- januara 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas Foto: Medija centar
Siromaštvo, nezaposlenost, nesigurna zaposlenost, politička manipulacija i korupcija mogu postati okidač protesta i promena samo ukoliko višestruko već varani građani poveruju u snagu solidarnosti, sopstvenu moć i znanje, integritet i poštenje onih koji ih predvode.
Ograničeni efekti promena nakon 2000. jasno govore koliko je proces političkog učenja spor i tegoban.
U međuvremenu usahli su masovnost i energija i vera protestanata, opoziciono jedinstvo i sinergija učesnika, kao i jasna međunarodna podrška.
Posledično, razočarenje efektima promena 2000/12. dovelo je do povratka populista na vlast.
Ekonomska kriza i redukcija obećane demokratizacije predstavljali su uvod u autoritarni populizam koji zadržava proevropsku obrazinu.
„POLITIČKE OVCE“: Logiku vladavine stabilokrata, koje podržavaju EU i SAD – političara kojima se zato što održavaju privid stabilnosti na Zapadnom Balkanu tolerišu brojne demokratske bedastoće, Rastislav Dinić vidi u privatizaciji moći i ubijanju nade da postoji alternativa.
Svaka pobuna slabih ili u ime njih, doživljava se kao pretnja ovoj stabilnosti, i zato ju je potrebno preventivno osuditi i proglasiti ne samo glupom, ili naivnom, već i osuđenom na propast.
Potlačeni moraju biti ubeđeni ne samo da su slabi i da ne mogu pobediti, već da nemaju ni pravo na pobunu (Dinić, 2017).
Logično se otvara analogija sa stihovima Duška Radovića o pravu vuka na ovcu, odnosno hipnotičkom delovanju osećaja straha i nemoći na političke ovce.
Posledično, na sopstvenoj koži već decenijama stičemo saznanje da se tranzicione promene ne završavaju nužno demokratskim hapy-endom.
Upravo je priroda uspostavljenog režima nakon 2014/16. u osnovi ponovog buđenja protesta i duha građanske neposlušnosti.
Istovremeno, ona je izraz narasle neravnoteže moći socijalnih i političkih aktera koja značajne delove društva dovodi do saznanja da je oslanjanje (samo) na legalne procedure i kanale uticaja nedovoljno i nedelatno.
Siromaštvo i nezaposlenost, odnosno nesigurna (polu)zaposlenost, uz političku manipulaciju i korupciju, sveprisutni su u Srbiji.
Oni sami po sebi proizvode pre apatiju i pomirenost, ako ne i ciničnu spremnost za penjanje pomoćnim stepenicama korupcije i partijskog udomljavanja, nego protestnu energiju.
Da bi oni postali okidač protesta i promena višestruko već varani građani moraju da poveruju u snagu solidarnosti, sopstvenu moć i, u kulturi sklonoj proizvođenju vođa, u znanje, integritet i poštenje onih koji ih predvode.
Imajući u vidu meru recikliranosti likova na političkoj sceni taj posao je tek negde na svom početku.
VERA U PROMENE: Da bi od difuzno raširenog nezadovoljstva došlo do (efikasnog) protesta moraju se ispuniti tri prethodne, međusobno povezane pretpostavke.
Polazno, osećaj nezadovoljstva mora naći povode da preraste u osećaj izopštenosti, nepodnošljive nepravde i revolta i besa.
Direktno političko nasilje i koruptivne afere, odnosno stvorena svest da su parlament, mediji, pravosuđe i nezavisni državni organi, pa i sama Vlada, tek simulacije i sopstvene makete iza kojih stoji poslednja reč i volja predsednika države igraju tu ulogu u protestima.
Drugo, mora nastati osećaj solidarnosti i građanskog identiteta koji čini da se problem oseća kao sopstveni i zahteva reagovanje.
Za uspešnost određenog protesta nužno je dakle pobediti strah, poslušnost i fatalističku pomirenost sa postojećim redom stvari.
Treće i najvažnije, učesnici moraju osetiti i širu solidarnost i podršku koja ih tek ispunjava osećajem ponosa i vere da protest ima smisla i da su promene moguće.
Istovremeno, kad god je protest u opasnosti da se pretvori u rutinu i dosadu, vlasti mu svojim pogrešnim potezima ulivaju dodatnu energiju.
Tu vrstu usluge svojim kritičarima predsednik je napravio izjavom da neće ispuniti ni jedan zahtev sa ulice pa da je na njoj svih pet miliona građana – svi punoletni građani osim članova SNS.
Kasnije će sam peglati tu provokaciju spinom da ne razgovara samo sa „lažovima i lopovima iz opozicije“, koja opet govori o stanju političkog dijaloga i zdravlju demokratije.
Sličan scenario je ponovljen sa, pred ekološkim rizicima objedinjenim „levim i desnim“ protestantima, iznuđenim povlačenjem Zakona o eksproprijaciji.
