Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (6)
Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?
Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.
Mario Reljanović: Socijalni dijalog u Srbiji danas prektično ne postoji
- oktobar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar
Sistem je postavljen da siromašni ostanu u siromaštvu a da se bogati dalje bogate na radu siromašnih. Radnici u Srbiji proizvode daleko veću vrednost od naknade koje dobijaju, ali je problem što se vlasnicima kapitala daju olakšice, radnicima preti, a sindikati nisu moćni da to spreče, izjavio je Mario Reljanović u razgovoru za UGS Nezavisnost.
Mario Reljanović je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union i naučni saradnik Instituta za uporedno pravo. Istražuje oblasti radnog i socijalnog prava i ljudskih prava. Jedan je od osnivača i predsednik udruženja Centar za dostojanstveni rad iz Beograda. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova.
U razgovoru za UGS Nezavisnost Reljanović kaže da u Srbiji praktično nema socijalnog dijaloga jer u atmosferi, kada neki poslodavci otvoreno izigravaju ili krše propise, veoma je teško uspostaviti kvalitetan odnos između sindikata i poslodavca, naročito na principu ravnopravnosti dve strane.
Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?
– Smatram da sam obavešten relativno dobro imajući u vidu da pratim rad sindikata i putem medija a učestvujem i u raznim aktivnostima koje organizuju i na kojima se pojavljuju sindikalni funkcioneri. Naravno, obaveštavam se i ličnim kontaktima sa članovima sindikata.
Koliko verujete sindikatima u Srbiji?
– Mislim da pitanje poverenja nije ključno. U nekim situacijama je odista izgledalo kao da se određeni problemi radnika rešavaju lakše bez učešća sindikata, odnosno da je uključivanje sindikata u njihovo rešavanje dovelo do nepovoljnog razvoja situacije. Ali sindikati su kao oblik organizacije nezamenjivi u borbi za radnička prava i bilo bi neodgovorno tvrditi da partikularni interesi koji postoje u sindikatima i dolaze do izražaja u pojedinim situacijama, kao i neki loši potezi koji su povučeni prethodnih desetak godina, mogu u potpunosti svrstati sindikate u marginalne i nebitne faktore.
Ono što je daleko važnije od toga da li građani veruju sindikatima jesu strategije da sindikati povrate faktičku snagu koju bi investirali u realizaciju svojih ciljeva, koji su svakako generalno usmereni ka poboljšanju položaja radnika.
Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?
– Pre svega, da se prema njihovim problemima odnose kao prema problemima koji su relevantni za sindikat i da u tom smislu stave pitanje njihovog rešanja, ili makar zagovaranja određenih rešenja, u svoju svakodnevnu aktivnu agendu delovanja. Trenutno takav odnos ne postoji i svi oni od kojih sindikati ne mogu imati direktnu korist u smislu uvećanja broja članova, nisu u fokusu rada sindikata.
Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?
– Odnos države prema sindikatima identičan je odnosu prema radnicima. Oni se posmatraju isključivo kao nužno zlo koje bi trebalo marginalizovati i ograničiti im uticaj na rešavanje relativno nebitnih pitanja, dok se glavna normativna rešenja i politike stvaraju u nekim drugim centrima koji trenutno nose stvarnu moć. U tom smislu, odnos države jeste formalno korektan ali suštinski je stvoren antagonizam koji se jasno vidi na konkretnim potezima vlasti, od ignorisanja stava sindikata 2014. godine prilikom izmena i dopuna Zakona o radu, preko rada SES, pa do marginalizovanja njihovog uticaja na odlučivanje o svim pitanjima koja se tiču uživanja socijalno-ekonomskih prava u Srbiji.
A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?
– Ne treba generalizovati poslodavce jer ima dosta onih koji žele da imaju iskreno konstruktivan odnos sa sindikatima i koji neguju kulturu socijalnog dijaloga. Ipak, mislim da je većina poslodavaca raspoložena da iskoristi povoljan trenutak za iskorenjivanje prava na udruživanje. Reakcija države je slaba ili ne postoji u konkretnim slučajevima, dok su sudovi jako spori.
U takvoj atmosferi, kada pojedini poslodavci ne poštuju čak ni odluke inspektora rada i otvoreno izigravaju ili krše propise, veoma je teško uspostaviti kvalitetan odnos između sindikata i poslodavca, a naročito je teško takav odnos uspostaviti na principu ravnopravnosti dve strane. Posledice su vidljive i jasne, sindikati veoma teško uspevaju, posebno u privatnom sektoru, da utiču na poteze poslodavaca i da stvore preduslove za poštovanje zakonom garantovanih prava radnika.
