Starost nosi sa sobom brojne rizike i neizvesnosti i pojačanu potrebu, usled smanjenih radnih sposobnosti i uvećanog rizika od bolesti, za sigurnošću i zaštitom. Prosperitetna i solidarna, humana društva sve više razvijaju praksu da svakom svom građaninu, starijem od 65 godina, bez obzira na ranije radno angažovanje, obezbede dohodak koji omogućava ostvarenje bar minimalnih standarda života. Mi smo, nažalost, još daleko od te mogućnosti. Zato, penzijsko i invalidsko osiguranje i fondovi predstavljaju osnovno društveno, ali u sve većoj meri i individualno, ulaganje u životnu izvesnost i sigurnost.
Penzijski sistem postoji da bi obezbedio dohodak onima koji nisu u mogućnosti da koriste svoj radni kapacitet (starosne), onima koji dožive radnu nesposobnost (invalidske), kao i onim porodicama kojima umre član porodice koji je obezbeđivao dohodak (porodične penzije).
Penzijski sistemi se mogu razlikovati i klasifikovati prema tome kakva je veza između uplata i isplata, kakav je način finansiranja i ko operativno organizuje i vodi penzijsko osiguranje. Postoje tri osnovne klasifikacije penzijskih sistema:
- prema vlasništvu: javni i privatni;
- prema načinu finansiranja: iz tekućih prihoda – PAYG i iz akumuliranog kapitala – fundirani fondovi;
- prema načinu na koji se određuje penzija: propisana isplata ili propisan doprinos, (gde propisana isplata ide zajedno sa PAYG sistemom a metod propisanih doprinosa sa fundiranim fondovima).
Reforma penzijskog osiguranja predstavlja jedan od najvećih izazova 21. veka. Mnoge zemlje danas moraju da se prilagode starenju populacije i redefinišu penzijski sistem osiguranja, kako bi ga zadržale na zadovoljavajućm nivou i osigurale finansijsku održivost sistema. Njihova razmišljaja, kreću se uglavnom u pravcu stvaranja rezervi u kapitalu iz kojih će se u budućnosti finansirati ili sufinansirati sve veće penzijske obaveze i time ublažiti finansijske posledice starenja stanovništva.
Veliki broj zemalja koristi kao inspiraciju model Svetske banke, oslonjen na (delimičnu) privatizaciju penzijskog sistema i stvaranju privatnih kapitalizovanih fondova koji mogu odgovoriti povećanim rashodima u budućnosti.
Planetarna finansijska i ekonomska kriza pogodila je, međutim, snažno penzione sisteme , pre svega ovoga puta privatne šeme osiguranja koje su, 2008.godine, izgubile gotovo četvrtinu vrednosti, što je dovelo do rezultirajuće krize poverenja (Matković, 2009:101).
Svetska banka i dalje podržava model sa više stubova, ali predlaže proširenje sa još dva stuba: „nultim“, koji obuhvata transfere starima koji nisu zasnovani na ranijim doprinosima penzijskom osiguranjui (socijalna penzija ili socijalna pomoć) i „četvrtim“, koji obuhvata neformalne i porodične transfere, uključujući stanovanje i zdravstvenu zaštitu (CLDS, 2007:22-23).
Slučaj Srbija
Činjenica da je gotovo svaki četvrti građanin Srbije penzioner, da se penzije isplaćuju iz tekućih doprinosa zaposlenih i to u situaciji kada se broj penzionera gotovo izjednačio sa brojem zaposlenih, odnosno uz pomoć dodatnih sredstava iz državnog budžeta, koja idu do dve petine ukupnog iznosa sredstava za penzijsko-invalidsko osiguranje, čini reformu penzionog sistema u Srbiji nužnom.
Pritom važno je istaći da je odnos aktivnih osiguranika i korisnika penzijskih nadoknada koji omogućava normalno funkcionisanje penzijskog sistema 3,5 :1 (takav odnos je postojao u Jugoslaviji 1981. godine nakon čega dolazi do konstantnog pada).
Na osnovu brojnosti vršenih Izmena i dopuna Zakona o PIO moglo bi se zaključiti da se Srbija poput drugih zemalja u kriznom okviru odlučila za produženo radno angažovanje zaposlenih i povećanje minimalne starosne granice za odlazak u penziju, pooštravanje pravila za penzionisanje beneficiranih kategorija zaposlenih kao i za produženje starosne granice za sticanje porodične penzije.
Premа rаspoloživim podаcimа, siromаštvo penzionerа niže je od siromаštvа ukupne populаcije i po аspolutnom i po relаtivnom konceptu. Sličnа je situаcijа i sа siromаštvom stаrijih od 65 godinа. Ovi nаlаzi potvrđuje vаžnu ulogu penzijskog sistemа u smаnjenju siromаštvа stаrijih.
Iаko je u prethodnoj deceniji mnogo togа urаđeno, postoji prostor zа dаlju reformu penzijskog sistemа, što se prvenstveno odnosi nа tzv. beneficirаne penzije, а potrebno je istrаžiti mogućnosti zа reformu porodičnih i invаlidskih penzijа. Potrebno je poboljšаti nаplаtu prihodа i pojаčаti kontrolu prijаvljenih i isplаćenih zаrаdа i uložiti veliki nаpor dа bi se poboljšаlа nаplаtа doprinosа od poljoprivrednih osigurаnikа.