Bez posedovanja političkog kišobrana, odnosno mehanizama i aktera političke sinteze i poentiranja protesnih zahteva, protesti ne dosežu dalje od parcijalnog realizovanja dela zahteva nakon koje sledi demobilizacija protestanata.
Pitanje je da li i nakon moratorijuma nad istraživanjima litijuma postoji zelena agenda koja može odgovoriti na pitanja strategije i redosleda koraka koji cenu nužne energetske tranzicije može učiniti socijalno izdrživom?
Upornim protestima vlast se može delegitimisati i naterati na popuštanje, ali ne još i na pomak ka demokratskim procedurama koje tek čine promenu mogućom.
Nema nazad ni za koga od uključenih aktera. Ponavljanje jednog te istog drži u veri protestante da nisu sami, ali vremenom umara.
Protesti idu dalje samo sa širenjem političke arene kroz javnu podršku uglednika, akademske zajednice, pa onda i institucija i organizacija poput sindikata i profesionalnih udruženja.
Ponovimo, u periferijskim zemljama neprocenjivo važno po ishod protesta je prisustvo/odsustvo spoljne podrške.
Ona je u slučaju prijateljske stabilokratske vlasti u Srbiji u najmanju ruku upitna i zavisna od unutrašnjeg razvoja odnosa.
Sportskim žargonom rečeno, u igri bez nepristrasnog sudije i čvrstih pravila igre vladajuća ekipa je u značajnoj prednosti. No ishod igre više nije tako izvestan.
Na delu je jednačina sa mnoštvom nepoznatih.
NOVI AKTERI I PRERASPODELA MOĆI: Specijalnost populista je da zarobljavaju državu pozivajući se na narod.
Pri tome šire klijentelizam, korupciju i partijsko zapošljavanje i promociju.
Istovremeno sve čine da spreče svako autonomno političko i civilno organizovanje – marginalizujući ga ili paralelno stvarajući sebi omiljene (kvazi)stranke, medije, NVO i sindikate.
Široki građanski protest jasno je pokazao da vođa i njegov kartel na vlasti imaju ozbiljnog konkurenta na pravo da predstavljaju narod.
Neka vrsta polazne pretpostavke o mogućem ishodu bi mogao biti stav da slabi građanski i radnički protesti u zavisnim društvima sa autoritarnom, neparticipativnom kulturom većine i bez političkog kišobrana koji čine partije/koalicije sa demokratskim potencijalom, završavaju kako su dosadašnji i završili.
Bez političke podrške se očito ne može ali od nje, bez sopstvenog pritiska i (samo)organizovanja, nema ni naročite i trajne koristi.
Primera radi, Protest protiv diktature iz 2017. nije hteo da uspostavi bilo kakvu organizacionu relaciju sa opozicijom i ugasio se u kibicerstvu svojih potencijalnih učesnika, koliko i u raspravama unutar (tri) kruga svojih organizatora.
Ni protest Jedan od 5 miliona nije uspeo da iznuđenim/dogovorenim Ugovorom sa narodom i pričom o ekspertskoj vladi, prevaspita nikad slabiju i zavisniju opoziciju.
Nakon svakog protesta kao da ključni efekat čini pojava novih aktera i preraspodela moći unutar (jednako neuticajnog) opozicionog političkog korpusa.
Otvoreno je pitanje, međutim, jesu li se nama zaista konačno desili uspravni građani?
Druga dilema je da li protesti mogu iznedriti relevantne nove autonomne svoje političke strukture partija/pokreta?
Hoće li, recimo, iz ovog protesta nastati struktura obuhvatnija od primera protestnog pokreta Ne da(vi)mo Beograd?
Ključna dilema je da li je moguć produktivan susret političkog i ekonomskog i socijalnog momenta ili strane protesta, odnosno susret i jedinstvo zime građanskog nezadovoljstva sa socijalnim, sindikalnim zahtevima?
Političko delovanje i zahtevi su specifična zona aktivnosti sa resursima i znanjima dostupnim, pre svega, političarima, intelektualcima, profesijama poput novinara i advokata.
Mora doći do njihovog produktivnog susreta sa socijalnim zahtevima za pravdom i jednakim mogućnostima kako ne bi i dalje bila produžavana situacija u kojoj ove ili one privilegovane kaste svoju ekonomsku i političku moć pretaču, jednu u drugu, stvarajući trajnu dominaciju nad svojim „obožavanim narodom“.
Pitanje je, recimo, može li levica izvući svet rada iz kandži autoritarnog, neoliberalnog i nacionalnog populizma i ponuditi odgovor kako, unutar poodmakle digitalizacije i robotizacije, ekološke i postpandemijske krize i pretećih geostrateških rivaliteta, spoj demokratije i socijalne pravde učiniti realnim? Ima li još levice u Srbiji?
 levice u Srbiji){kind=link}