Ovo dovodi do pomenutog opadanja zainteresovanosti za sindikat i smanjenja članstva u sindikatu, koje opet utiče na dalji pad faktičke snage sindikata, i stvara se krug trajnog slabljenja sindikata. Poslodavci to koriste obilato, a neretko imaju i fingirani socijalni dijalog sa sindikatima koje su sami osnovali, odnosno iza čijeg osnivanja i finansiranja stoji upravo poslodavac. Sve ovo je posledica izuzetno nepovoljnog zakonodavnog okvira, ali i državnih politika koje se realizuju.
Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?
– Moj stav je da socijalni dijalog u Srbiji praktično ne postoji.
Osim na nivou pojedinačnih poslodavaca, gde se na mikronivou mogu zabeležiti uspesi, kao i nešto povoljnije klime za kolektivno pregovaranje u javnom sektoru, socijalni dijalog se uglavnom fingira i ne daje nikakve rezultate. Isto se dešava i sa radom SES, koji formalno postoji kako bi se stvorio privid postojanja nekog tripartitnog razmatranja najvažnijih pitanja u oblasti rada i socijalnih prava, ali to jednostavno nije slučaj. Primer sa određivanjem minimalne cene rada je samo jedan od mnogih ali je istovremeno i jako indikativan – dijalog koji se vodi najčešće služi samo kao priprema terena za konačnu političku odluku koja se donosi u državnim strukturama.
Više puta do sada je vlast pokazala koliko je SES samo formalnost koju želi da poštuje samo onda kada joj tako nešto odgovara. Izmene i dopune Zakona o radu 2014. godine, ogromne izmene najvažnijeg sistemskog zakona u ovoj oblasti, nisu prošle SES. Isto je i sa mnogim drugim zakonima o kojima SES nije dao pozitivno mišljenje, a koji su ipak usvojeni bez ikakvih problema ili osvrtanja na ovu činjenicu.
Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?
– Mislim da političke stranke sindikate doživljavaju kao marginalno važne i da ih se možda sete u nekom predizbornom ciklusu kada u njima vide potencijalne izvore većeg broja glasova. Osim tih izuzetnih situacija, mislim da na političkoj sceni Srbije ne postoji politička snaga koja bi kontinuirano sarađivala sa sindikatima, bila istinski i potpuno leve orijentacije, i čiji program sadrži konkretna alternativna rešenja vladajućim politikama.
Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?
– Moj stav je da sindikati moraju biti politički aktivni.
Ograničenje koje smo nasledili iz perioda komunizma, da su sindikati apolitični, nije ni racionalno ni održivo. Sindikati moraju jasno pratiti i zastupati politike koje pogoduju radnicima, a to su leve i umerene političke struje demokratskog socijalizma. Problem je međutim u tome što takve političke partije u Srbiji ne postoje, pa sindikati mogu birati između političke pasivnosti i autonomnog političkog organizovanja.
Ovo drugo je, međutim, veoma teško izvesti, jer mnogi članovi sindikata pripadaju političkim opcijama koje su različite od onih koje sam naveo. Oni taj izbor ne pravdaju političkim ubeđenjima već pragmatičnim pristupom priklanjanja trenutno aktuelnim vlastima i političkim opcijama kako bi ostvarili ili sačuvali svoje lične interese. U tom smislu se javlja čak i paradoks da kroz percepciju političkih stranaka kao sveprisutnih oni poklanjaju svoje poverenje strankama umesto sindikatima, kako bi se izborili za prava na radu ili jednostavno sačuvali svoj radnopravni status. U tom smislu, postoji neprirodna supstitucija članstva u sindikatu, članstvom u političkoj stranci.
Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?
– Postoje dva osnovna problema kada je reč o aktuelnim politikama i postupanjima države i vlasnika kapitala. Prvi se odnosi na umanjenje prava radnika a drugi na nemogućnosti njihove zaštite.
U korenu prvog problema su dva procesa, marginalizovanje radnog odnosa kao nekada dominantnog statusa koji omogućava radnicima uživanje svih prava, makar na zakonskom minimumu; drugi je pokušaj svođenja zakonskog minimuma tih prava na što niži nivo.
U korenu drugog problema takođe postoje dva procesa: zanemarivanje vansudske zaštite radnika i faktičko onemogućavanje korišćenja prava radnika na sudsku zaštitu.
Sindikati mogu uticati na sve ove probleme, budući da oni dolaze uglavnom iz normativnih poduhvata države i lobističkih grupa koje zastupaju vlasnike kapitala. Problem je, kao što sam već naveo, u tome što sindikati uglavnom nemaju dovoljno moći (iako generalno gledano imaju veliki potencijal) da svojim akcijama spreče ovakve intervencije u zakonodavstvo i devoluciju statusa radnika koja se dešava već dugi niz godina.
Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?
– Ova teza se mora uzeti sa velikom zadrškom iz jednostavnog razloga što u svakom kolektivu, svakoj radnoj sredini, postoje radnici koji su voljni da se bore za svoja prava. Generalizacija u tom smislu nije dobra, niti adekvatna realnosti. Ali ono što jeste tačno u ovakvom promatranju stvari jeste upravo taj ugao da radnike mora neko da organizuje, ohrabri, edukuje i obuči kako se dolazi do prava.
Opšta je tvrdnja da je država dala neko pravo pa može i da ga oduzme, što u slučaju radničkih prava nije tačno – ona su osvojena u dugoj borbi i moraju se braniti od onih koji žele da ih anuliraju. Atmosfera koja se stvara, a protiv koje sindikati moraju da se bore, da je najbolje ćutati i biti zadovoljan onime što poslodavac i država ponude – jer uvek može da bude gore – zapravo je glavni način gušenja radničkog nezadovoljstva i bunta. I naravno, ne može biti dalja od istine, jer radnici u Srbiji po pravilu proizvode daleko veću vrednost od naknade koje dobijaju za svoj rad. Problem je, dakle, u regulativi i klimi u kojoj se vlasnicima kapitala daju olakšice a radnicima se preti.
Sistem je postavljen da siromašni ostanu u siromaštvu a da se bogati dalje bogate na radu siromašnih – neosvešćenost radnika o ovom problemu najveća je prepreka njihovoj borbi za bolje uslove rada.
Koji su najveći sindikalni problemi?
– Svakako je to prebirokratizovanost sindikata i večita borba za finansijski opstanak koja ih koči da sagledaju šire perspektive rada. Naročito su loši fragmentisanost i partikularnost sindikata, koji se često, iako su politički i prirodno bliski u delovanju, razilaze u mnogim konkretnim pitanjima i problemima na koje nailaze.
Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?
– U potpunosti se zalažem za svaki oblik buntovne borbe radnika za ostvarivanje i unapređenje prava. Štrajk je svakako najefikasnije takvo sredstvo na nivou pojedinačnog poslodavca, dok bi sektorske štrajkove bilo daleko teže organizovati.
Zakon o štrajku je izuzetno nepovoljan i zastareo, a novi se ne donosi godinama unazad uprkos najavama i postojanju više radnih tekstova. Može se reći da su radnici na neki način taoci takvog (namernog) oklevanja normativnih izmena, ali se istovremeno dobro snalaze jer su štrajkovi prethodnih godina uglavnom bili uspešni, čak i kada su organizovani i izvedeni suprotno zakonskim odredbama. Štrajk celog kolektiva je najbolji način da se poslodavcu (ali i državi) pokaže kako radnici doživljavaju određene politike i rešenja. Istovremeno je i najbolji način da se poslodavcu pokaže kakva je snaga kolektiva. I ne samo poslodavcu, nego da i sami radnici osete kako je moguće da se nešto promeni u atmosferi u kojoj su složni i solidarni protiv odluka koje doživljavaju kao štetne.
Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?
– Nisam se previše bavio ovim pitanjem ali svakako mogu da zaključim da bi ona morala biti daleko bolja i intenzivnija. Već sam naveo da fragmentisanost sindikata dovodi do razičitih pogleda na neka pitanja oko kojih bi sindikati morali da se slože. Ukrupnjavanje sindikata ne bi nužno moralo da bude formalno, ako se već na tako nešto gleda sa potpunim nepoverenjem. Mogu se, umesto toga, osmisliti zajednička platforma delovanja i osnovni principi, odnosno minimalne granice radničkog dostojanstva ispod kojih se ne bi išlo ni pod kojim uslovima.
Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?
– Veoma je važna jer organizacije civilnog društva moogu da ponude sindikatima nekoliko kvaliteta: stručnu ekspertizu o pojedinim pitanjima od značaja, fleksibilnost delovanja i efikasnost u reagovanju na tekuća pitanja, krize i probleme. OCD dakle nisu ni izdaleka krute i birokratizovane kao pojedine sindikalne strukture i sindikati to u teoriji mogu sasvim dobro iskoristiti.
Dalje, OCD će imati pristupe fondovima i kontaktima koji su potencijalno strani sindikatima (i obrnuto), tako da će značajno međusobno uticati na održivost i razvoj kroz zajedničke projekte i aktivnosti.
Svetozar Raković
