- jul 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: cpe.org.rs
Plata za život u Srbiji bi trebalo da iznosi 98.000 dinara. To bi bila zarada od koje bi radnici/e i njihove porodice mogli zadovoljiti osnovne potrebe u ishrani, odevanju, stanovanju, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, kulturi… Danas u Srbiji minimalna zarada dostiže tek trećinu plate za život. To je posledica servilnog odnosa države prema globalnom kapitalu umesto brige o interesu većine stanovništva u Srbiji, kažu Bojana Tamindžija i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije u razgovoru za portal UGS Nezavisnost
Kampanju o najnižoj plati za život u zemljama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, pokrenula je u aprilu globalna mreža Clean Clothes Campaign (CCC), koja okuplja stotine sindikata i nevladinih organizacija širom sveta koje se primarno bave radničkim pravima, pravima žena i smanjenjem siromaštva.
U Srbiji, kampanju pod sloganom “Diži minimalac” sprovodi nevladina organizacija Centar za politike emancipacije, u saradnji sa Ujedinjenim granskim sindikatima Nezavisnost i Savezom samostalnih sindikata Srbije. O motivima i ciljevima kampanje za portal UGS Nezavisnost govore članovi tima Centra za politike emancipacije Bojana Tamindžija i Vladimir Simović.
Kad je počela i šta je cilj kampanje o najnižoj plati za život?
Vladimir: Kampanja za najnižu platu za život počela je aprila ove godine širom Evrope. Sam koncept plate za život je nov za naš region, zato je jedan od naših prvih ciljeva da sa njim upoznamo javnost i da probamo da okupimo široku mrežu sindikata, nevladinih organizacija i pokreta koji bi stali iza ovog koncepta. Naravno, dugoročnije gledano, cilj je da i u ovom delu Evrope ljudi počnu da dobijaju zarade od kojih će moći dostojanstveno da žive. Trenutni nivo zarada u Srbiji i okolnim zemljama je takav da se od mesečne plate jedva preživljava.
Kako biste definisali najnižu platu za život? Na koje se sve troškove misli?
Vladimir: Plata za život (na engleskom living wage) predstavlja zaradu od koje radnik ili radnica i njihove porodice mogu zadovoljiti osnovne potrebe. Ona bi morala da pokrije troškove hrane, odevanja, stanovanja, javnog prevoza, komunalnih i telekomunikacionih usluga, obrazovanja, zdravstvene zaštite, slobodnog vremena i učešća u kulturnom životu. Takođe, plata za život uključuje i mali diskrecioni dohodak od 10 % koji služi za pokrivanje nepredviđenih troškova – neki bi rekli “bele pare za crne dane”. Kao što je prethodno rečeno, u Srbiji i zemljama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope ovaj koncept je nov. Ipak, u svetu postoje različite metodologije obračuna plate za život. Opet, koliko god se te metodologije razlikovale, one u srži sadrže logiku koja kaže – plata za život mora pokrivati troškove dostojanstvenog života radnika i radnica.
Minimalna plata u Srbiji za jul iznosi tek nešto više od 32.000 dinara i sasvim je jasno da tim iznosom ne mogu da se obezbede čak ni minimalne životne potrebe. Imate li uporedne podatke o minimalcu u zemljama Jugoistočne Evrope?
Bojana: Prema našem istraživanju za 2018. godinu minimalne zarade u zemljama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope iznosile su u proseku tek četvrtinu plate za život. Najveća razlika je u Moldaviji gde minimalna zarada dostiže tek 15 % realnih troškova života, dok u Češkoj minimalna zarada iznosi 36 % plate za život. Dakle, u čitavom regionu zarade su niske i važno je naglasiti da se u svim zemljama nalaze ispod granice siromaštva za tročlanu porodicu prema EU- SILC metodologiji. Ovaj podatak je ilustracija ekonomske logike zasnovane na privlačenju direktnih stranih investitora koja direktno vodi trci ka dnu u snižavanju zarada i srozavanju radnih prava.
U ovu trku ceo region je ušao uključivanjem u globalno tržište i prihvatanjem neoliberalnog ekonomskog modela. Upravo zato Clean Clothes Campaign zagovara regionalni proračun plate za život jer smatramo da se globalnom kapitalu treba suprotstavljati prekograničnom saradnjom i uvezivanjem radničkih i sindikalnih borbi izvan nacionalnih granica.
Minimalna plata u Srbiji je jedno od ključnih pravila poslovanja u Srbiji iako Zakon o radu propisuje minimalac kao prelaznu vrstu sigurnosti za zaposlene u firmi koja jedva opstaje. Vaš komentar – zašto je to tako?
