U zemlji sa prizemnim shvatanjem bezbednosti na radu kakva je Srbija, postaje teško ispratiti sve radničke nesreće i pobrojati mrtve i ranjene, u atmosferi posvemašnje nebrige sistema koji toleriše smrt ali ne toleriše smanjenje proizvodnje i dovođenje u pitanje bajke o našem sveopštem napretku.
Branko Čokorilo, Bojan Stajić, Bratislav Živković, Branislav Zlatanović, Petar Petrović, Darko Zlatković, Nenad Trivunac i Radovan Grujić. Da ovaj put počnemo imenima, iako su u ovakvim tekstovima za imena mrtvih rezervisani završni redovi. Ovih osam imena pripadaju rudarima rudnika „Soko” koji su 1. aprila 2022. godine u 04.10h ugušeni metanom u jami svog rudnika.
Ono što sledi je priča o preprodaji ljudskih života na pijaci političke taštine i održanja na vlasti po svaku cenu, priča o apsolutističkom podjarmljivanju pravosudnih institucija zemlje zarad ostvarivanja totalne kontrole života i smrti na brdovitom Balkanu.
Prvo je, naime, posle nesreće, Osnovno javno tužilaštvo (OJT) u Aleksincu, posle kratke istrage, objavilo da za ovu nesreću nema krivaca, da je to jednostavno peh, loša sreća, tako nekako bi se to moglo prevesti na ljudski sa pravničkog jezika.
Potom je usledila reakcija nadležnog Ministarstva za rudarstvo i energetiku, tada pod vođstvom Zorane Mihajlović, koje je avgusta 2022. podnelo krivičnu prijavu protiv 14 lica u lancu rukovođenja rudnikom za koje se osnovano moglo smatrati da mogu biti odgovorna za tragediju.
OJT u Aleksincu je na tu prijavu pokrenulo novu istragu. U međuvremenu je, posle izbora održanih u aprilu (dva dana posle tragedije!) napokon formirana Vlada Republike Srbije u kojoj se, iznenada, nije našlo mesta za Zoranu Mihajlović.
A onda je, sredinom januara 2023. OJT u Aleksincu objavilo da je krivična prijava Ministarstva za energetiku odbačena jer – opet nema dokaza da je iko kriv u slučaju rudarske tragedije. „Ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti”, ključni je deo ključne rečenice iz saopštenja OJT u Aleksincu. Bez ikakvih obrazloženja, bez navođenja ikakvih istražnih postupaka, bez opisa ičega što je rađeno (i nađeno), ili je propušteno da bude urađeno u vezi sa ovom tragedijom; ne postoje osnovi sumnje. Rešenje o odbacivanju krivične prijave završava se time da oštećeni, tačnije: „zakonski naslednici pokojnih oštećenih”, mogu na ovo rešenje izjaviti prigovor neposredno Višem tužilaštvu u Nišu.
I ožalošćeni i već poniženi ljudi, žene, majke, braća i sinovi poginulih rudara su – podneli progovor. Tom prilikom njihov advokat objavljuje zapanjujuću činjenicu da je on tek 15. decembra 2022, devet meseci nakon tragedije, dobio spise predmeta i da je u tim spisima vidljivo da rudnik „Soko“, poslednjih 14 meseci pre tragedije – nije imao dozvolu za rad! Posle 14 meseci rada na crno i tragičnog okončanja radnog vremena treće smene 1. aprila 2022, „Soko“ se napokon, tim činom izgibije rudara, zatvara.
Foto: Fonet/Ministarstvo rudarstva i energetike
Mehanika ove kolektivne rudarske smrti se, pojednostavljeno, svodi na zastareli sistem provetravanja i dotura kiseonika za koji uprava rudnika „Resavica“ u čijem sklopu radi i „Soko“ nije imala novca pa se 2020. godine donosi odluka da se kopanje nastavi sa zastarelom tehnikom.
U zemlji jeftinih života i skupih bankarskih kredita moguće je, dakle, da jedno Javno tužilaštvo, i posle uvida u nezakonitost rada jednog rudnika, a posle smrti osmorice ljudi, donese odluku da tome – niko nije kriv. Iako su porodice mrtvih rudara svedočile posle tragedije da su njihovi muževi, očevi i braća danima govorili svojim ukućanima da u rudniku nešto ne valja, da kopaju ispod jezera i da će se nešto desiti samo se ne zna u kojoj smeni, iako je zet jednog nastradalog rudara ispričao da je za stolom za kojim je sedela cela porodica njihov otac, rudar „Sokola“ Branko Čokorilo, rekao da se sada možda vide poslednji put, iako je rukovodstvo rudnika 14 meseci sakrivalo od svojih radnika da njihov rudnik nema dozvolu za rad… tužilaštvo koje postoji zato da štiti ljude ove zemlje i da progoni one koji ugrožavaju naše živote i imovinu je ocenilo kao u dispozitivu: „Ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti”.
Krvava stvarnost ove zemlje čiji se imaginarni „napredak“ zasniva na leševima rudara, građevinskih radnika, pacijenata zaboravljenih po pretrpanim hodnicima bolnica za umiranje… postaje neizdrživa za njene normalne stanovnike; ne može se živeti, ni disati, dok na naše oči ljudski život tone u inflatorni talas, a mantra o Zlatnom dobu zadobija na potentnosti i zaglušujućoj učestalosti ponavljanja.
Ta se mantra, po shvatanju njenih izvikivača i utuvljivača u našu svest, ima održavati uz pomoć svih sredstava, tako da kada treba sputati tužilaštvo da nekim nepromišljenim utuženjem ne oda tajnu naličja naše medalje – onda će i to biti urađeno, i leševi rudara će biti gurnuti pod tepih javne pažnje. U kidnapovanom tužilaštvu Aleksinca koje je, na sramotu pravne profesije, odustalo od svog uzvišenog posla odbrane naroda od napada na njegov integritet, sede ljudi koji više nisu tužioci; to je skupina individua koje, dovedene kao ilegalni migranti sa oduzetim pasošima na ogolelu ledinu, mirno čekaju radni raspored i da im se udeli lopata za kopanje po smrznutoj zemlji, bez pitanja šta kopamo, zašto kopamo, koliko nam je radno vreme, itd… Mi smo tu da izvršimo zadatak, kao da nemo govore usta iz mračnih, ledenih odaja aleksinačkog tužilaštva. Takođe iz istovetnih, kafkijanskih odaja Vrhovnog kasacionog suda koji svojim poetskim tumačenjima izdiktiranim iz mordorskih dubina vrhovnog zapovedništva Stranke Na Vlasti oduzima topli obrok tetkicama i domarima i prisiljava ih na drakonske sudske troškove i kamate.
Prevashodni zadatak od svenarodnog značaja je oslobađanje ovakvih institucija. One više nisu to što im piše na mesinganim tablama kod ulaznih vrata; to su servisi jedne otuđene sile koja po svaku cenu želi da isisa svaki trag života iz narodnog tkiva. Toj sili ništa nije sveto iako su stalno na nešto ponosni; oni su ponosni na svoj uspeh u disciplini sveopšteg propadanja. Naš će, naprotiv, uspeh biti da to propadanje zaustavimo, a početak tog uspeha nalazi se na pragu kidnapovanih institucija našeg zaboravljenog ponosa.
Piše: Bojan Bosiljčić
