- decembar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, N1
Tražiti dobre poteze u politici ove vlasti isto je kao i tražiti iglu u plastu sena, i to u plastu u kome igle najverovatnije nema, rekao je u razgovoru za portal Nezavisnost.org jedan od najuvaženijih srpskih ekonomista profesor Ljubomir Madžar.
Naš sagovornik smatra da je u Srbiji na sceni jednopartijski sistem gde ne postoje institucije pred kojima bi vlast bila odgovorna. Profesor dodaje da je upravljanje državom i društvom potpuno personalizovano, a moćne ličnosti deluju kao institucije, „dakako, na izopačen i društveno poguban način“.
Očekuje se da ćemo ovu godinu završiti sa inflacijom od osam odsto. Kako će se to odraziti na standard stanovništva?
– Inflacija je veliki terminator životnog standarda: rast cena smanjuje kupovnu moć svih dohodaka, a stanovništvo suočeno sa sve većim i većim cenama neće imati drugog izbora nego da u odgovarajućem stepenu smanjuje kupovine i potrošnju poskupelih proizvoda i usluga. Baš kao u jednom bosanskom vicu kad Mujo kaže da ga poskupljenja ne dotiču jer će trošiti istu sumu od 500 dinara, i to tako što će umesto kilograma junetine za iste pare kupovati pola kilograma.
Na Mujove izdatke inflacija ne utiče. A kod nas?
– Inflacija ne bi potkopavala standard samo ako bi uz nepromenjenu raspodelu dohotka podsticala proizvodnju, i to tempom koji bi premašivao tempo rasta cena. No, to ne biva, odnosno biva samo u krajnje izuzetnim situacijama i u ograničenim vremenskim intervalima. Takvo svojevrsno čudo, koje Srbija ne može doživeti, događa se samo pri umerenom rastu cena koji kreće sa relativno veoma niskog i do početka inflacije dugo preovlađujućeg nivoa.
Cene osnovnih životnih namirnica i potrepština su porasle znatno više od osam odsto, što će još više ugroziti životni standard.
– Da cene osnovnih potrepština rastu po stopi koja prevazilazi opštu stopu inflacije jedna je od temeljnih empirijskih pravilnosti koje prate sve inflacije, pa je to razlog zbog koga troškovi inflacije bivaju krajnje neravnomerno raspoređeni. Ta ravnomernost je očito nepravična jer najviše poskupljuje ono što u budžetima siromašnih domaćinstava ima najveće učešće. Kad je u pitanju udar inflacije na siromašne, još više nego inače dolazi do izražaja prastaro iskustvo sumirano izrekom: Zlu se nadaj, dobra biti neće.
Prosečna neto zarada isplaćena u oktobru je iznosila 55.000 dinara. Kako komentarišete to što su plate u javnom sektoru u proseku veće za 100 evra nego u privatnom?
– Neugodan i neoprostivo velik raskorak između plata u javnom sektoru i svih ostalih plata i zarada fenomen je dugog trajanja. On ovo društvo prati decenijama unazad i dobro je poznat, i detaljno analiziran, još tokom višedecenijskog trajanja naše bivše države SFRJ. Razlikom u plati ne iscrpljuju se sve prednosti zaposlenih u javnom sektoru; on se karakteriše neuporedivo većom sigurnošću radnih mesta i daleko većom redovnošću u isplati dohodaka. U jednom nedavno objavljenom tekstu razliku u dohocima i uslovima rada i plaćanja okarakterisao sam kao činilac drastične klasne podele pri kojoj jedan deo zaposlenih, oni u državnoj službi i ostatku javnog sektora, mehanizmima političke nadmoći i državne prinude eksploatišu ostatak društva.
Kako je moguće da je evro, iako nije domaća valuta, najstabilniji u Srbiji? Koja je cena stabilnog pariteta dinara?
– Stabilnost evra stvar je monetarne politike ove zemlje. Za vlast je ta stabilnost veoma zgodna jer rezultuje precenjenim dinarom, pa tako i neosnovano visokim platama preračunatim u evro. Naime, precenjen dinar znači i precenjen broj evro centi po jednom dinaru, pa plate u evrima ispadaju veće nego što odgovara našim realnostima jer se dinarski iznosi množe veštački uvećanim brojevima. Jedan broj ekonomista decenijama zapomaže zbog precenjenog dinara jer se tako destimuliše naš izvoz, a poznato je da je veliki broj evro centi po jednom dinaru isto što i mali broj dinara po jednom evru. Izvoznik svoju izvezenu robu naplaćuje u evrima, a kad ih unese, za njih dobija ekonomski neopravdanu malu sumu dinara. Sa stanovišta privrednog razvoja to je disfunkcionalno i štetno jer je realizacija robe na svetskom tržištu bitna komponenta i preduslov ekonomskog razvoja.
