Kooperantkinje su bile iznenađene jer nisu znale da neko s pažnjom prati njihov rad. Ili nisu imale vremena da misle o tome jer su za nešto više od godinu dana od ideje kako da iskoriste postojeću obradivu zemlju došle do gotovih i brendiranih proizvoda.
Foto: lična arhiva
Sama zadruga je rezultat projekta koji su podržale dve vlade – Švajcarske i Srbije. Okupljene su žene starije od 45 godina i mlađe sa nižim stepenom obrazovanja iz siromašnih i ruralnih područja opštine Ražanj.
U prvoj fazi projekta urađena je analiza postojećeg stanja i anketiran je veliki broj žena. Najvažniji zaključak te analize bio je kako ekonomski osnažiti žene iz ruralne sredine, odnosno kako povećati zapošljivost i zapošljavanje.
Kooperantkinje su zatim prošle visemesečne teorijske i praktične radionice kako bi mogle biti angažovane u novoformiranoj zadruzi: proizvodnju u kontrolisanim uslovima, zajednički nastup na tržištu i plasman finalnih proizvoda.
Voće i povrće koji se spremaju po starim receptima bez aditiva proizvedeni su na imanjima zadrugarki i brani rukom. Pored džemova proizvode i med sa dodacima lekovitog bilja. Svi proizvodi su dobili pozitivno mišljenje od institucija za proveru bezbednosti hrane. “Izjasnile smo se da je proizvodni pogon za preradu voća i povrća iz naše nezagađene sredine prava stvar; moćićemo da ponudimo naše sirovine, ali da uz kooperaciju otkupljujemo od lokalnih domaćinstava i da radimo nešto što svaka od nas u kući radi – kuva džemove, pravi sokove i slično”, kaže Mirna Marković, v.d.direktorka Zadruge.
foto: lična arhiva
Crepulja kao centralni proizvod
Paralelno sa ovom javila se i ideja o tome kako iskoristiti nematerijalno nasleđe Ražanjskog kraja. Odlučile su se da će se baviti i proizvodnjom crepulja, ručno pravljenih posuda od gline koje se koriste za kuvanje i pečenje hleba i peciva.
foto: lična arhiva
Sa strane gledajući, izgleda da su se stvari same od sebe složile. U vreme realizacije ideje o zadruzi ražanjsko crepuljarstvo dobija svoje mesto u Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa, a sam zanat je bio pred izumiranjem, objašnjava Mirna: “Shvatile smo koliko blago imamo upravo u našoj maloj zajednici: sirovina (glina) i veština izrade (još je imao ko da nam znanje prenese). Jedna grupa žena se opredelila za proizvodnju hrane, a druga za izradu crepulja. Usledile su radionice i praktičan rad na terenu.”
Svaka od ovih žena vodi računa o svojoj porodici i domaćinstvu, posebno u vreme radova na polju. ”Nije bilo lako uvrstiti i ove aktivnosti pored onih koje svakako imamo kod svojih kuća, naročito jer se radilo u letnjem periodu kada na njivama i baštama ima mnogo posla. Ali dobrom organizacijom, voljom i uz minimalna odricanja našle smo vremena da se posvetimo i ovoj priči o osnivanju zadruge u kojoj se jedan od ogranaka bavi ekonomskom održivošću starog zanata, brenda našeg Ražnja. Posebno nam je drago što su zanat preuzele žene, i ako se zbog tehnike i namene ove crepulje nazivaju “muškim crepuljama“. Na neki način doprinele smo rodnoj ravnopravnosti u jednoj maloj ruralnoj sredini. Od prošle godine imamo i Sertifikat starih zanata Ministarstva privrede. Najveći izazov je bilo samo vođenje zadruge, to je velika odgovornost. Potrebno je ući u materiju, zakonsku regulativu i ekonomske poslove koji se tiču marketinga i same prodaje”, objašnjava Mirna.
Značaj ekonomskog osnaživanja žena = pomeranje granica
Na svom sajtu Ražanjke promovišu svoje vrednosti: samopomoć, samoodgovornost, jednakost, demokratičnost, pravičnost i solidarnost.
Ističu da ih vodi entuzijazam, motivisanost i uverenje da u svom malom mestu mogu da sebi obezbede “ekonomsku sigurnost, nezavisnost, kao i da stvore oazu u kojoj će očuvati tradicionalne vrednosti, koje se danas sve više poštuju.”
Razumeju da se svaka sredina suočava sa nekim problemom. Ovakav rezultat njihovog rada nesporno dokazuje da postoji stvarna potreba i jaka želja za osamostaljivanjem žena tog područja. Njima je prioritetno pitanje bilo ekonomskog osnaživanja žena sa sela. “Žena je višestruko marginalizovana i bez mnogo mogućnosti za ostvarivanje prihoda. Mislimo da je jako važno da se slične inicijative sprovode; jedna žena je sposobna i može mnogo, ali udružene i „brdo mogu da pomere“. U početku se govorilo kako „od toga nema ništa“, potom „pa kako žena da bude crepuljar“, to iziskuje i veće fizičke sposobnosti- iskopavanje sirovina, gaženje gline… Nismo se obazirale na te komentare. Počelo je interesovanje medija, kupaca, a ono što nam je posebno drago, zainteresovali smo i druge žene i muškarce da savladaju veštinu i da nam se pridruže”, završava svoju priču Mirna.
Ražanjkama čestitamo još jednom na nagradi koju im je dodelio BeFem i prepoznao njihovo zalaganje za žensko zadrugarstvo. Nagrada je zaslužena. Nove će sigurno doći.
foto: lična arhiva
Piše: Ivana Gordić Perc
