Većina nas, kao u filmu „Crni bombarder“, hoda kao zombi.
Zombi, u širem značenju, lišenom užih magijskiih odrednica, označava prividno oživljenu mrtvu ili “umrtvljenu“ živu osobu koja, istina, može da vrši mehaničke radnje ali ne i da misli (svojom glavom), odnosno lišenu sećanja i moći promišljanja budućeg.
Ovih dana je 20. februar, međunarodni Dan socijalne pravde a oko nas je sivi turobni pejsaž zombi kapitalizma u kome samo rastu nejednakosti ali i nesigurnost, strah i neizvesnost, uz istovremeni zabrinjavajući gubitak empatije i solidarnosti.
Bogati postaju bogatiji, a siromašni još siromašniji. U ekonomiji u kojoj osam milijardera poseduju više sredstava od polovine čovečanstva, ne može biti fer konkurencije a antimonopolska regulacija tržišta postaje iluzija. Кoncentracija bogatstva na vrhu piramide gotovo zakonomerno stvara i koncentrisanu političku i medijsku moć, odnosno političku i kulturnu hegemoniju. U doba jeftinog novca a bez isplativih mogućnosti ulaganja u realnu ekonomiju, ako to nisu ulaganja u socijalno i ekološki održivu budućnost, bilioni dolara su u usiljenoj potrazi za unosnim plasmanom.
Prenaduvan balon spekulativnog, finansijskog kapitala može da pukne u svakom trenutku. Astronomski rastu rente i cene nekretnina dok stagniraju zarade radništva i srednjih slojeva, što do nepodnošljivih razmera širi makaze nejednakosti.
Puko konstatovanje stanja samo vodi u dalju frustraciju i pomirenost i gubitak nade da može biti drugačije. Definitivno smo postali mrtvaci na dopustu kada izgubimo, da parafraziram hrišćanski nauk, ljubav, veru i nadu u samu mogućnost ostvarivanja revolucionarnog svetog trojstva slobode, jednakosti i bratstva, odnosno sna o socijalno pravednom društvu.
Pravična su ona društva u kojima postoji jednak pristup pravu i pravdi, odnosno visok stepen redukcije svih oblika nejednakosti – političke, socijalne i ekonomske.
Poziv ili poklič za više pravde, odgovornosti i poštenja a manje nejednakosti, uzurpacije vlasti i korupcije nije specifičan za Srbiju – radi se o planetarno raširenim zahtevima.
U slučaju Srbije moglo bi se dodati i za pristojniju i manje bahatu vlast koja, ako joj je netolerancija obrazac ponašanja, ne može a da ne proizvode i takvu opoziciju i atmosferu u čitavom društvu. Šta biva ako ponašanje u parlamentu ili javnim obraćanjima neistomišljenicima prihvatimo kao poželjni kulturni obrazac?
Dodao bih i decenijsku neodgovornost i krivce za štednju na ekološkoj zaštiti i preusmeravanju sredstava za odbranu od poplava na druge namene. Štednju koja nas je i bukvalno dovela do toga da ne možemo ni da dišemo. Sigurno da siromašnima nije lako da troše na ekološke standarde ali račun o tome ko su zagađivači a ko ih je i zašto amnestirao ili donosio odluke o prenameni sredstava se mora podneti javnosti. Nezavisno od toga da li se radi o aktuelnoj ili bivšim vlastima. Kao sindikalist protivnik sam i neracionalnih i drastičnih i isključujućih oblika materijalne nejednakosti.
Diskriminacija, bilo da se radi o nejednakom tretmanu ili potpunom isključivanju, je lakmus papir za nepravičnost, ali i nepoštenje i neodgovornost.
Rezultati istraživanja Diskriminacija na tržištu rada, koje je Poverenica za ravnopravnost sprovela tokom 2019. godine, vode nas do tri ključna zaključka.
Prvog, da je diskriminacija u zapošljavanju i radu, po mišljenju anketiranih, najrašireniji oblik diskriminacije.
Drugog, da je ova diskriminacija očita i vidljiva gotovo svima. Krajnje je indikativan nalaz da nema ni slovima i brojem nijednog anketiranog poslodavca koji ne konstatuje postojanje diskriminacije u radu i zapošljavanju.
Treći, da diskriminacija u radu i zapošljavanju ima svoje standardne objekte i žrtve : Rome, invalide i žene a sada je dobila visoko na listi i političke i sindikalne neistomišljenike koji „smetaju“ više od, recimo, osoba drugačije nacionalne, verske ili seksualne opredeljenosti.