Čini se da je kupovina socijalnog mira u Srbiji dostigla svoj vrhunac. Može li takav način vladanja da potraje?
– Kupovina socijalnog mira, kao i svaka druga kupovina uvek se plaća. Cena je ovoga puta vrlo visoka. Ona se uglavnom obavlja preraspodelom dohotka, i to tako što se preraspoređuje sa segmenata gde je relativno mnogo dohodaka, a malo glasova za sledeće izbore – u prilog društvenih stratuma sa relativno malo dohotka i mnogo glasova. To je dobro usklađeno s interesima vlasti kojoj je cilj maksimiziranje broja glasova, ali je pogubno po privredu i njen razvoj. Takva preraspodela odgovara političkom direktorijumu, ali je štetna za privredu jer bivaju kažnjavani oni koji su najefikasniji i razvojno najpropulzivniji.
Prema zvaničnim podacima javni dug iznosi 30 milijardi evra. Da li se aktuelna vlast zadužila više nego što bi smela, s obzirom da je Srbija među siromašnijim zemljama u Evropi?
– Kriteriji za ekonomski celishodno strano zaduživanje izdiferencirani su po zemljama. Siromašne zemlje, poput Srbije, ne bi smele da javni dug dignu iznad 60 odsto BDP-a, dok bogate zemlje mogu bez većih rizika da idu daleko iznad tog nivoa. Važna je i struktura duga: daleko je manje rizičan dug sopstvenim građanima i organizacijama u domaćoj valuti, a veliki rizici vezuju se za inostrani devizni dug. U razvijenim zemljama uglavnom dominira domaći javni dug, tj. dug u domaćoj valuti vlastitim građanima i poslovnim subjektima.
U Srbiji, međutim, preovladava strani devizni dug.
– Tako je, domaći dug je gotovo zanemarljiv. Poznato je da je u periodu aktuelne vlasti dug u celini vrlo brzo rastao i postao daleko veći društveni teret nego što je bio prilikom smene vlasti 2012. godine. U godini 2012, kada je sadašnji režim došao na vlast, javni dug je činio tek nešto preko 30 odsto BDP-a. Nakon toga, tokom vladavine aktuelne koalicije, ovaj količnik je istrajno i brzo rastao premašivši 70 odsto; u sledećim godinama taj količnik je blago opadao i neposredno pred izbijanje pandemije pao na oko 50 odsto da bi se tokom epidemije povećao na sadašnjih nepunih 60 odsto.
Javni dug u odnosu na BDP danas je dvostruko veći nego 2012. godine.
– Razvojne performanse, merene stopom rasta BDP-a moraju se posmatrati u odnosu na strano zaduživanje koje je jedan od vremenski ograničenih izvora rasta. Da nije bilo znatnog zaduživanja, sadašnja stopa rasta u Srbiji, inače jedna od najnižih u regionu, bila bi još niža. Prethodnoj vlasti mora se pripisati u zaslugu što je dobrim pregovaranjem i približavanjem stavova politici naših poverilaca visok nasleđeni dug prepolovila povoljnim otpisivanjem u okviru poznatog Pariskog i Londonskog kluba. Taj fantastičan rezultat ostao je u javnosti neistaknut i gotovo neprimećen, a spada u najviše domete bilo koje vlasti na ovom području u poslednjih pola veka, pa i duže.
Ova vlast se u proteklih desetak godina zadužila za skoro 15 milijardi evra. Kako ocenjujete efekte tolikog zaduživanja, obzirom da je BDP porastao za svega 10 milijardi evra?
– Najkraći i najjasniji uvid u neuspešnu politiku zaduživanja aktuelne vlasti dobija se ako se uzmu u obzir dve rečite činjenice:
- Stopa rasta BDP-a u periodu aktuelne vlasti niža je za oko 2,5 puta od stope rasta iz perioda prethodne vlasti.
- Odnos javnog duga prema BDP-u je povećan za oko 65 odsto.
Više duga, a manje rasta – posve je jasna karakterizacija razvojnih učinaka aktuelnog režima.
