18.jul 2023. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
U hibridnim režimima promene su moguće jedino strategijom koja kombinuje rizični hod kroz zarobljene institucije sa dobro osmišljenim protestima koji onda šire institucionalni okvir
Godine pred nama obeležiće stagflatorna dužnička kriza i povezane megapretnje – rat, pandemije, klimatske promene, veštačka inteligencija koja zamenjuje ljude. Kao i fragmegracija – kombinacija istovremene fragmentacije sveta i regionalnih, politički inspirisanih integracija, odnosno “balkanizacija ekonomije“ (Rubini, Varufakis). Kriza je izazov za radna mesta, ekonomije, tržišta, mir i prosperitet.
Očito, radi se o dubokoj društvenoj krizi koja ulazi u svoju akutnu fazu u kojoj se, u vremenskoj iznudici i stanju izukrštanih pritisaka, moraju donositi odluke koje, u svim svojim varijantama imaju visoku cenu. Iskustvo nam govori i da sve dublja polarizacija i pretnja iracionalizacije krize ograničava racionalni „antikrizni menadžment“ i smanjuje šanse za njen povoljni ishod.
Kriza i jeste stanje izvođenja sistema iz relativne ravnoteže usled nemogućnosti da se adekvatno i blagovremeno odgovori na složene izazove koji dolaze iz okruženja. Specifičnost krize kao sistemskog konflikta, ili još pre konfliktne arene, je ambivalencija njenih ishoda. Kriza za ishod može imati restauraciju ili revoluciju ili, još pre, brojna stanja između njih.
Analogija sa medicinom u kojoj krizi (bolesti) slede ozdravljenje, životarenje ili neželjeni, smrtni ishod je više nego očigledna. Kao i u medicini, za lečenje društva potrebne su adekvatna dijagnoza i terapija. Prvo treba odrediti okvir, dubinu i obuhvat krize – utvrditi da li se radi o krizi pojedinih podsistema (ekonomskog, političkog, vrednosnog) ili dubokoj, strukturalnoj krizi. Šta god da su im koreni, društvene krize se kanališu i rešavaju u polju politike kroz igru moći vlasti i njenih izazivača.
Je li Srbija u krizi?
Činjenica da gotovo ni oko čega nemamo nadpolovičnu saglasnost govori o konfuziji kao polaznoj fazi ali i osnovi za analizu krize u Srbiji. Većine nema oko spoljnopolitičkih destinacija. Privlačnost i izvesnost EU integracija kao odabrane spoljnopolitičke destinacije je slabila među duboko podeljnim građanima i elitom, uz stratešku, energetsku i spoljnopolitičku vezanost za Rusiju i Kinu. Tako su i ekonomija i strategija razvoja direktno uvezani sa uticajima koji dolaze sa različitih strana. Rat u Ukrajini kao da nas udaljuje i od jedne i od druge strane. Uostalom, laviranje između Istoka i Zapada je vekovni (ne)dobrovoljni izbor Srbije.
Kriza poverenja i šanse za promene kao ključni pokazatelj imaju procenu u kom pravcu Srbija ide. Indikativno je da nema nadpolovičnog ni zadovoljstva ni nezadovoljstva. Nezadovoljstvo je veće od zbira zadovoljnih i poluzadovoljnih u oblastima zdravlja, pravde i pravosuđa, i posebno korupcije i standarda. Ključna je promena viđenja u oblasti privrede. Nezadovoljnih stanjem privrede je 49% a da je Vučićeva ekonomska politika loša misli 35%. Pitanje je u kojoj meri se u ne maloj razlici radi o oceni efekata prethodne vlasti?
Najdrastičniji je Demostatov nalaz da dok za polovinu, uz četvrtinu koja se ne izjašnjava, nema pristojnog života bez šestocifrene zarade, danas zaradu od preko 100.000 dinara ima, slovima i brojem, samo 4 odsto ispitanika. Mnogo i malo nedostaje (41%+29%) za pristojan život za svih sedam od deset, dok na drugoj strani svaki dvadesetpeti i ima više nego dovoljno (4%). Ključno političko pitanje je ko je elita koja živi odlično (3%) i koliko je ona formirana u poslednjoj deceniji u klijentelističkim vezama sa vlašću?
Srbija posle Vučića?
