Ovde se ćuti dok ne dođe do kraja, kažu. Samo, gde je kraj i kako se prepoznaje da je blizu ili da ga već živimo…
Mart 2023. u znaku je štrajkova u Evropi. U Minhenu je, u organizaciji sindikata Verdi, koji u Nemačkoj zastupa preko 2,5 miliona radnika i radnica, organizovan najveći štrajk u poslednjih trideset godina, Aerodrom je otkazao preko 800 letova, stali su gradski autobusi, vozovi, metroi… Zahtevi štrajkača su povećanje plate za 10,2% i minimum povećanja od 500 evra za najniže plaćene poslove. I francuski sindikati pozvali su na nove proteste, a razlog njihove pobune je reforma penzionog sistema kojim se starosna granica za odlazak u penziju pomera sa 62 na 64 godine. Iako Ministarstvo unutrašnjih poslova Francuske tvrdi da je demonstriralo preko milion ljudi, glavni francuski sindikat CGT (organizator protesta i štrajkova od januara) ima drugačije podatke – naime, da se u gradovima Francuske okupilo 3,5 miliona ljudi. Tog 23. marta, Uprava francuskog civilnog vazduhoplovstva zahtevala je od aviokompanija da otkažu 30% letova sa pariskog aerodroma Orly i 20% sa drugih aerodroma, a kompanija Air France saopštila “da će zadržati sve letove na dugim relacijama, posebno sa međunarodnog pariskog aerodroma Roissy-Charles de Gaulle”.
Fotografije sa protesta u Francuskoj
Fotografije sa protesta u Nemačkoj
Za to vreme, u Srbiji traju igre gladi. Institucije su sve više i sve bahatije uzurpirane, mobing je postao sasvim uobičajen upravljački stil, radnici su sve umorniji, često iscrpljivani do granica fizičke izdržljivosti, poslovi su sve nesigurniji i, gotovo po pravilu , pod stegom partokratske pesnice. Markantan primer očaja dogodio se upravo ovih dana u Lidl marketu u Borči. U tom marketu su se, kako se vidi na snimku koji je postao viralan, potukli stariji građani pokušavajući da ugrabe što više paketa junećeg i svinjskog mlevenog mesa po jeftinijoj ceni. Poražavajuće su i svakodnevne scene na pijacama i u prodavnicama, u kojima sve češće građani kupuju voće i povrće na komad, plaćajući sve veću cenu za sve manje proizvoda. Na njihovim je licima uočljiv stid. Stide se samih sebe i svoje nemoći. Istovremeno prirodno i tužno. Siromaštvo uvek izaziva stid, nažalost.
I nije, naravno, čudno to sve češće postavljano pitanje – zašto ćutimo? Delimično bizarno i delimično tragično je to što pravi odgovor izostaje. U pokušaju da nađemo odgovor, mnogi od nas se vraćaju u devedesete, koje su bile godine represije, godine oskudice, ali i godine otpora. O tom autentičnom otporu devedesetih pisao je i Slobodan Stupar, novinar i jedan od osnivača “Nezavisnosti” i njegov prvi ovlašćeni zastupnik, u tekstu Jedno sećanje na početak iz 2019. godine: „Bilo nam je od početka jasno da ideja nezavisnih sindikata nema šanse da Opstane na duži rok ako širom Srbije ne budu formirani brojni slični sindikati u kratkom roku. Toj ideji i nameri svom snagom se suprotstavio Miloševiću odani Savez sindikata Srbije posebno njegov tadašnji predsednik Tomislav Milenković. Bilo je, međutim, u tom sindikatu i ljudi koji su nastojali da ga reformišu i odvoje od režima, ali su ubrzo smenjeni. Čistka je sprovedena i na samom vrhu Saveza sindikata Srbije. (…) Uz već pomenuti Nezavisni sindikat u RTS, uz puno problema formirano je već tokom 1990. još nekoliko sličnih sindikata u medijima, ali i u fabrikama i u drugim firmama u više gradova u Srbiji. Međusobni kontakti su bivali česti, jer su po pravilu svi imali problema s pretnjama