Ana Martinoli: “Bojim se da je naše medijsko tržište do te mere kontaminirano da moraju da se dese sistemski zahvati, koji će polako da ga vraćaju u zakonske okvire, a vidimo da u tome postoji ogroman otpor čak i u onim institucijama koje bi trebalo time da se bave”
Od 1. novembra kada je pala nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu i usmrtila petnaestoro ljudi, a nereagovanje nadležnih izazvalo je bes, nezadovoljstvo velikog broja ljudi, od kada studenti i studentkinje traže krivičnu odgovornost, blokiraju fakultete i ulice u potrazi za pravdom i istinom, više nego ikada postala je uočljiva profesionalnost, odnosno neprofesionalnost i manipulativnost medija. Od početka blokada i protesta koji traju gotovo tri meseca u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, ali i mnogim drugim gradovima u Srbiji studenti i studentkinje uporno informišu da su studentske blokade i protesti kolektivne akcije o kojima se odlučuje na demokratski organizovanim plenumima, kao i da protesti i blokade nemaju vođe. Međutim, čim neko makar i malo istupi, javno govori na protestu, u medijima završi u režimskim tabloidima. Kako funkcioniše to orkestrirano targetiranje i linčovanje u pojedinim medijima; Koliko su se javnni servisi ogrešili o svoju profesiju za KUMU analizira redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i članica u Komisiji za žalbe Saveta za štampu Ana Martinoli.
Targetiranje i linčovanje u tabloidima nikada nije izolovano, dakle nikada nije u pitanju tek jedan tabloid, jedan tekst – to je simultana akcija, kako ona kreće i ko je sve uključen?
Ja bih rekla, za početak, da orkestrirano linčovanje služi pre svega tome da se preko izlaganja pojedinaca u tabloidima, da li kroz nešto što je kleveta ili kroz nešto što je poziv na ugrožavanje bezbednosti tog pojedinca, pošalje poruka koja će uplašiti mnogo širi krug ljudi. Dakle, da pomislimo – ako nekom ko je na neki način vidljiv može tako nešto da se desi, onda to može da se desi svima. Čini mi se da targetiranje funkcioniše na različitim nivoima. Sada kada bismo otvorili recimo Kodeks novinara videli bismo da ne postoji odredba koja nije bila deo projekta targetiranja i linčovanja. Da li je to ugrožavanje privatnosti, kleveta, iznošenje informacija neovlašćeno iz profesionalnog ili privatnog života, nepoštovanje bilo kakvog profesionalnog integriteta… ali da ne pričam sada ono što već znamo. Mislim da je kod nas ogroman problem, na šta smo se na žalost navikli, potpuno zanemarivanje činjenica. Ne samo što neko može da izvuče podatak o nekome koji je možda neprijatan, ali tačan, nego može da se napiše bilo šta, da se slaže, izmisli, uveća nešto što ne postoji i da za to ne postoji nikakva odgovornost. E to je, čini mi se, ključan problem. A ono što si super primetila u ovom pitanju da nije to jedan tabloid, jedan tekst. Ono čemu svedočimo jeste da su te akcije najčešće koordinisane i to vidimo iz prakse Komisije za žalbe Saveta za štampu, na osnovu onoga što nam pošalju kao pritužbe na kršenje Kodeksa. Vidimo da se identični tekstovi pojavljuju u različitim izdanjima dnevnih novina, različitim portalima koji uopšte nisu formalno povezani, nemaju iste vlasnike, ne pripadaju istoj medijskoj grupaciji itd. Tako da, to je jedan zlokoban trend koji nam pokazaje koliko je naše tržište netransparentno na različitim nivoima. Po našem zakonu je vrlo jasno regulisano pitanje medijske koncentracije i njegovo ugrožavanje kroz određene procente o vlasništvu itd. Međutim, to potpuno pada u vodu ako u jednom momentu postoji neki politički interes koji će da se širi kroz različite medije koji formalno nisu istog vlasnika, ali očigledno imaju nekakvu istu tačku iz koje su kontrolisani ili u čijem interesu rade. Takođe, problem je i to što mi više ne govorimo o samo tabloidima, o printu i onlajnu nego govorimo i o prelivanju tih tema, tog stila tabloidnog u mnogo uticajnije medije, a to su televizije i to je ono što posebno zabrinjava.
Na samom početku protesta ti si podržala svoje studentkinje i studente, a zatim si i sama završila kao meta napada tabloida. Koliko god da nekada umanjujemo posledice svega toga, one neminovno postoje, koje su posledice i koliko zapravo nije naivno biti meta u medijima?
