Nemar udruženja, odgovornost države

izvor: Freepik
Skoro dve i po hiljade Samostalnih umetnica i umetnika degradiranog socijalnog statusa

Tatjana Brebanović: „Samostalni umetnici, nažalost, žive tržišne igre, ali ako je već tako, onda je država ta koja bi trebalo da im omogući bar to da ne razmišljaju šta će se desiti ako se razbole, ili ako dođu u godine da ne mogu da stvaraju.”

Pesma „In Corpore Sano” i muzičarka Konstrakta svojim nastupom na Pesmi za Evroviziju učinili su da se u svim krugovima polemiše, pita, sluša, čita o položaju slobodnih umetnika i umetnica koji „nemaju knjižicu”. Problem, međutim, postoji godinama, a do njega su doveli zakonski nedostaci, sistemski nemar, deklarativna, ne i suštinska briga države za položaj samostalaca.

Reprezentativna udruženja samostalnih umetnika su još 2016. godine prikupili podatke samostalnih umetnika u Srbiji i došli do zaključka da je ukupno poresko dugovanje do tada iznosilo 107 miliona dinara. Pre mesec dana petnaest reprezentativnih udruženja poslalo je zahtev Ministarstvu kulture i informisanja da se dug, nastao po osnovu neplaćenih doprinosa, kao i kamata otpišu i da se formira zajednička radna grupa za pitanja samostalaca.

U našoj zemlji postoji više od 2.300 samostalnih umetnika i umetnica, koji su u zahtevu koji su poslali ministarstvu ukazali na to da se njihov „socijalni status godinama sistemski degradira lošim javnim politikama, u kontinuitetu se suočavaju s brojnim problemima – od nemogućnosti ostvarivanja zdravstvenog osiguranja za sebe i svoju decu, nemogućnosti ostvarivanja prava na penziju, porodiljsko odsustvo“.

Na ukazivanje na nebrigu države i pokušaj rešavanja poblema uključio se i UGS Nezavisnost obraćanjem Socijalno-ekonomskom savetu Republike Srbije s predlogom da se formira komisija za sistemsko rešavanje problema. I dok se čekaju konkretni potezi Ministarstva i sistemsko rešenje problema Tatjana Brebanović izvršna sekretarka Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“ i glavna poverenica sindikata u Biblioteci grada Beograda za Njuzleter KUMA analizira kako je sve počelo.

Tatjana Brebanović, lična arhiva

„Država decenijama unazad priznaje značaj samostalnim umetnicima kao onima koji su važni za kulturu ove zemlje. Još od polovine 80-ih ona stimuliše samostalno umetničko stvaralaštvo tim što na sebe preuzima plaćanje doprinosa za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje. Lokalne samouprave su doprinose u početku uplaćivale direktno penzijskom fondu i poreskim filijama, sve negde do početka 90-ih. Grad Beograd je takvu praksu zadržao sve do 2006. Od te godine uplatu doprinosa Beograd prenosi na umetnička udruženja. Udruženja uveliko postoje, rade kao strukovne organizacije, ali do pomenute godine nemaju ništa sa uplatama doprinosa”, počinje priču Tatjana Brebanović u želji da što preciznije odgovori na pitanje kako je nastao dug i čija bi bila odgovornost.

„Čak i ako zanemarimo da li su ti doprinosi bili mali ili ne, a jesu, da li su bile određivane najniže osnovice za uplatu, a jesu, problem je nastao usled kašnjenja, pre svega. Zvanično je država brinula, a u stvarnosti su umetnici bili prinuđeni da sami, nezavisno od udruženja, nezavisno od lokalnih samouprava, rešavaju svoj problem poreskih dugova. Neko drugi je trebalo da brine o porezima, a to nije činjeno. Bilo je pokušaja da se sami umetnici okrive za nemar i nezainteresovanost za sopstveni problem, ali je to nepravedno. Istovremeno, kada skrenemo pogled sa Beograda, nailazimo na neplaćanje doprinosa, uslovljavanje rada raznim kriterijumima, čak i nepostojanje odluke da se doprinosi uplaćuju.”

Ipak ne skrećemo pogled sa Beograda jer je najveći generator problema upravo taj grad, zašto? I Šta grad Beograd radi, odnosno ne radi?

Na sajtu Ministarstva kulture i informisanja sada ne možete jednostavno da pronađete, ako i možete uopšte, podatak koja su udruženja u kulturi reprezentativna i koliko ih ima. Taj se podatak nalazio na istom sajtu 2019. godine i tada je broj reprezentativnih udruženja iznosio 34. Pretpostaviti je da je i danas tako. Samo 7 udruženja nisu imala sedište u Beogradu. Sva “velika” i “poznata” udruženja su beogradska – ULUS, ULUPUDS, PEN, udruženja kompozitora, baletskih umetnika, arhitekata… To onda praktično znači da grad Beograd “pokriva” gotovo sve umetnike u zemlji i da od njega zavisi kako će biti rešen problem položaja i statusa samostalnih umetnika gotovo u celoj Srbiji. Kada ovome dodamo da je grad Beograd 2003. godine doneo Odluku o plaćanju doprinosa za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih umetnika, i da ona nije otklonila, jednom za svagda, njihove osnovne egzistencijalne probleme, jasno je zašto je Beograd tako važan.

Bilo je, dakle, pokušaja da se sami umetnici okrive za nemar i nezainteresovanost, nazvala si to nepravednim, imaju li udruženja neku vrstu odgovornosti. Da li su ona bila nemarna i zašto?

