- jul 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Mc.rs, N1, FIFPro
Fudbal u Srbiji nije profitabilan, ali kroz njega godišnje prođe više od 100 miliona evra. Gotovo svi klubovi se finansiraju iz budžeta a nema javne kontrole trošenja tog novca. Fudbalski savez Srbije je „ikebana“ u rukama političara i sve dok se oni bilo šta pitaju u sportu, propast je zagarantovana. Srpskim fudbalerima se konstantno uskraćuju prava, njihov san je da u svojoj zemlji imaju ista prava kao i stranci, izjavio je Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera Nezavisnost za portal UGS Nezavisnost
Pre više od 12 godina osnovan je Sindikat profesionalnih fudbalera Nezavisnost, koji obezbeđuje besplatnu pravnu zaštitu, besplatan trening kamp za igrače bez ugovora, bavi se kolektivnim pregovaranjem, pomaže članovima u vreme štrajka, kao i u slučajevima otpuštanja sa posla. Predsednik tog sindikata Mirko Poledica, ponikao je u Borcu iz Čačka, gde je i završio profesionalnu fudbalsku karijeru, a u međuvremenu igrao za Vojvodinu, Smederevo i Čukarički u Srbiji, kao i za Leh iz Poznanja, Spartu iz Praga i Legiju iz Varšave.
O aktivnostima, ciljevima i rezultatima svoje sindikalne organizacije Poledica je govorio za portal UGS Nezavisnost.
Koja svetska iskustva su Vam bila putokaz u osnivanju i radu Sindikata profesionalnih fudbalera Nezavisnost?
– Iskustva zemalja Zapadne Evrope bila su sjajna, a za nas je iskustvo Slovenije, koja nam je bliska i koja je bila deo zajedničke države, bilo signal da se i kod nas može urediti sistem i popraviti stanje. Slovenija je napravila sjajne stvari za svoje fudbalere i puno su nam pomogli u prvim mesecima našeg rada. Nakon našeg osnivanja usledio je domino efekat i danas sve zemlje bivše Jugoslavije imaju svoje sindikate i svi su punopravni članovi svetskog udruženja fudbalera FIFPro. Sa svima imamo odličnu saradnju, dobre i prijateljske odnose.
Jako je važno da razvoj bilo kog sindikata prate i društvene okolnosti i vladavina prava. Slovenija je, na primer, veoma brzo rešila gotovo sve probleme svojih fudbalera, pre svega zbog razumevanja nadležnih i želje čitavog državnog aparata da ima uređene odnose u svim oblastima. Nažalost, to je naša najveća prepreka. Probleme zaposlenih treba da rešavaju oni koji su te probleme i proizveli, a to je u praksi gotovo nemoguće.
Šta je cilj vašeg sindikata?
– Cilj SPFN je da zaštiti radna prava fudbalera u Srbiji, uredi socijalni status fudbalera, obezbedi njihovu zdravstvenu zaštitu na najvišem nivou i slično. Bavimo se obrazovanjem igrača, trudimo se da ih na vreme upozorimo o svim opasnostima koje idu uz fudbal, a prva je to da u svetu samo 1,7 odsto fudbalera zaradi novac od fudbala, dok svi ostali moraju nakon karijera, koje su jako kratke, da pronađu sebe u nekim drugim poslovima.
Kako obrazujete igrače?
– Proces obrazovanja je dosta kompleksan, uzimajući u obzir da se većina igrača ponaša u skladu sa svojim godinama i da ne razmišljaju previše o svojoj budućnosti. Trudimo se da im što više približimo sve opasnosti koje nosi fudbal i uglavnom reaguju tek kada im se desi nešto loše. Mi kao narod nemamo tu vrstu vaspitanja kroz obrazovni sistem i to je posledica navedenog.
U čemu se ogleda podrška FIFPro, a u čemu igrača?
– Imamo veliku podršku naše matične kuće FIFPro. Bez njihove podrške ne bi uspeli, uzimajući u obzir način na koji funkcioniše sport i čitavo naše društvo. Bez FIFPro naš sindikat ne bi mogao da preživi, kao što ni FSS ne bi mogao da preživi bez podrške FIFA i UEFA. FIFPro nas podržava logistički, a igrači na način da se borimo za njihova prava. Podrška fudbalera bila je ključna sve ove godine što daje smisao našem radu.
U kojoj meri vaš Sindikat može da pomogne mladim igračima?
– Ne delimo igrače na mlade i starije, za nas su svi jednaki i naš plan i program je isti za sve. Naravno da u praksi imamo drugačiji pristup prema mladim igračima, uzimajući u obzir njihove godine i shvatanje života.
Kakav je status igrača koji je član Sindikata, kad ostane bez ugovora?
– Igrači koji nemaju ugovore imaju statuse nezaposlenih, kao i svi drugi radnici. Mi smo do pandemije svake godine, zbog specifičnosti posla, za igrače bez ugovora organizovali potpuno besplatne trening kampove na Zlatiboru. Igrači su imali obavezu samo da se prijave, dođu i ponesu kopačke. Sve ostalo je bilo potpuno besplatno, uključujući i opremu za trening.
