13.februar 2023. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Dalibor Tonković
Čini se da ćemo ponovo morati da se borimo za neke od vrednosti i sloboda koje su delovale davno osvojenima i koje smo sve do nedavno podrazumevali. Potrebno nam je i sveukupno popravljanje pravosuđa i odgajanje sudija na novoj paradigmi. Umesto aparatčika koji podržava državu i njene interese, sudija na prvom mestu mora biti zaštitnik prava i sloboda građana, poslednja brana od državne samovolje, rekao je sudija i pisac Miodrag Majić u razgovoru za portal Nezavisnost.org
Miodrag Majić (1969), sudija Apelacionog suda u Beogradu od januara 2010, diplomirani pravnik postao je deceniju i po ranije na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Godine 2003. magistrirao je (Ratni zločin u međunarodnom krivičnom pravu), a potom 2008. i doktorirao specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Povremeni je predavač na Pravnom fakultetu, a izlagao je na brojnim domaćim i međunarodnim stručnim skupovima posvećenim krivičnom pravu, kao i pitanjima sudske organizacije, nezavisnosti i ljudskih prava (SAD, Kanada, Holandija, Nemačka, Grčka, Hrvatska, Poljska, Rumunija…) Od 1996. do 2000. bio je stručni saradnik Komiteta za prikupljanje podataka o ratnim zločinima izvršenim na teritoriji prethodne Jugoslavije…
Godine 2009. Vlada Republike Srbije odredila je Miodraga Majića za zastupnika države pred Međunarodnim krivičnim sudom i predstavnika RS u Skupštini država članica tog suda. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrada i priznanja Vitez poziva (2016), Balkan heroes (2018), Verica Barać (2019) i Doprinos godine Evropi (2019).
Duže od jedne decnije Majić redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Tokom 2019. objavio je roman Deca zla (Vulkan izdavaštvo) i zbirku priča U ime naroda (Lyceum Iuris). Drugi roman Ostrvo pelikana (Vulkan izdavaštvo) objavljen je 2020, a krajem prošle godine pojavio se treći – Rudnik (Vulkan izdavaštvo).
Nakon trilera – “Dece zla”, melodrame i drugačijeg otkrivanje sveta Roma na “Ostrvu pelikana”, ušli ste u antiutopiju, tačnije u “Rudnik”. To je put kojim se ređe ide, jer pisci često izrabljuju ono što su čitaoci i kritika već progutali. Uz ogradu da sve romane vezuje vaše sudijsko iskustvo, hoćete li tako nastaviti u budućnosti? Jeste li već u fazi istraživanja “nove” forme?
Kad pišem, trudim se da budem iskren i da govorim o onome što me trenutno zaokuplja. Zato se i moji romani u toj meri međusobno razlikuju. Jednostavno, u različitim životnim periodima zaokupljale su me različite teme. Bilo je sasvim očekivano da nakon “Dece zla” nastavim sa serijom trilera, ali ja nisam tako osećao. Jednako je bilo neočekivano nakon “Ostrva pelikana” otići u distopiju, pa ipak, mene je tamo odvelo razmišljanje. Jedino što sigurno znam je da će i naredni roman biti isključivo plod mog uverenja da je reč o priči vrednoj pričanja i zato još ne mogu da predvidim šta će to biti. Samo znam da neću tražiti poverenje od čitalaca pre nego što sam postanem uveren da imam pravo na to.
Koliko je teško biti “pionir” u srpskoj književnosti – sudija romanopisac?
Nije jednostavno, jer vas u obe profesije doživljavaju kao uljeza. Za pisce, ja sam neko ko im se “gura u branšu” i “otima deo kolača”, iako već ostvaren u sopstvenoj struci. Za kolege pravnike, moj spisateljski angažman dodatno budi sumnju u moje profesionalne namere. A ja čitavog života verujem u to da čovek nije stvoren da bude fah-idiot i da niko od nas nije predodređen samo za jednu stvar iako, nažalost, mnogi ni tu jednu ne uspeju da otkriju.
U svom “Rudniku” povezujete nedavnu prošlost i sadašnjost, pred čitaocem su rat, sakrivene masovne grobnice, ubistva kojima se vlast razračunava sa
neistomišljenicima… Označava li Crni majdan neetično društvo koje je kilometrima daleko od zrelosti?
To je neetično, ali i toksično društvo koje stvara nove i nove nesreće. Kao što iz zatrovane zemlje rastu zatrovani plodovi tako i iz toksične prošlosti izrastaju mahom destruktivna društa. A destruktivnost je jedna od osnovnih osobina nezrelih pojedinaca i društava.