Već je ugovoreno i dogovoreno zaduživanje za još desetak milijardi evra. Da li će Srbija moći da bez problema servisira tolike dugove?
– Planiranje daljeg obimnog zaduživanja samo je nastavak dosadašnje – doduše tokom vremena unakoliko varirane – politike neodmerenog zaduživanja. Da li će zemlja moći taj dug da servisira pitanje je koje će postati aktuelno nakon što se utvrdi da li će toliko dalje zaduživanje uopšte biti moguće. Sposobnost servisiranja predstavlja pitanje na koje će pažljivo morati da odgovore potencijalni kreditori, oni će trljati glavu kad i ako dođe do zastoja u otplati duga nesmotreno odobrenog zemlji koja za toliko zaduživanje ne ispunjava uobičajene, a uvek važne uslove.
Kad god zaduživanje pređe razumne granice, teret neizvesnosti i teške dileme povodom olako uloženog novca pada na kreditore i finansijere. Kad je Nikoli Pašiću skrenuta pažnja da je jedan srpski predlog za državno zaduživanje greškom par puta povećan, on je uzvratio neka o tome brinu oni koji će nam toliki dug odobriti.
Da li se novac poreskih obveznika i iz kredita domaćinski troši?
– Ne troši se domaćinski. To se lako pokazuje ukazivanjem na neke rashodne stavke u budžetu. Na kazne i penale u izgubljenim sporovima pred međunarodnim sudovima i arbitražama otišlo je prošle godine 270 miliona evra, na predizborno podmazivanje izbornog tela otišlo je par stotina miliona evra… Na opremanje vojske otišao je silan novac, a moralo bi da bude jasno da tu opremu možemo operativno da aktiviramo samo tako što ćemo zaratiti sa SAD. Veće ratne operacije na ovom terenu nisu moguće, a da se ne umeša neko daleko jači od nas. Pre petnaestak godina predlagao sam da Srbija postepeno rasformira vojsku, a aktivne starešine na povoljan način penzioniše, iako niko to nije ozbiljno shvatio još uvek zastupam taj stav. Krajnje je vreme da uočimo da se sa jačima od sebe u sukobe možemo upuštati samo na svoju ogromnu štetu, merenu pored ostalog i desetinama hiljada izgubljenih života.
Država izdvaja ogromne sume novca za većinu od 550 javnih preduzeća koja imaju petinu ukupnog kapitala u privredi Srbije. Koliko je u tim preduzećima prisutna kontrola trošenja novca, zaduživanja i zapošljavanja?
– Javna preduzeća su zla kob i rak-rana ovoga društva. O njima sam nedavno objavio jedan članak gde u naslovu stoji „Sjaj i beda ili beda bez sjaja“. Ona gutaju na stotine miliona evra godišnje, ponajviše posredstvom državnih garancija za kredite kojima pokrivaju svoje tekuće troškove, a koje nisu u stanju da servisiraju. Pošto je država garant, otplata pada na budžet. Javna preduzeća su opasno sredstvo upravljanja radnim mestima i alokacije tih mesta na partijske aktiviste. Ona tako vladajućoj stranci daju ogromnu prednost u odnosu na sve druge, tako se minira konkurencija između stranaka, vladajuća stranka faktički uništava svoje političke konkurente dok sistem klizi ka jednopartijskom režimu i tu se čvrsto ukopava. Zbogom demokratijo!
Fiskalni savet je saopštio da je samo prošle godine iz budžeta potrošeno 14 milijardi dinara više nego što je objavljeno. Šta nam to govori?
– Otkrivanje potrošenog, a u budžetu zvanično neregistrovanog novca predvidiva je posledica destrukcije demokratskog političkog sistema opisane u odgovoru na prethodno pitanje. Jednopartijski sistem ima moć da uništava institucije sistema i u tako produkovanoj institucionalnoj pustoši može nekažnjeno da čini kakve god hoće prekršaje. Pri takvoj jednopartijnosti ne postoje institucije pred kojima bi vlast bila odgovorna. Upravljanje državom i društvom potpuno je personalizovano, a moćne ličnosti deluju kao institucije. Dakako, na izopačen i društveno poguban način.
Da li je u redu da se ugovori sa stranim investitorima o dodeli subvencija proglašavaju državnom tajnom?
