Uskoro obeležavamo 28.April međunarodni dan sećanja na one koji su smrtno stradali na svojim radnim mestima, doživeli teške povrede ili bolest, a istovremeno će biti dodeljena priznanja za dobre prakse bezbednosti i zdravlja na radu za privredne subjekte i pojedince koji su poštovali zakon i unapredili ovu oblast.
Gde je tu Srbija? Koja je njena stvarna pozicija?
Većina poznavalaca oblasti bezbednosti i zdravlja na radu kažu da su zakonski propisi dobri, ali da izostaje njihova stvarna implementacija i primena u praksi, a da ona izostaje dokle god su kontrolni mehanizmi i kažnjavanje odgovornih slaba karika.
Ovog puta ćemo se zadržati samo na kontrolnom mehanizmu, odnosno svim mogućim mestima kontrole i delokrugu odgovornosti, ne misleći pri tome samo na inspekcije, a posebno ne samo na inspekciju rada, već i na sve one koji imaju mogućnost kontrole, koja je neretko i zakonski propisana, a ne primenjuju je u optimalnoj meri, odnosno ne odgovaraju nikom za svoj nekvalitetan rad koji za posledicu ima gubitak života i zdravlja radnika. Sindikati, kao svedoci sporosti i neagilnosti države da se sa ovim pozabavi na svim nivoima iako nezaustavljivo gubi ljudske živote na radu, sa svoje strane konstantno radeći na informisanju i edukaciji svojih članova, pokušavaju i da izmenama zakonskih rešenja svoje resurse uključe i u oblast kontrole i nadzora, s tim da je neizvesno dokle će se sa ovom namerom stići, pošto u ovom trenutku država ne pokazuje spremnosti da podrži takvu zakonsku mogućnost.
Dok se privredni subjekti kao retka ostrvca dobrih praksa mogu pohvaliti sa 300, 400 ili više dana bez povreda na radu, Srbija kao država nije daleko odmakla, jer crna statistika kaže da se u 2019.godinu ušlo, bez 53 radnika koji su tokom 2018.godine smrtno stradali na svojim radnim mestima ili preminuli nakon teških povreda na radu, a u pet prethodnih godina je na isti način prekinuto 248 života.
U nepuna četiri meseca ove godine Srbija je manja za još jednu desetinu ljudskih života izgubljenih na isti način. Na žalost, svaki od ovih četiri meseca ima takav crni trag koji ubrzo postane samo bezličan broj za većinu, ali nikad za porodice nastradalih koje ovakav gubitak nikad ne mogu da prebole, jer trenutak pogibije njihovog najbližeg, koji je otišao na rad da zaradi za život, sigurno zauvek menja i njihove živote.
Možemo govoriti o uzaludnoj smrti, ali biramo pre da govorimo o radu koji je stvarno bezbedan za svakog radnika i koji ne sme da uzrokuje smrt. Znamo da je to u 99,999..% moguće ako se uspostavi lanac odgovornosti i ako se uvede kazna za svaki propust, jer u svim smrtnim stradanjima na radu postoji lanac neodgovornosti koji NIJE SMEO da se dogodi, a dogodio se, što znači da je neko bio neodgovoran i da je svojom NEODGOVORNOŠĆU doprineo gubitku ljudskog života.
Na žalost ovakva vrsta analitike u kojoj se analiziraju faktori koji su uticali na pogibije na radu verovatno se rade u stručnim krugovima nakon pogibija radnika, ali veoma retko pre takvih događaja, i koji nikad ne dospevaju u javnost, a još manje bivaju pouka za budućnost svima onima koji svojim neodgovornim ponašanjem mogu dovesti do smrtnog ishoda na radu. Idući tom logikom odgovornosti ljudskog faktora, pri čemu je ljudski faktor često najmanje nastradali radnik (iako se stradalima to najčešće imputira), koristeći dostupnu medijske sadržaje, napravićemo blic analizu da bi ukazali na moguće izvore različititih NEODGOVORNIH PONAŠANJA.
Upotrebićemo podatke koji su u prošloj godini najviše medijski isticani, a tiču se utvrđenih odgovornosti za smrtno stradanje radnika, koji je i pre nego ga je ubio zid na gradilištu ul.Kneza Miloša u Beogradu, bio žrtva tranzicije priseljen na preživljavanje radom na poslovima za kojima postoji potražnja a koji su sasvim različiti od njegovog prethodnog radnog iskustva i obrazovanja.
Znači:
- neko je odgovoran jer je napravio propust u izdavanju dozvola za rad gradilišta
- neko je odgovoran jer je zid-ostatak nekog ranijeg objekta, ostavio u apsolutno nebezbednom stanju
- neko je odgovoran jer je kao podizvođača radova angažovao firmu koja je registrovana za drugu, neodgovarajuću delatnost
- neko je odgovoran jer je kao podizvođača radova angažovao firmu koja nije imala kapacitet za izvođenje radova jer je imala samo jednog zaposlenog-vlasnika firme
- neko je odgovoran jer je nastradali radnik radio na crno
- neko je odgovoran jer nastradali radnik sigurno nije bio obučen za bezbedan i zdrav rad na konkretnom gradilištu, nije bio upoznat sa rizicima, a verovatno nije imao ni propisanu opremu i sredstva za ličnu zaštitu
- neko je odgovoran jer nije primenio mere bezbednosti i zdravlja na radu…
Između ovih odgovornost postoje i nizovi drugih, ali iza svake stoji bar jedan čovek, imenom i prezimenom koji je doprineo da ovaj radnik nastrada i koji ima odgovornost za izgubljeni život, zbog čega je svako od njih i saučesnik, možemo slobodno reći u ubistvu ovog radnika, bez da oseća ili ne oseća krivicu. Nakon ove nesreće je pokrenuto više prekršajnih i krivičnih prijava, jedan od počinilaca je priznao krivicu, neke kazne će biti naplaćene, neke verovatno neće, neki postupci će možda zastariti.
To je Srbija u oblasti bezbednosti i zdravlja danas, samo forma sa malo sadržaja, sa retkim ostrvcima poštovanja zakonskih prava i procedura, i u moru nepoštovanja istih.
I kao u bezbroj situacija do sada kada uporno i dosledno insistiramo na poštovanju zakona, i ovde ćemo završiti sa tvrdnjom da samo P R E V E N T I V A može biti od pomoći jer ne vredi „kada su posle bitke svi generali pametni“, nego vredi kada se preduzme sve da do nesreće ne dođe, kada postoje svima jasne definicije i procedure, kada ljudi rade kvalitetno i kada su odgovorni u svom radu a posebno onom kome cena može biti ljudski život i zdravlje.
Vera Kondić
UGS NEZAVISNOST