Posledicu sa različite, ja pretpostavljam da one zavise i od karaktera ljudi koji su tome izloženi. Neki na jedan način to razrešavaju sa sobom, neki na drugi. Nije uopšte naivno biti meta. Osećaš se jako izloženo, osećaš se fizički ugroženo, to je bio moj osećaj, a ja mogu da govorim u svoje ime. To je nešto što je jako neprijatno. Zato što te stavlja u fokus, za početak, zbog nečega što nije istina. Ti to možeš da demantuješ, ali svi znamo kako to izgleda i gde se eventualni demanti pojavi, ali to je do te mere izmišljeno i zlonamerno da te nekako i demanti dovodi u situaciju da se uplićeš u neki sadržaj koji je potpuno bizaran. Tvoj demanti daje neku vrstu alibija. Ja sam se npr. tako osećala. Šta da demantujem kada je to sve toliko izmišljeno, netačno, zlonamerno i taj jezik kojim o tebi pišu je toliko toksičan da nekako ne možeš da se ponašaš uobičajeno i da koristiš standardna sredstva za rešavanje takve vrste problema, jer je to otišlo mnogo dalje. Posledice mislim da su dugotrajne, neminovno upadaš u neku vrstu autocenzure. Počinješ da razmišljaš – da li je meni sad baš jako potrebno da se izlažem bilo čemu i da delim svoje mišljenje o bilo čemu, što je posebno uznemiravajuće ako imaš neku vrstu odgovornosti u smislu da tvoja profesionalna pozicija podrazumeva da ćeš iznositi svoj kritički stav o onome što vidiš oko sebe i što je deo tvoje profesije. Prosto ako upadneš u autocenzuru onda počneš da se osećaš da tu svoju dužnost ne ispunjavaš i to je onda novi nivo konflikta. Jako lako prelazimo preko toga jer su svakoga dana desetine ljudi izložene raznim vrstama targetiranja, medijskog linčovanja, razvlačenja, vređenja, ugrožavanja bezbednosti, napada na profesionalni ugled, reputaciju koju imaš. I apelujem na ljude da koriste mehanizme koji su nam na raspolaganju i da se protiv tih stvari borimo. Mislim da smo na neki način digli ruke jer toga toliko ima i pomislimo – ko će sada time da se bavi, a u stvari bi trebalo da na svaku takvu anomaliju, na svaki takav napad i tabloidni ispad reagujemo onim alatima koji su nam na raspolaganju.
Koji su nam alati na raspolaganju i koji bi bio savet za svakog studenta, studentkinju, ali i svakog građanina, građanku koji dožive tu vrstu linča?
Savet je da apsolutno koriste sve mehanizme koje su na raspolaganju. Od toga da se traži reakcija Komisije za žalbe Saveta za štampu, da se apsolutno skreće pažnja što šire javnosti na problem, da se proceni da li ima osnova, a najčešće na žalost ima, za pokretanje private tužbe. I ja bih zaista ohrabrila svakog ko se nađe nesrećnim okolnistima na udaru užasno zapuštenog neprofesionalnog medijskog tržišta sve te mogućnosti iskoristi. Sa druge strane mislim da u ovom trenutku studenti imaju najveću snagu koju mogu da imaju, a to je podrška te ogromne studentske zajednice kojoj pripadaju. Ništa ne prepuštati stihiji. Uvek mislim da je svaki problem bolje učiniti javnim, srećom pa danas imamo na raspolaganju razne kanale kojima to možemo da uradimo. Koliko god to bilo teško i koliko god to dodatno izlaže javnosti važno je komunicirati problem. Dakle prijaviti Savetu za štampu, komisiji za žalbe, pokrenuti proces, podneti tužbu. Time pokazujemo da neki sistem mora da postoji i da taj sistem ne sme da atrofira time što ćemo da se naviknemo na to da su tabloidna linčovanja uobičajena.
Konkretno i u tvom slučaju i slučaju targetiranja studenata/kinja oglasila se akademska zajednica, kolektivi, pa i građani, građanke da pruže podršku, javno osude taj akt. Teško da to može sanirati “štetu”, ali postoji značaj, koliko je to važno?
Jako je važno. Meni je jako značilo, a znam da i studentima i studentkinjama takođe znači podrška. Ono o čemu su nas naučila ova tri meseca jeste solidarnost i da ne možemo da se ponašamo da su tuđi problem samo tuđi. Dakle, da sve to ne sme da bude prepušteno nekoj inerciji nego mora da bude nešto što izaziva reakciju i u tom smislu podrška stručne i šire javnosti znači. Ne samo zato što se osećaš kao deo grupe i kolektiva, pa samim tim i bezbednije, nego osećaš da sistem radi i da onda i to što ti radiš ima smisla. I da taj problem nije nešto si izmislio nego je to problem koji objektivno postoji. Čini mi se da koliko god nam bilo teško, jer mi na nivou dana, na nivou sata, imamo problem na koji možemo da reagujemo, ne smemo da se umorimo. Mnogo je važno da reagujemo, da iskazujemo podršku i solidarnost i da time pravimo jednu kritičnu masu ljudi, jer danas upravo zbog te solidarnosti i svakodnevnog podsećanja na problem, mnogo veći broj ljudi razume da problemi nisu izmišljena stvar.