Posmatrano sa strane, i kritički, udruženja su odgovorna pre svega zato što jesu bila nemarna. Dopustila su da onaj ko se obavezao da uplaćuje doprinose, to čini neredovno, ili uz kašnjenja. Samo opredeljivanje potrebnih i dovoljnih sredstava ne rešava problem doprinosa, ako taj novac kasni. Umetnici bivaju u paradoksalnoj situaciji: suma za doprinose, ukoliko nije uplaćena na vreme, postaje nedovoljna suma, jer poresko potraživanje sada u sebe uključuje i dug. Uprave udruženja su morale da alarmiraju Beograd, ili druge gradove, i da zahtevaju da se uplate vrše na vreme. Nečinjenjem su činile štetu.

S druge strane, u nekom ranijem periodu bilo je i slučajeva, po svedočenju samih umetnika, da se novcem namenjenim doprinosima raspolagalo na razne načine. Od toga da su se plaćale druge potrebe, do toga da nisu svi članovi mogli da računaju sa istim tretmanom, baš kad su uplate doprinosa u pitanju. Po proverenoj praksi, ukoliko ste bliski sa onima koji su čelni ljudi, vaš položaj je “bezbedniji”.

izvor Freepik

Sindikat Nezavisnost se aktivirao u pronalaženju rešenja slobodnih umetnika i umetnica i tim povodom se obraćao Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja i poreskoj upravi, šta je učinjeno?

Priroda problema je bila takva da se mogla rešiti u komunikaciji sa navedenim ustanovama. Iskorišćeni su advokatski resursi kojima raspolaže sindikat i pokazali smo gde su pomenute institucije nanele štetu umetnicima. I problemi su bili otklonjeni. Sud, tužba, postupci, jesu nekad jedina opcija, ali bi trebalo uvek koristiti drugi vid rešavanja problema. A najbolje rešenje jeste iznalaženje sistemskog rešenja. Tome teže sami umetnici, kao i sindikat.

Celu situaciju dodatno je zakomplikovala pandemija, naročito vreme vanrednog stanja kada je većini samostalaca praktično bio onemogućen rad. Koliko je u tom periodu dodatno obespravljena ta kategorija umetnika i umetnica?

Pandemija, ili bolje rečeno mere zatvaranja ustanova kulture tokom pandemije, politika koja je rešenje videla u tome da kaže “nema izložbi, nema predstava”, a istovremeno tolerisala npr. klubove, učinila je neverovatnu štetu slobodnim umetnicima. Upravo ta kategorija stvaralaca ili izvođača koja nema stalni prihod, koja zavisi od publike, konzumenata, kupaca, projekata, nastupa, javnosti, ostavljena je da se snalazi kako zna. Nije država bila ta koja je u ime svih njih napravila nekakav master-plan pomoći, plan kako prebroditi krizu koja je za njih bila neuporedivo neizvesnija i strašnija nego za one koji rade u okrilju nekih ustanova. Pre pandemije su umetnici muku mučili sa porezima, a tokom nje još i sa plasmanom svojih ostvarenja. I ovo pitonje je ono što ih je krajnje obespravilo. Praktično, ta uskraćenost nije interesovala državu. Jedan krajnje maćehinski odnos.

Tatajana Berbanović, lična arhiva

I kada se osvrnemo na sve šta bi bilo rešenje?

Jedino pravično rešenje bi bilo to da država, Vlada, nadležno ministarstvo i grad Beograd zaista odluče da ovaj problem reše. Sindikat pokušava upravo to: ne da se problem rešava od slučaja do slučaja, nego da se nađe neko sistemsko rešenje. Da se pozabave ozbiljno ovim pitanjem. Ukoliko samostalne umetnike (zaista, a ne samo deklarativno) smatraju važnim segmentom kulture, onda moraju da ulože napor da njihov položaj učine lagodnijim. Samostalni umetnici, nažalost, žive tržište i merkantilne odnose, ali ako je već tako, onda je država ta koja bi trebalo da im omogući bar to da ne razmišljaju šta će se desiti ako se razbole, ili ako dođu u godine da ne mogu da stvaraju.

Možda se to i desi nakon Evrovizije 🙂 Šalu na stranu, ali muzičarka Ana Đurić Konstrakta jeste svoju umetnost koristila kao kanal da ukaže na položaj umetnika i umetnica i praktično je pesma In Corpore Sano podigla vidljivost problema koji je već godinama tu. Da li je u našoj zemlji to učinkovitiji način? i zašto je važno i u pop kulturi progovarati kritički?

Konstrakta je prodrmala učmalu publiku srpske Evrovizije već vizuelnom stranom nastupa. A kada se tome doda tekst koji odskače od banalnih reči niza drugih pesama, izazvala je pažnju kao malo ko. To o čemu ona peva ima neki elemenat začudnosti i kao takav skreće pažnju na sebe, pa kako je popularna kultura sveprisutna – jer je pitka, masovna, lako dostupna – mislim da je bilo pametno i provokativno progovoriti o ovom problemu na ovaj način. Sada su izgleda svi shvatili da postoje neki samostalni umetnici, da nemaju zdravstvene knjižice, i da oni imaju neki problem. Ostaje nam da sačekamo da i država to shvati. I ne, ne bih volela da pop kulturu počinjemo da koristimo kao sredstvo opominjanja i ukazivanja na problem. Nadam se da će ona moći da tematizuje bilo šta, ali da će probleme, ma kog tipa, rešavati država i pre skretanja pažnje na njih. Uostalom, stvorena je da bi to radila.