ili šef u džipu pažljivo da prati sve šta radimo. Svaki put dobijamo sve manje informacija.

Prva tura od 30 kolača koju je Galina napravila je zagorela, tako da je ostalo 370 kolača. Dok se nervirala, drugarica joj je javila da je 30 radnika otišlo u Vijetnam: „Pomisao na 30 zagorelih kolača koji su završili u smeću, a onda na 30 radnika koji su navodno otišli u Vijetnam, a o čijim sudbinama ništa ne možemo pouzdano da znamo, jeste pomisao koja me svakodnevno proganja, kao neki bad omen, iako nisam sujeverna. U međuvremenu, radimo ono što možemo da preostalim radnicima olakšamo život kako možemo, kada već nadležni to ne rade.“

Galina je sa aktivistima i aktivistkinjama Društvenog centra Oktobar prikupila oko dva automobila zimske garderobe i prekrivača, dva automobila hrane i higijenskih sredstava i oko 10.000 dinara. Nastavlja svoju snažnu i tihu borbu: „Ovu borbu mahom vode žene, iznova dokazujući da mogu i više nego što misle ili što društvo misli. To su žene koje rizikuju mnogo toga, uključujući ličnu bezbednost. To su žene koje drže lekciju o neodustajanju, i kada ih u radničkom smeštaju verbalno maltretiraju moćnici iz kompanije, i kada im stižu pretnje, i kada preko banatskog blata zakorače u jedva vidljivi svet ovog radnog logora, kada je vazduh pretežak od straha. Ponosna sam na svoje saborkinje. Upornost, taktičnost, zajedništvo i praktična solidarnost nas vode kroz ovo mnogo više nego zabrinutosti i strahovi. I nadam se da će tako da ostane sve dok svaki od ovih radnika ne bude bezbedan, plaćen i slobodan.“

Borba žena za jednakost nije samo rodno pitanje, već i pitanje iskorenjivanja takvih društvenih odnosa gde je moguće da osoba bude tretirana kao rob, da je izrabljuje pojedinac, grupa, poslovac, kaže Hristina: “Iz tog razloga su aktivistkinje svakodnevno preispitivale prirodu rada i eksploativnu praksu koja se dešava u fabrici Linglong, iznalazile različite načine da razgovoraju sa radnicima, organizuju ili učestvuju u različitim akcijama podrške, priču održavaju aktulenom i redovno podsećaju institucije na odgovornost koju imaju kada je zaštita vijetnamskih radnika u pitanju.”