Pritom je lično iskustvo sa diskriminacijom masovno rašireno, dakle ne radi se o političkom spinu.
Rezultati istraživanja pokazuju da za sve aktere na tržištu rada najzastupljenije svojstvo u ličnom iskustvu o diskriminaciji je članstvo u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama.
Visok stepen slaganja ispitanika iskazan je posebno sa tvrdnjom da u poslu napreduju samo članovi vladajućih političkih stranaka.
Kad je o samim sindikatima i članstvu u njima reč, relativno skromno, samostalno mesto na skali diskriminacije je efekat, po mome sudu, preventivne počišćenosti (u mnogim sredinama i nema sindikata ), odnosno prikrivanja ili nespremnosti da se problemom ide u javnost, uslovljenih strahom od gubitka posla.
Otvara se i dilema : da li su sindikati ipak uspeli da kako – tako zaštite bar svoje predstavnike, ili je stvar u tome da sindikati nisu problem ako su poslušni i ugrađeni u sistem ponekom mrvicom sa stola ?
U svakom slučaju stoji zaključak da podela na autonomne „prave“ i poželjne i poslušne sindikate ima utemeljene i u podacima o diskriminaciji.
Sasvim sigurno da za diskriminaciju nema leka bez utvrđivanja pravne odgovornosti za iznuđeno partijsko i sindikalno članstvo i učešće na manifestacijama i mitinzima.
Krivično treba sankcionisati i sprečavanje i otežavanje sindikalnog organizovanja ili stavljanje sindikata u nejednak položaj.
Pritom, u okruženju u u kome većini ide loše najgore je mladima.
Osim što ne mogu da dođu do stalnog posla, mladi su manje plaćeni za poslove koje rade. Prosečna zarada mladih u formalnom sektoru za petinu je niža od prosečne zarade u Srbiji.
Neizvesnost trajanja zaposlenja i niske zarade onemogućavaju osamostaljivanje mladih, što potvrđuju podaci Ankete o prihodima i uslovima života − sedam od deset mladih u Srbiji starosti 20-34 godine živi s roditeljima. Nepredvidljivost profesionalnog života vodi ka nepredvidljivosti privatnog života.
Preokretanje poruke starog hita i konstatacija Sarite Bradaš da sve je teže kad si mlad ima duboki smisao.
Ima li izlaza
Umesto jadikovki promene po mome sudu kreću sa pet polaznih koraka:
1.Treba formulisati sopstvenu razvojnu strategiju i investirati u infrastrukturu i kvalitetno obrazovanje jer se niko nije razvio na stranim ulaganjima koja prate svoju profitnu logiku. Subvencionisati obilno industriju motanja kablova u stranim rukama a istovremenu gledati kako reke mladih i obrazovanih odlaze je i licemerno i duboko pogrešno.
2 Prestati sa rasprodajom svega što je preostalo. Mantra privatizuj sve i čekanje investitora kao čekanje Godoa nije rešenje. Priča o tome da ćemo stvari, ako ih ne privatizujemo, samo upropastiti i razliti u neproduktivnoj potrošnji i partijskom podmazivanju i korupciji je tek prividan odgovor, odnosno izgovor.
3. Meritokratija, vladavina sposobnih umesto partokratije iliti vladavine poslušnih je ključni deo rešenja. Sposobna javna administracija i javni menadžment su rešenje od Kine do Francuske. Svaki sindikalist će se bez zazora složiti da nam je umesto partokratije i mediokritetstva koja demagogijom opsenjuje prostotu, neophodna elita znanja koja treba da bude i odlično plaćena i slušana i uvažavana.
4. Povratak demokratiji i dijalogu, odnosno izbacivanje partijskih mreža iz svih sfera gde im nije mesto, od privrede do nauke, i njihovo strogo kontrolisanje u zoni izbora i rada političkih institucija. Rečju oslobađanje okupirane države.
5. Povratak solidarnosti i dostojanstvenom , dakle ugovorenom , bezbednom, i pristojnom i solidno i blagovremeno plaćenom radu.
Nije čarobni štapić ali sam ubeđen da će nam vrlo brzo biti bolje. Pod uslovom da smo konačno shvatili da se demokratija i socijalna pravda ne dobijaju na poklon već osvajaju, a onda ljubomorno čuvaju od proneveritelja i uzurpatora.