gubitka posla i perfidnim pritiscima preko jakih saradničkih struktura Državne bezbednosti, odnosno tajne policije. Pokazalo se, naime, da su saradnici DB uspevali ponegde da se ubace i u rukovodeće organe tih nezavisnih sindikata i potom nastojali da iznutra doprinesu njihovom uništenju. U najvećem broju slučajeva nisu, međutim, uspeli jer su oni koji su osnivali nezavisne sindikate vodili računa da u nova rukovodstva ulaze samo oni koje su od ranije lično dobro poznavali i čiji je stav o režimu i njegovom državnom sindikatu već bio poznat i dokazan. (…) Na prvoj Skupštini Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ koja je održana 23. novembra 1991. s početkom u 10 sati u beogradskom Domu omladine, nekoliko stotina delegata iz cele Srbije usvojilo je sve dokumente i tajnim glasanjem izabralo Izvršni odbor – prvo rukovodstvo UGS „Nezavisnost“. Uveče istog dana, uz burno odobravanje delegata i brojnih domaćih i stranih gostiju, uspešno je okončana prva Skupština! Tako je, bar prema mojim sećanjima, sve počelo“.
Dragoceno je danas i sećanje Miodraga Zupanca, književnika i televizijskog autora i urednika: “Otada su stvari počele da se menjaju u glavama zaposlenih. Počela su jasna i glasna izražavanja nezadovljstva, sahrane i komemoracije poginulima, postojale su manifestacije za izražavanje nezadovoljstva, počela su i prva protestna odbijanja izvršenja zadataka. Direkcija je odgovorila tako što je veliki broj zaposlenih poslat na privremene prinudne odmore. (…) Bilo je potrebno da prodje čitava godina pa da se svo nezadovoljstvo zaposlenih počne jasnije i čvršće da artikuliše. Odmah posle septembarskih izbora 2000. godine, kada je režim pokušao ponovo da negira izbornu volju gradjana, i kada se u čitavoj zemlji pokrenuo talas nezadovoljstva, pojavile su se skupine radnika po radnim jedinicama i sektorima, isprva uzdržane, potom i sve žešće i otvorenije u zahtevima za promenu uredjivačke politike Informativnog programa i traženje smene svih odgovornih rukovodilaca i glavnih urednika. Mislim da su se prvi javili urednici i saradnici III programa Radio Beograda sa velikim ugledom, koji se bave isključivo kulturno-umetničkim delima i stvaranjem, zatim su se oglasili simfonijski i džez orkestar, na to i hor, Obrazovni program, Kulturno-umetnički, TV produkcija, Tehnika radija, Tehnika televizije, Muzički program. Rukovodstvo kuće odmah je reagovalo oprobanom metodom davanjem momentalnih otkaza, ali otkazi su izazvali i širili nezadovoljstvo. Bilo je jasno, da sve te razdvojene grupe nezadovoljnika, treba nekako usmeriti i objediniti”.
Ova sećanja svedoče o vremenu u kojem se o otporu, njegovoj vrsti i razlozima, baš kao ni o njegovim protagonistima, nije mnogo spekulisalo. Naprotiv, on je izvođen u gotovo zavereničkoj sinergiji, bez sumnje u krajnji ishod i bez predrasuda. Zapravo, onako kako jedino i uspeva. U sezoni štrajkova i protesta u nekim evropskim državama, uz jednostavnu parolu – Izađi i podrži, za 5. april 2023. Sindikat RTS Nezavisnost i Strukovni sindikat RTS-a najavili su protest kojim zahtevaju poboljšanje materijalnog i socijalnog položaja zaposlenih, pravo na dostojanstven i bezbedan rad u RTS-u, poštovanje Kolektivnog ugovora, pravednu i realnu Sistematizaciju poslova i – očuvanje RTS-a.
Dakle, bez suvišnih spekulacija i za početak sasvim dovoljno je – izaći i podržati. Solidarno.
https://www.facebook.com/Rtsnezavisnost
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