Kakve su reakcije u klubovima, a kakve među igračima?
– Nažalost, klubovi nas doživljavaju pogrešno. Smatraju nas neprijateljima iako mi to nismo, niti ćemo ikada biti. Uređeno stanje u fudbalu svima donosi benefite. Igrači nas cene i poštuju, svesni su da radimo isključivo u njihovom interesu.
Ko su najveći protivnici sindikata, koliko je igrača u vašem članstvu?
– Broj članova se menja na svakih šest meseci, u zavisnosti od angažmana igrača. Većina klubova nas smatraju neprijateljima zbog toga što štitimo igrače od prevara koje su jako česte u Srbiji. Srbija je visokorizična zemlja za igranje fudbala, a u prilog tome ide i činjenica da nam se u prethodnih pet godina ugasilo pet klubova. Ima i pozitivnih primera gde nas klubovi dočekaju srdačno i to su po pravilu klubovi koji poštuju prava igrača.
Mogu li naši klubovi da ispoštuju dogovoreno s obzirom na njihovu finansijsku situaciju?
– Klubovi u najvećoj meri zavise od milostinje lokalnih samouprava i države. Siguran sam da nijednom klubu nije u interesu da ne plaća igrača, ali ako ne dobiju novac onda se situacija komplikuje. Fudbal nije profitabilan sport u Srbiji i svi klubovi imaju mnogo veće rashode od prihoda. Iako nije profitabilan, kroz fudbal u Srbiji godišnje prođe više od 100 miliona evra. Gotovo svi klubovi se finansiraju iz budžeta a kontrola trošenja tog novca nije poznata javnosti.
Nismo jedina zemlja u kojoj se pojavljuju problemi na relaciji igrač – klub.
– Ova problematika je tradicionalno vezana za zemlje istočne Evrope. Ima i pojedinačnih slučajeva u razvijenim zemljama, ali se to retko dešava. U praksi je Turska najproblematičnija, ali i neke azijske zemlje. Srbija je jedna od retkih zemalja koje imaju više fudbalera profesionalaca u inostranstvu nego u Srbiji pa je to za nas dodatni izazov. On se odnosi na status naših igrača u Srbiji. San svakog srpskog fudbalera je da u svojoj zemlji ima ista prava kao i stranac, to je realnost u 21. veku za sve nas.
Nenaplativi čekovi, odricanje duga radi čistih papira, samo su neki od problemi sa kojima se igrači susreću.
– Srpskim fudbalerima FSS konstantno uskraćuje prava. Ne postoji nijedan savez na svetu koji toliko mrzi srpsku decu kao što je to FSS. Sve što se radi, radi se isključivo da se uništi i ponizi svako srpsko dete i to više nema ni veze sa sportom, već sa moralom i čašću, koji u srpskom fudbalu gotovo da ne postoje.
Nepravilnosti, nameštanja utakmica, uloga sudija…
– Definitivno, u segmentima korupcije smo svetski lideri. Štaviše, nemamo čak ni nekog ozbiljnijeg konkurenta. Nažalost, tu smo nemoćni, to samo država može da reši.
Nedavno je javnost čula da je bilo nameštenih utakmica i sramnih dešavanja na mnogim terenima, ali niko nije reagovao, kao da ne postoji volja da s stanje popravi.
– Nigde u svetu se ne nameštaju utakmice kao u Srbiji. Namešta se u svim ligama, pa i u juniorskim. To nema nikakve veze sa fudbalom već je to pokazatelj činjenice da mi nemamo državu. Nijedna ozbiljna država tako nešto ne bi dozvolila.
Kako komentarišete stanje u FSS, najnovije smene i međusobne optužbe?
– FSS je leglo korupcije, da smo pravna država mnogi bi odavno bili uhapšeni i procesuirani. Zašto se to ne dešava pitanje je isključivo za nadležne institucije. FSS je „ikebana“ u rukama političara koji kroz fudbal leče svoje komplekse iz detinjstva. Sve dok se političari bilo šta pitaju u sportu, propast je zagarantovana. Da smo pravna država odavno bi mnogi funkcioneri FSS odgovarali za zloupotrebe koje su činili.
U Italiji se svim igračima deo plate uplaćuje u penzioni fond, da po završetku karijere ne bi postali sirotinja.
– Zemlje zapadne Evrope imaju različite sisteme zaštite. U Francuskoj je to sistem otpremnina, u Belgiji se tokom cele karijere igračima uzima 40 odsto neoporezivo od plate i vraća im se kada završe karijere ili kada napune 35 godina. Engleska ima najstariji sindikat fudbalera na svetu, osnovan je 1907. godine i izuzetno je moćan. Njihovi igrači nakon završenih karijera imaju penzije koje se isplaćuju iz sindikalnog fonda, koji ima milijarde funti na svom kontu i svake godine je sve bogatiji.
Nažalost, u Srbiji na igrače i dalje gledaju kao na potrošnu robu i nema volje da se ovo veoma važno društveno pitanje uredi na najbolji način.
S.B. V.