– Svaka transakcija s javnim novcem mora da bude javna po prirodi stvari. Privlačiti strane investitore javnim novcem, a te transakcije zastrti velom državne tajne sablažnjiva je perverzija za koju nije jasno može li se naći u bilo kojoj drugoj zemlji van Srbije. Ako se takve zemlje uopšte i nađu, one mogu poticati samo iz duboke Afrike, zabačene Latinske Amerike ili eventualno teško prohodne srednje Azije.
Da li je ispravno da se subvencije, koje u nekim slučajevima prelaze i 100.000 evra po radnom mestu, dodeljuju uglavnom stranim investitorima?
– Kakve god i kolike god da su subvencije, one nisu dozvoljene ako nisu javno obznanjene, tj. „transparentne“. Očigledno forsiranje stranih investitora biće da je izazvano okolnošću da se aranžmani s tim strancima lakše i formalno bezbednije mogu zastrti sablažnjivim velom državne tajne.
Na koji način i na kojim granama bi Srbija trebalo da gradi privredni razvoj na duži period?
– Nema tog univerzalnog uma koji bi bio u stanju da „optimizira“ razvoj tako što će utvrditi privredne grane i sektore koji treba da budu okosnica nekakve dugoročne razvojne strategije. To je pitanje na koje može da odgovori jedino sam život. Baš kao i na pitanje kako „treba“ da nam funkcioniše digestivni trakt ili krvotok. Krupna razvojna pitanja mogu se, bar u teoriji, rešiti oslanjanjem na mehanizme automatske regulacije, bez intervencije vlasti koja se uvek rukovodi svojim partikularnim interesima različitim od – kako god da se definišu – društvenih interesa ili čak njima suprotstavljenim.
Šta bi vlast trebalo da uradi za uspešniji privredni razvoj?
– Vlast treba da stvori uslove – to je poslovični poslovni ambijent – a to znači da štiti svojinu i ugovore, da dozvoli razvijanje nezavisnog sudskog sistema i celokupnog pravosuđa, da pruži institucionalnu izvesnost, da osigura da se svi zakoni jednako odnose na sve društvene aktere i da pusti ljude da rade u punoj slobodi i u neometanoj potrazi za najboljim ostvarenjem svojih interesa. Za pun uspeh potrebno je, doduše, da država neposrednom intervencijom i pratećim finansiranjem realizuje neke veoma krupne odluke, kao što su one u domenu infrastrukture i ravoja poznatih sektora javnih delatnosti (školstvo, zdravstvo, naučna istraživanja, socijalno staranje…). Ali bitne strukturne pomake, celishodno i bez velikih promašaja tipičnih za državnu razvojnu kombinatoriku, može da realizuje samo institucionalno podržan privatni sektor.
Koje su najveće greške aktuelne vlasti kada je u pitanju ekonomska politika?
– Najnovija kontrola cena kolosalna je greška: nastojeći da administrativnom prinudom spreči normalno prilagođavanje cena vlast samo produbljuje postojeće tržišne neravnoteže i stvara preduslove za još brži rast cena u ne tako dalekoj budućnosti. Ekonomski gledano, silne su greške sve epizode predizbornog podmazivanja izbornog tela, pa još putem ustrojstava koja su ravna kao daska, bez ikakve selektivnosti i kriterija koji bi je opredelili.
Kolosalna je greška i trpanje tolikih finansijskih sredstava u opremanje vojske, tj. nabavku preskupih igračaka za koje je nemoguće zamisliti konstelacije u kojima bi mogle da budu upotrebljene. Srbija je sa skoro svih strana okružena članicama NATO-a, pa bi svaki ratni sukob bio okršaj sa NATO. Jer, jedno od ključnih pravila te organizacije jeste da je svaki sukob s bilo kojom članicom – sukob sa celim NATO. Valjda je razumno pretpostaviti da ćemo se – budući da smo jednom već bili u sukobu sa NATO i da nam to nije prijalo – najzad okaniti tih nestašluka.
Postoje li dobre strane aktuelne ekonomske politike?
– Na to pitanje nemam odgovora. Tražiti dobre poteze u politici ove vlasti isto je kao i tražiti iglu u plastu sena, i to u plastu u kome igle najverovatnije nema. Toliko sam impresioniran postupcima vlasti koje ne odobravam da možda imam i neku psihološku smetnju u traganju za stvarima koje je dobro odradila. Ako vaša redakcija nađe neke od tih pozitivnih stvari, bio bih joj zahvalan da me o njima izvesti.
Velimir Perović