Vaš junak, hvatajući se ukoštac sa svim tim, oseća povremeno koliko je nemoćan, pa se pravi lud i sebe ubeđuje u laž, kojom bi opravdao predaju. Vi mu, ipak, ne dozvoljavate potpunu predaju?
Bogdan je paradigma malog pobunjenog čoveka kojeg goni savest. U prirodi čoveka je osećaj za pravdu, samo što većina vremenom u sebi ugasi ovu bazičnu karkateristiku. Pa ipak, značajan broj ljudi u susretu sa nepravdama oživi taj instinkt. Zato se i danas zgrozimo u prisustvu ultimativnog nasilja i nepravde. Zato su i danas, uprkos opasnosti kojoj ih to može izložiti, pojedinci spremni da reaguju. Čak i oni kod kojih takva spremnost izostaje, ovim prvima se neizostavno dive.
Šta je potrebno jednom društvu da se ne boji istine?
Da se sa istinom suoči, ali i da prihvati da je do tada živelo u laži.
Da li „Rudnik“ primorava čitaoca da se zapita je li i koliko je spreman da sebi prizna ono što je očito?
“Rudnik” je poziv na preispitivanje, na kopanje po podrumima naših savesti. Svakom čitaocu ostavljeno je na volju da veruje ili ne veruje, da se zapita kako bi on postupio, ili da preispita kako je postupao. Da li su uspeli da ga uvere da je lud, ili ipak opstaje u svetu u kom pokušavaju da ga naprave ludim. Da li pristaje na ropstvo i trampu najvrednijeg što ima – slobode, za šarene perle koje mu se nude u zamenu. U suštini, “Rudnik” je jedan vid testa kojim ustanovljavamo koliko autonomije nam je još preostalo.
Kako reagujete na situaciju, ako je bilo, u kojoj neko u vašem tekstu prepozna poruku koju niste imali nameru da prenesete, odnosno, šta ako dođe do namerno pogrešnih tumačenja?
I to se povremeno događa. Postoje čitaoci koji svesno ili nesvesno prenebregavaju poruku “Rudnika”. Kao pisac, svakom čitaocu ostavljam mogućnost da moje tekstove čita na način koji mu je najbliži ili najmanje bolan. Ako to podrazumeva i svesno zanemarivanje očiglednih istina, ne smatram da je na meni da ga u tome sprečavam. Literatura je bezgranično polje slobode, a jednom objavljen tekst prestaje da bude vlasništvo autora. Od tog trenutka, svaki čitalac je i novi autor.
U “Rudniku” se prepliću sudbine boraca za istinu i pripadnika vlasti i politike koje njima manipulišu i surovo sprečavaju da ikada progovore. Postoji li mogućnost drugačijeg rešenja u Srbiji?
Nažalost, ne verujem u jednostavna rešenja. Borba za slobodu oduvek je podrazumevala žrtve. Čini se da ćemo ovde ponovo morati da se borimo za neke od vrednosti i sloboda koje su delovale davno osvojenima i koje smo sve do nedavno podrazumevali.
Može li literatura, u tom kontekstu, na neki način, da utiče na takav preokret?
Od literature ne treba očekivati ni previše ni premalo. Sa jedne strane, od nje ne bi trebalo zahtevati da menja svet. To je nerealno. Međutim, isto tako je pogrešno i potcenjivati je. Knjige su opasno oružje. One dopiru do mnogih srca i u njima različito klijaju. Političari imaju tendenciju da potcenjuju značaj knjiga, verovatno zato što su mahom sami slabi čitaoci. Ali, da sam političar, ja bih se plašio čitalaca. Njihove misli i postupke je mnogo teže kontrolisati.
Treba li mali čovek da se uplaši nakon čitanja vaših knjiga?
Ne, naprotiv! Mislim da bi teme koje obrađujem trebalo da ga pozovu na akciju, da mu uliju život i snagu i da ga u njemu razgore zaboravljeni ukus slobode.
Tiraži vaših knjiga su zapanjujući. Pomaže li ta činjenica redefinisanju čitalačkih navika?