Vladimir: Ne samo da je “minimalac” postao pravilo, nego imamo primera kada ljudi primaju zarade koje su niže od “minimalca” poput Železnice gde je kolektivnim ugovorom propisano da zaposleni primaju daleko nižu zaradu po radnom satu od propisanih minimalnih 183,4 dinara. Takođe, često nailazimo na situacije u kojima ljudi dobijaju zakonski propisanu minimalnu zaradu, ali poslodavac u nju obračunava i prekovremene radne sate iako je minimalna zarada zakonom definisana kao zarada za standardni učinak i vreme provedeno na radu.
Kako sve ovo objasniti? Već nekoliko decenija svedočimo jednoj ofanzivi kapitala u kojoj su prava radnika i radnica sistematski urušavana. Poslodavcima se sve dopušta, pa se i radno zakonodavstvo menja tako da bi se njima udovoljilo. Radnice i radnici ostaju na vetrometini. To je sve posledica ekonomskog modela zasnovanog na privlačenju direktnih stranih investicija. Svaka borba za radna prava u tom kontekstu se tumači kao atak na “investitore”. Otprilike, čim kažete da poslodavci krše osnovna radna, pa ako hoćete i ljudska prava, ispada da imate nameru da oterate strane investitore. Ali treba postaviti pitanje obrnuto – da li su nama zaista potrebni investitori koji brutalno eksploatišu i maltretiraju svoje zaposlene, plaćaju ih ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva, a usput izvlače ogromne profite iz zemlje?
Ekonomija nije nešto što se odvija mimo ljudi, nama treba ekonomski model razvoja koji će raditi za ljude, njihovu dobrobit i omogućiti svima zadovoljenje osnovnih potreba i pun razvoj ljudskih potencijala.
Kako naterati poslodavce da radnicima isplaćuju više?
Bojana: Naš je stav da su multinacionalne kompanije koje izmeštaju svoju proizvodnju u zemlje jeftine radne snage glavni poslodavci, one su te koje diktiraju cene u celom lancu snabdevanja te ih smatramo najodgovornijim za smanjivanje cene rada na globalnom nivou. Kad pogledamo neto prihode koje ostvaruju kompanije i prodajni lanci u tekstilnoj industriji – a tu govorimo o milijardama evra – naravno da je jasno da novca ima, ali da imperativ za uvećanjem profita kompanija vodi tome da se na globalnom nivou što manje izdvaja na zarade radnica i radnika koji taj profit stvaraju.
Vladimir: Naše kolege iz Švajcarske su, na primer, uradili istraživanje troškova ugrađenih u maloprodajnu cenu jedne “Zarine” dukserice. Od 27 evra, za koliko se prodaje ta roba, na zarade svih radnica i radnika u proizvodnji, počevši od onih koji su brali pamuk, odlazi tek 2,08 evra, dok je profit kompanije 4,2 evra. Računica kaže da kada bi se još 3,6 evra raspodelilo na plate zaposlenih svi bi duž lanca proizvodnje mogli da imaju platu za život, a kompanija “Zara”, koja godišnje ostvaruje profit od gotovo 15 milijardi evra, i dalje bi imala zaradu.
U takvom kontekstu pritisak koji dolazi od strane radništva i sindikata treba usmeriti ka centralama kompanija. Takođe, važno je uvek na umu imati regionalni pristup. Čini se da bi danas efikasnije bilo uvezivanje radnica i radnika u okviru istog lanca snabdevanja iz Srbije, Makedonije i Kambodže, recimo, i pritisak ka kompaniji za koju rade. U tom smislu i način sindikalnog organizovanja treba da se razvija i nalazi forme koje bi omogućile zaustavljanje konkurenciju između zemalja koje se danas takmiče u ponudi što jeftinije radne snage, odnosno borbu protiv međunarodnog i međuregionalnog takmičenja u daljem snižavanju cene rada.
Iako neopravdan, jasan je interes poslodavaca da isplaćuju ponižavajuće plate. Kako, međutim, tumačite ponašanje vlasti, odnosno države prema tom problemu?
Bojana: Na sajtu Razvojne agencije Srbije postoji niz publikacija kojima se privlače strane kompanije pod nazivom Zašto investirati u Srbiji? Tu se, kao jedna od prednosti našeg tržišta, ističe daleko niža cena radne snage od prosečne u Evropskoj uniji. Stalno naglašavamo da je držanje minimalne zarade na jako niskom nivou jedna od najvećih subvencija koju vlade u regionu, pa i Vlada Republike Srbiji, daju stranim kompanijama. Politike svih vlada od 2000. godine na ovamo se u tom smislu ne razlikuju: što više subvencija, poreskih olakšica, besplatne infrastrukture i gotovo besplatne radne snage.