Šta svako od nas može da uradi, na tom mikro planu, imamo li način da se borimo protiv ovakvog sadržaja u medijima?
Za početak svako od nas bi morao da postane odgovorniji u načinu na koji se ponaša u onlajn prostoru. Mislim da je svako od nas na neki način doprineo nenamerno i nesvesno da se neka dezinformacija proširi ili je npr. nekim neopreznim jezikom nešto opisao. Svi u hodu učimo neka nova pravila, da postajemo oprezniji i obzirniji u načinu na koji komuniciramo onlajn. Počinjemo da shvatamo da su te granice privatno – javno odavno izbrisane i da bez obzira na to što smo možda zaključali svoje profile, postoji publika koja to prati, čita, reaguje i može da deli dalje, na razne načine kao što je printskrin – fotkanje ekrana. Na žalost problemi naših medija su sistemski da mi kao pojedinci možemo u ovoj fazi da ih registrujemo, identifikujemo, popisujemo, da ih budemo svesni i da se trudimo da mi odgovornije komuniciramo. Samo se bojim da je naše medijsko tržište do te mere kontaminirano da tu sada već moraju da se dese sistemski zahvati, koji će polako da ga vraćaju u zakonske okvire, a vidimo da u tome postoji ogroman otpor čak i u onim institucijama koje bi trebalo time da se bave. Evo sad gledamo na koji način se biraju novi članovi Saveta REM-a i koliko se u tom procesu krši zakon. Postoji svest koliko su mediji ogroman, snažan alat za kreiranje političkog stava i utiska neke najšire javnosti o događajima i samim tim ti problemi će se teško rešavati ako će od toga neko, ko je u ovom trenutku na poziciji moći, imati štetu.
Pojedini mediji, koji ipak imaju više kredibiliteta, dakle nisu otvoreno tabloidna, propagandna glasila, ne targetiraju otvoreno i na način na koji to rade tabloidi, ali u rukavicama iznose neke teze, prećutkuju određene činjenice, minimalizuju i banalizuju neki događaj. Mislim, između ostalog, i na centralno informative emisije oba javna servisa, da li je to jednako opasno?
Ja bih čak rekla da je to i opasnije! Ti programi odavno ne liče na programe javnog servisa. Mislim pre svega na RTS, moram da priznam da RTV ne pratim detaljno i posvećeno da bih mogla da govorim o tome. RTS ima kontinuitet od tri i po decenije neobavljanja svog posla. Možda je bilo perioda kada je to bilo manje upadljivo i manje maligno, ali nebitno, on nema uopšte tu kulturu javnog servisa, niti je ikada imao. S druge strane bez obzira na to što RTS nije radio kako je trebalo, nekako je uspeo da očuva taj ugled. To je kao što ljudi i dan danas kažu Politika – to je ozbiljan list, a Politika nije odavno onaj list koji pamte, od pre rata. I onda, poruke koje stižu sa javnih servisa su mnogo opasnije zato što se njima na jedan drugačiji način veruje. Bilo je pre par godina jedno istraživanje i na pitanje kojim medijima najmanje verujete, odgovor je novinama i tabloidima. S druge strane to su novine koje se jako mnogo čitaju i ti možeš njima da ne veruješ, da si svestan da je tu dosta toga netačnog, da iako si izložen tom sadržaju imaš svest da to nije tačno. Kada su u pitanju javni servisi oni još uvek uspevaju kod publike da imaju staus medija od poverenja, a oni aktivno rade na tome da publiku obmanjuju. To sada vidimo vrlo upadljivo tokom ova dva i po meseca koliko traju studentski protesti, ali nije to samo sada. Doprinos tom ukupnom stanju obmanutosti i s jedne strane apatičnosti spram događaja, a s druge strane nemanja dovoljno informacija, je veliki. I njihova odgovornost je u tom smislu mnogo veća nego tabloida. Mi imamo publiku koja na javnim servisima nikada nije mogla da sazna detalje, ali zaista detalje, ne neki izveštaj od trideset sekundi iz sudnice, nego detalje slučaja Jovanjica, slučaja Belivuk i sada možemo tako unedogled nabrajati. Tako da, u tom slučaju njihova odgovornost je mnogo veća i zato je to čak možda i opasnije.