Pretežno nezadovoljstvo postoji, dakle, u stanju anomije, apatije, čak neverice da može biti bitno drugačije. Uz odsustvo jasne svesti o krivcu za nezadovoljavajuće stanje dilema je – a ko ako ne Vučić?
Distribucija političke podrške na blokove i njihov raspored je, po IPSOSU, još uvek u korist vlasti u približnom odnosu 6 : 4, pri čemu su proopozicioni, u odnosu 23% : 17% podeljeni između prozapadne i nacionalne, suverenističke opozicije.
Krizno okruženje i rat u Ukrajini je gotovo idealan okvir za dalju polarizaciju. Srbiji, njenom rukovodstvu, ne veruju ni politički Zapad, ni Rusija, i sve ide ka atmosferi pre direktnog uslovljavanja, nego cenkanja.
Neka je to vrsta loše beskonačnosti koja traje bar poslednjih dvadesetak godina. Proizvodi se raspoloženje koje onda, uz stanje na Kosovu, onemogućuje reformske poteze. U toj igri niko nije nevin – ni domaće političke elite, ni stranci, ni građanke i građani Srbije.
Vlast, pre svih predsednik Vučić, opsesivno igra igru populističke proizvodnje pseudodogađaja, iracionalnog naizmeničnog zapadanja u stanja euforičnog optimizma i pesimizma, haosa iz koga nas može izvući samo vođa. Koji se žrtvuje za nas, ali nas ništa ne pita. Novi državnotvorni pokret je replika na Putina i Orbana. Baza mu je većinska podrška koja je bazirana na strateškoj saradnji SNS sa SPSom i otvorena za širenje prema preletačima iz opozicije i ključnim vezama sa SPC – institucijom od nespornog uticaja i autoriteta.
Politička taktika je zauzimanje centralnog prostora uz guranje na marginu uzajamno podeljene suverenističke i proevropske opozicije i njihovu povremenu satanizaciju. Proevropska, razdeljena opozicija, stara i nova ima dva svoja ključna strukturalna problema.
Prvi su negativni efekti privatizacije, rasta nejednakosti, neadekvatno reagovanje na krizu iz 2008. godine.
Drugi problem za proevropsku opoziciju je i neuverljiv demokratski kredibilitet EU koja jasno pokazuje da su joj pre svega potrebni lojalni saveznici u borbi za geostrateški uticaj, pri čemu su evropski standardi u drugom planu.
Desna opozicija rekombinuje evroskepticizam, čak evrofobiju sa kulturnim konzervativizmom – povratkom na hrišćanske, porodične vrednosti, ekonomskim protekcionizmom i kritikom nedemokratske, ali i nacionalno prevarne i nepozudane Vučićeve vlasti.
Od opozicije obećani povratak u demokratsku normalnost, bez uverljivog i građanima vidljivog ekonomskog i socijalnog modela koji je i uspešniji i socijalno pravičniji, je nedovoljni integracijski lepak. Biračko telo Srbije je najpre sklono demokraturi i uverenju da se “demokratija ne maže na hleb“.
Građanke i građani su demobilisani, lišeni poverenja i političkih veština i znanja. Na drugoj strani, skloni su traganju za vođom koji, u sistemu uzajamnog populističkog varanja, služi i kao izgovor da se nikada ne postigne političko punoletstvo.
U hibridnim režimima promene su moguće jedino strategijom koja kombinuje rizični hod kroz zarobljene institucije sa dobro osmišljenim protestima koji onda šire institucionalni okvir. Protesti protiv nasilja su pokazali da je narasla svest o dubokim, vrednosnim dimenzijama krize, tragičnim posledicama raširene (ne)kulture nasilja, kao i o krizi odgovornosti za nju. Belodano je jasno da sistem funkcioniše na neustavni, cezaristički način. Promene su moguće samo ako se artikulišu pitanja koja su u fokusu interesa i nezadovoljstva građana i oko kojih se uspostavi većinski konsenzus.
Test zrelosti izazivača je u umeću da se protestni zahtevi prevedu u šire podržanu listu zahteva koji garantuju fer i poštenu utakmicu i izbore. Na kojima se opet nude politike koje pogađaju interese građana. Nalazi govore da su to zdravstvo, pravda i pravosuđe, korupcija i standard.
Putokaz je i tvrdnja eksperata da se ne ulaže dovoljno u iskorenjivanje siromaštva, snanjenje nejednakosti i zelenu tranziciju.
Autor je politički sociolog