Nadam se da pomaže. Raduje me činjenica da i nakon nekoliko godina od objavljivanja, moji raniji romani permanentno doživljavaju nova izdanja. Mislim da to ipak govori u prilog činjenici da nije reč o trenutku, pomodarstvu ili prolaznoj euforiji, već da se čitaoci u tim tekstovima pronalaze. Mnogo puta sam pročitao da su, između ostalih, moji romani kod određenih čitalaca vratili veru u domaće autore. Nažalost i među piscima je mnogo surevnjivosti, ali dobro je shvatiti da jedni od drugih učimo i da jedni drugima predstavljamo remorkere na tom nemirnom i nepredvidivom moru zvanom čitalačka ćud.
Mogu li mrtvi i živi u vašem “Rudniku” biti simbol propale države (Jugoslavije) i države u propadanju (Srbija)?
U “Rudniku” nema topografskih odrednica što nije slučajno. Tako je učinjeno jer sam uveren da on priča univerzalnu priču o društvima stasalim na zločinu. “Iz zle zemlje zli plodovi rastu”, kaže jedan od karaktera i ja sam nakon decenija provedenih u sudnici uveren da je reč o bezmalo matematičkoj formuli. A sve to, nažalost, može biti i simbol naših država koje su se i rasturile i stasavale na tlu zatrovanom pokopanim mržnjama.
Ima li nade da se obnovi multikulturalnost i tolerancija na prostorima bivše Jugoslavije?
Verujem da ima. Samo, prvi korak mora biti upravo prihvatanje da smo jedni drugima činili opake stvari. Na lažima se ne stvaraju veze koje će trajati, niti se na njima grade nova prijateljstva. Ako većina na svim stranama i dalje bude verovala da pripada plemenu nevinih i da su zločini činjeni isključivo njima, biće to zalog za nova zverstva.
Ankete pokazuju da većina naših građana nema poverenje u pravni sistem, posebno u pravičnost sudstva. To je veliki problem jer je reč o temelju slobodnog i demokratski uređenog poretka?
Naravno. Možete imati i dobar sistem, ali ako građani u njega ne veruju teško je zamisliti da će on ostvarivati svoju svrhu. Zato bi sve naše reforme morale poći od toga – kako povratiti poverenje građana. Iskustvo me uči da građani, naročito u nedovoljno razvijenim demokratijama poput naše, više veruju sudijama koje se ne uklapaju u sliku koju imaju o njima. A građani sudije vide kao aparatčike i apologete sistema. Pored toga, bilo bi nužno uveriti ih da je sud zaista poslednja brana od nasilja vlasti. Nažalost, mi smo u ovom trenutku veoma daleko i od takve slike i od takve realnosti.
Prema nekim podacima danas je u sudovima nagomilano više od 700.000 starih, nerešenih predmeta. Kako rešiti problem neefikasnog sudstva? Treba li povećati broj sudija i sudova ili je rešenje u boljoj organizaciji sudske mreže?
Ključ je u boljoj organizaciji, a mi smo u organizaciji tradicionalno slabi. Naše prednosti oduvek su bile improvizacija i inat. Međutim, kad treba uspostaviti sistem, tu zaostajemo. Pravosudni sistem je odavno zastareo, jer je stvaran u drugačije vreme sa drugačijim zahtevima. Sada bi trebalo konsultovati stručnjake koji imaju iskustva u ovoj oblasti i prilagoditi mrežu sudova i zadatke sudije novom dobu. Pored toga, teško je govoriti o savremenom sudstvu u kom se i dalje predmeti nalaze u kutijama uvezanim kanapom, ili u kom sudije i dalje sude u sudnicama koje su, u tehnološkom smislu, bliže devetnaestom nego dvadeset i prvom veku. Jedna od osnovnih komponenti reforme mora biti i tehnološki zaokret – moderna kojoj smo mi, nažalost, prilično neskloni.
Pre tri decenije u Srbiji je ukinuto radno sudstvo, a sve je više kršenja radnih, ekonomskih i socijalnih prava zaposlenih. Šta mislite o već 11 godina starom zahtevu UGS Nezavisnost i drugih sindikata da se ponovo uvedu specijalizovani sudovi za radne sporove?
To nije moja oblast, ali nisam siguran da je ključ u novim sudovima. U sudstvu već postoje posebna odeljenja za radne sporove. Mislim da je reč pre o sveukupnom popravljanju pravosuđa i odgajanju sudija na novoj paradigmi. Umesto aparatčika koji je tu da podržava državu i njene interese, potrebno je odgojiti sudiju koji će biti na prvom mestu zaštitnik prava i sloboda građana. Naučiti ga da je on poslednja brana od državne samovolje. Ako se u tome uspe, sve ostalo će biti kudikamo lakše.
Dragan Stošić, urednik u listu Danas