Jasno je da je u zemljama koje su dovedene u položaj ekonomskih kolonija manevarski prostor sužen, ali on svakako postoji. Osnovna je stvar što se u potpunosti prihvatio servilan odnos spram globalnog kapitala i što nema političke volje da se zaista igra u interesu većine stanovništva u Srbiji.
Šta govore vaši proračuni – kolika bi trebalo da bude najniža plata za život u Srbiji?
Vladimir: Prema Clean Clothes Campaign metodologiji koja insistira na regionalnom pristupu, plata za život u Srbiji bi iznosila oko 98.000 dinara. Naš proračun je rađen prema podacima za 2018. godinu. Danas minimalna zarada dostiže tek trećinu tog iznosa i to je jasan pokazatelj da je minimalna zarada u zemljama jeftine radne snage politički dogovoren iznos koji nema dodirnih tačaka sa realnim troškovima života radnica i radnika.
Prema procenama sindikata, u Srbiji više od 350.000 zaposlenih prima minimalnu platu? Taj broj ljudi potencijalno predstavlja snažnu podršku kampanji o najnižoj plati za život.
Vladimir: Po Zakonu o radu Republike Srbije minimalna zarada se sme isplaćivati samo u vanrednim okolnostima i ne duže od 6 meseci. Nažalost, više od 350.000 zaposlenih u Srbiji prima “minimalac” kao redovnu zaradu i svako značajnije povećanje cene rada se najdirektnije tiče upravo ove kategorije radnica i radnika.
Važno je napomenuti i da, kada govorimo o zaradama u Srbiji, nije problem samo sramno nizak iznos minimalne zarade, nego i nizak nivo opštih zarada o čemu nam govori podatak da je medijalna zarada za mesec mart 2021. godine iznosila 49.000 dinara, što znači da polovina od ukupnog broja ostvaruje zaradu do tog iznosa. Podizanje minimalne cene rada se najdirektnije tiče ne samo radnica i radnika na “minimalcu” nego i svih tih 50 % zaposlenih. Međutim, ako dugoročno govorimo o zahtevu da se minimalna zarada izjednači sa iznosom plate za život, jasno je da je to u direktnom interesu svih nas.
Očekujete li i podršku sindikata i organizacija civilnog društva?
Bojana: I sindikati i nevladine organizacije i pojedinici koji se bave radnim pravima od samog početka predstavljanja koncepta plate za život ne samo da pružaju podršku nego žele i direktno da učestvuju u kampanji. Iako naša organizacija na neki način uvodi ovaj termin u Srbiju, važno je naglasiti da je sam koncept plate za život jedna vrsta opšteg dobra koje može i mora biti važan zajednički alat za radničku i sindikalnu borbu. Koncept plate za život nema za cilj samo da naglasi koliko smo potplaćeni, nego i da ukaže gde leži odgovornost i možda ponudi putokaz za neke naredne borbe.
Vladimir: Saradnja sindikata i nevladinih organizacija je u usponu poslednjih godina. Naša organizacija veoma blisko sarađuje sa UGS Nezavisnost, kao i sa drugim sindikatima. Mislim da takve saradnje mogu da generišu novu energiju koja će ojačati borbu za radna i socijalna prava. Uskoro, u saradnji sa Ujedinjenim granskim sindikatima Nezavisnost i Savezom samostalnih sindikata Srbije pokrećemo kampanju „Diži minimalac!“ koja će imati za cilj generisanje šire društvene podrške sindikatima u pregovorima oko minimalne cene rada za 2022. godinu. Pozivamo sve građane i građanke, sve organizacije civilnog društva, sve društvene pokrete, da podrže sindikate u predstojećim pregovorima jer ta borba direktno ili indirektno utiče na živote svih nas.
A kakvu reakciju očekujete od Vlade, odnosno resornog Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku?
Bojana: Nažalost, teško je dati bilo kakav pozitivan odgovor na to pitanje ukoliko imamo u vidu dosadašnje ponašanje Vlade. Bilo bi dobro kad bi Vlada i resorno ministarstvo imali više sluha za položaj radnica i radnika u Srbiji.
U zemljama čija zaposlenost direktno zavisi od toga da li će neka strana kompanija ovde otvoriti proizvodni pogon ili neće, relativno je sužen manevarski prostor. Međutim, Vlada može obavezati kompanije kojima već daje obilne subvencije da isplaćuju značajno veće zarade, može ih obavezati da uđu u Uniju poslodavaca i direktno pregovaraju sa sindikatima u Srbiji. Pre svega, Vlada može da uradi dosta toga u zaštiti radnih prava i ohrabrivanju sindikalnog delovanja ukoliko joj je zaista cilj dobrobit radništva u Srbiji.
Svetozar Raković