Dugoročno treba rаzmotriti uvođenje аdekvаtnijeg instrumentа obezbeđenjа minimаlnog dohotkа u stаrosti nego što su to minimаlne penzije i jednokrаtne pomoći penzionerimа, а koji bi obuhvаtio i stаrije bez penzijskih prihodа (potencijаlno uvođenje posebnog „modulа” zа stаrije u okviru novčаne socijаlne pomoći, koji bi podrаzumevаo višu osnovicu zа stаrаčkа domаćinstvа od postojeće, odnosno veći koeficijent zа svаko stаrije lice u porodici).
Kаdа je u pitаnju podizаnje stаrosne grаnice, neophodno je voditi rаčunа o očekivаnom trаjаnju životа. S tim u vezi, trebа rаzmotriti vezivаnje stаrosne grаnice zа očekivаno trаjаnje životа, i nа tаj nаčin unošenje аutomаtizmа u podizаnje stаrosne grаnice.
Prethodno je, međutim, neophodno da država pronađe adekvatan način za garanciju povezivanja staža licima kojima, bez njihove krivice, poslodavci nisu uplaćivali staž, ili su to činili po minimalnim osnovicama. U suprotnom, ova lica će biti korisnici najnižih penzija i socijalne pomoći, što bi u velikoj meri povećalo siromaštvo.
Povećanje priliva sredstava u Fond PIO, treba da se obezbedi i kroz mere i aktivnosti na prevođenju neformalne ekonomije u legalne okvire, kao i jačanjem finansijske discipline pri uplati doprinosa za sve zaposlene, odnosno sređivanjem stanja u okviru obaveznog osiguranja (I stuba).
Dopunsku mogućnost predstavlja i izdvajanje dela sredstava od korišćenja (rentiranje, koncesije…) ili eventualne privatizacije javnih objekata čija je izgradnja finansirana iz sredstava Fonda PIO. Aktuelni pokušaji privatizacije svakog, potencijalno komercijalno isplativog lečilišta i banje, odnosno njihovog izvlačenja iz ruku PIO fonda govore , međutim, u prilog decenijskoj praksi da je sa političkog vrha podržani interes profita uvek bio jači od interesa građana i penzionera.
Međutim, trajne i suštinske pozitivne promene u položaju penzionera i starih lica, kao i smanjenje deficita penzijskih fondova, moguće je ostvariti tek kroz jačanje razvojne komponente privrede, nova investiciona ulaganja, povećanje zaposlenosti i realan rast zarada
Političke igre i igrice oko penzionera
Kao i u svim demografski starim društvima i u Srbiji su penzioneri i penzije prvorazredna politička i izborna činjenica, time i predmet političkih sporenja i širih konflikata. Ako se u obzir uzme u zemlji efektivno prisutno i , posebno, glasajuće telo radi se čak o trećini birača.
Jasno je zato do koje mere su vlasti sklone da u populističke političke oblande uvijaju i spinuju činjenice poput zamrzavanja penzija ili čak (2014.) njihovog protivpravnog i protivustavnog „ privremenog“ umanjenja za 10 odsto.
Primera radi, premijer pa predsednik Vučić čini to složenom operacijom u kojoj (1) konstatuje, i zbog pritisaka međunarodnih finansijskih institucija , nužnost žrtvovanja na oltaru budžetske ravnoteže, (2) pozove na odricanja u ime budućnosti, naravno uz ogromnu zahvalnost, upravo penzionere, „naše roditelje i bake i deke“ i pri tome (3) pokaže socijalnu osetljivost na taj način što od umanjenja oslobodi ( dvotrećinsku) većinu penzionera, time i glačača koji primaju manje od 200 evra.
Na eventualne primedbe manjine onih koji primaju „raskošne „ penzije od četrdeset ili pedeset i više hiljada dinara on u odbranu kaže da su u grupi kažnjenih „ ni po babu ni po stičevima“ i njegovi roditelji. O tempora o mores. Uzgred ko se i dalje buni je nesolidarani egoist i potencijalno je gurnut u sukob sa siromašnijom većinom.
Problem nastaje kada te iste finansijske institucije – upravo zbog činjenica da je oboren deficit i da je udeo penzija u GDP smanjen sa 13 % na 11 % , predlože ukidanje ovog privremenog zakona. Vlasti , za sada, ne pristaju pozivajući se na činjenicu da će tako narasti razlike među penzionerima. Logika je opet političke koristi pri čemu se zaboravlja da su penzije zarađeno/stečeno pravo a ne , posebno ne demagoški (zlo) upotrebljavana, samo socijalna kategorija.
Taktički opet se igra na podele i sukob unutar penzionera. Jedina delatna kontrastrategija za „ vraćanje otetog“ je prevazilaženje sujeta i podela unutar brojnih udruženja i sindikata penzionera, lobiranje za svoje zahteve i njihovo zastupanje pred međunarodnim institucijama, kao i njihove uvezivanje u šire socijalne zahteve i i mreže.
Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST
 sigurnost ){kind=link}