Kada govorimo o targetiranju, delu javnosti svakako je potpuno jasno da je reč o pokušaju etiketiranja, diskreditovanja, manipulacije i da je reč o neetičkom i zlonamernom tekstu. Šta je sa drugim delom javnosti, kome se zapravo ti tekstovi u tabloidima obraćaju?
Ne mogu da kažem da do kraja poznajem tu publiku. Ja uošte ne bih bila iznenađena da jedan značajan deo publike tabloide čita kao neku razonodu. Postoje naravno i oni koji se putem tabloida informišu i to je onda haos, jer mislim da neko ko čita tabloide u kontinuitetu mesec dana počinje da se plaši i komšije, počinje da se oseća da mu je neprekidno ugrožena egzistencija, goli život, nacija kojoj pripada itd. A s druge strane verujem da postoji deo publike koji takve novine bukvalno lista da prođe vreme, da ima utisak da se nešto informiše. To je definitivno način da se o događajima dobije neka vrlo površna i iskrivljena slika koja je na žalost zasnovana na jačanju stereotipa i predrasuda koje su sada već ovde tako duboko ukorenjenje. Stereotipi koji su uglavnom u vezi sa tragičnom prošlošću, bližom istorijom ove teritorije i bivših republika Jugoslavije i sa tim se dosta perfidno manipuliše. Jačaju se osećanja poraza, obespravljenosti, nepravde koje je učinjena prema nekom kolektivu i nekako se individulano potpuno briše. To sve jednostavno komunicira sa čitaocima zato što se svodi na površne emocije, na užasno jednostavne konstrukcije događaja, na neprekidno jačanje nekakvog antagonizma. Mi smo stalno u konfliktu sa nekim. To je tokisčan alat koji se često upotrebljava.
Šta nam sve to govori o stepenu medijske pismenosti stanovnika i stanovnica naše zemlje?
Govori nam da publika nedovoljno raspolaže sa dovoljno znanja i veština da može, za početak, da razluči tačno od netačnog, činjenicu od ličnog utiska, insinuacije, komentara itd. Taj problem postoji i na drugim tržitima koja imaju mnogo zdravija medijska okruženja, ne samo kod nas. S druge strane društvene mreže, onlajn sadržaji su dramatično doprineli srozavanju tog kvaliteta informisanja i jačanju dezinformacija. Mi na žalost u ovom trenutku nemamo publiku koja je preterano medijski pismena. Za početak bi bilo super napraviti detaljnu analizu koliko je publike fnkcionalno pismeno, pa onda sve ostalo i osećam se loše da to tako kažem i na taj način kritikujem, ali mislim da u tome leži problem. Prosto ljudi nemaju naviku da ulože neki mali dodatni napor. S druge strane, na žalost, te navike su stvarali u medijskom okruženju koje nije bilo preterano podsticajno, ni profesionalno, ni kvalitetno, niti je nudilo neku raznolikost, kulturu dijaloga, uvažavanje tuđeg mišljenja i slično. Tako da nije sve do medijske pismenosti publike, morala je negde da je nauči, a da bi je naučila morala je da bude izložena takvoj vrsti sadržaja i komunikacije medijske uopšte. Odgovornost je na svima i na onima koji proizvode takve sadržaje i na onima koji taj sadržaj troše.
Ima li crvene linije koja se u tabloidima ne prelazi? Šta nam pokazuje iskustvo targetiranja u medijima, ne moramo ići dalje u prošlost, dovoljno je da se osvrnemo na događaje od prvog novembra do danas, koji je zaključak, da li smo dostigli nivo “ne može gore”?
Ja se plašim da to kažem. Na žalost praksa nas je demantovala. Kao što pre deset godina verovatno nismo mogli da zamislimo da se na nekoj nacionalnoj televiziji emituje program kakav je danas razni rijaliti sadržaj, tako nisam sigurma ni za tabloide. Ja se sretnem sa tim sadržajima pripremajući se za sednice Komisije za žalbe Saveta za štampu i dalje uspevam neprijatno da se iznenadim do koje mere je progresirao taj ton vređanja, diskvalifikacije, nepoštovanja činjenica, istine. Nisam sigurna dokle to može da ide, ali na žalost mislim da nam je praksa do sada pokazala da uvek može gore. Ja ne znam koliko ta agresija može da bude otvorena, po meni je ona već jako dugo vremena takva da ne može da biti otvorenija, jedino da se još kaže eksplicitno sutra juriš na tu i tu osobu, raspisana je poternica. Karikiram, ali dostigli smo nivo da je kontaminacija stravična i ne samo što izvitoperi i menja percepciju, nego sada već podstiče i na aktivno nasilje. Ne znam da li smo dostigli nivo “ne može gore” bojim se da to konstatujem, jer onda će za dva dana da se desi nešto još gore, prosto sam na tom nivou sujeverna, ali da je dosta loše, jeste!
