Parlament je politička institucija koja je, tokom već nekoliko vekova duge istorije predstavničkih režima, budila najveća očekivanja i bila predmet razornih kritika, žestokih osporavanja, pa i ciničnih poruga
Za jedne, parlament je hram demokratije, mesto gde izabrani najbolji predstavnici naroda donose zakone, uređuju državu i kontrolišu vlast, promovišući i šireći duh slobode i tolerancije.
Za druge, on je tek velika brbljaonica, još pre lutkarsko pozorište u kome poslanici – marionete samo glume vedete poslušno sledeći uputstva pravih režisera – partijskih bosova i ekonomskih oligarha, koji izvan kulisa vuku konce.
Utemeljenost iznetih hipotetičkih ocena najbolje je procenjivati analizom mere (ne)ostvarivanja proklamovanih funkcija parlamenta.
Dejvid Bičem (David Beetham) smatra da „postoji opšta saglasnost da sledeće funkcije treba da obavljaju svi parlamenti: donošenje zakona; odlučivanje o poreskom sistemu i javnim rashodima, u kontekstu državnog budžeta, kontrola rada izvršne vlasti; potvrđivanje međunarodnih ugovora i praćenje njihove primene; razmatranje aktuelnih pitanja koja su od nacionalnog i međunarodnog značaja; slušanje i postupanje po predstavkama; odlučivanje o promeni ustava.“ (Bičem, 2008:5).
Reprezentativnost
Uz ograničenja koja nosi “previše kreativna” primena izbornog inžinjeringa, parlament je nesporno ključna, neposredno birana politička institucija – najbliža onom što bi se moglo nazvati “vox populi”.
Pritom, reprezentativnu i komunikacijsku funkciju razvijaju samo parlamenti otvoreni za kontakte sa medijima i javnošću, odnosno u čijem radu mogu učestvovati predstavnici civilnog društva i na taj način lobirati za određene projekte i zakonska rešenja.
Zakonodavstvo
Zakonodavna funkcija je nesumnjivo najvažnija funkcija parlamenta, jer je „legislativa, odnosno zakonodavni organ, jedina institucija u sistemu vlasti koja raspolaže snagom da stvara i kreira pravo ( law- making).“ (Pejić, 2006: 15).
Veliki broj sadržinski veoma raznorodnih zakona i prateća “poplava” informacija koje nose novi komunikacijski mediji su neki od objektivnih razloga, redukovane legislativne funkcije parlamenta. Uz sve nijanse, moglo bi se konstatovati da su danas parlamenti i parlamentarni odbori daleko pre mesta na kojima se pregovaraju, interesno usaglašavaju, usvajaju prethodno već formulisana zakonska rešenja i odluke, nego što se u njima zaista kreiraju zakoni.
Izborna funkcija
Izbor i razrešenje vlade, ali i brojna druga postavljenja i imenovanja, uključiv nezavisne državne organe su, bar potencijalno, osnov “kontra-moći“ parlamenta u odnosu na izvršnu vlast.
Primera radi, u Srbiji se radi o (ne)demokratskim efektima koje postižu formalne procedure i efektivni, stvarni načini na koje se u nacionalnom, pokrajinskom i lokalnim parlamentima bira, postavlja i imenuje preko 30.000 nosilaca javnih funkcija, ne računajući (visoke) državne službenike.
Budžetska funkcija
U procesu donošenja i kontrole budžeta moguće je razlikovati četiri oblika i faze aktivnosti: „1) planiranje troškova od strane vlade; 2) parlamentarna rasprava i odobravanje zahtevanih troškova; 3) korišćenje (trošenje) odobrenih sredstava; 4) podnošenje računa od strane vlade parlamentu o utrošenim sredstvima.“ (Pejić, 2007: 184).
Efektivna mogućnost koja je ostavljena parlamentu jeste amandmanska intervencija predloženom budžetu, kao i nešto izvesnija intervencija ka predloženoj budžetskoj stavci koja se odnosi na visinu budžeta samog parlamenta.
Na drugoj strani, čin eventualnog odbijanja predloženog budžeta u krajnjoj liniji može voditi i do izglasavanja nepoverenja aktuelnoj vladi.
Kontrolna funkcija
Samim činom izbora, parlament preuzima i funkciju kontrole izvršne vlasti. Parlamentarcima na usluzi stoje različiti mehanizmi kontrole: poslanička pitanja, pravo pokretanja interpelacije, parlamentarna istraga ili praksa javnih slušanja. Interpelacija, praktično po svojim efektima predstavlja sintezu kontrole vlade i mogućnosti razrešavanja vlade.
Parlamentarna istraga podrazumeva pravo parlamenta da preko svojih tela, poput anketnih odbora, sprovede određene istrage, prikupi informacije o radu izvršne vlasti i uputi ih na raspravu u parlament. Rasprava po ovom pitanju može završiti glasanjem o nepoverenju vladi.
Javno slušanje je mehanizam prikupljanja informacija koji koriste parlamentarni odbori u svom radu, kako bi širenjem konsultativnog procesa što adekvatnije obavljali poslove iz svoje nadležnosti. (Orlović, 2009: 44-45).
Makar načelno, putem poslaničkih pitanja, zakonskih rasprava, kroz pravo inicijative i predlaganja, posebno kroz pravo na interpelaciju i mogućnost izglasavanja nepoverenja vladi, parlament, pre svega opozicija u parlamentu, može kontrolisati rad vlade, njenih ministarstava i agencija.
Umesto zaključka
Dileme oko efektivne pozicije i moći parlamenta, mogu se sažeti u pitanje: jesu li poslanici i poslaničke grupe tek epizodisti na sporednom terenu?
Kritičari partija i partokratije, koji su, po pravilu, istovremeno i nekritični zaljubljenici u moć argumentativne debate u parlamentu i vernici individualne slobode odmah će potvrdno odgovoriti.
I zaista, partijske stege, odnosno motiv za bavljenje politikom kao profesionalnim, karijernim opredeljenjem koji se efektivno može zadovoljiti samo pripadanjem i lojalnošću partijskim nomenklaturama, teraju na brojne kompromise. Zato često parlamentarne debate imaju karakter repeticije rečenog i već dogovorenog u kome poslanici/ce, pre svega stranaka na vlasti, ali i oni iz zadnjih redova opozicionih klupa, zaista imaju tretman epizodista.
U odbranu parlamenta i parlamentaraca moglo bi se istaći da u imalo razvijenim demokratijama parlament nije izgubio moć i uticaj do nivoa na kome bi bio sveden na ulogu kancelarije za udaranje pečata na odluke vlade (Vasović, 2006:96). Pravo na (ne)izglasavanje budžeta, interpelaciju i pokretanje pitanja poverenja vladi, odnosno opipljive kontrolne funkcije i mehanizmi parlamenta, ali i oni legitimirajući koji baziraju na ulozi predstavništva volje naroda i narodnih izabranika, govore da parlament ne mora biti drugorazredni politički teren.
Dejvid Bičam, u delu „Parlament i demokratija u dvadeset prvom veku – vodič za dobru praksu“ formuliše sedam preporuka za bolji i efikasniji rad parlamenta:
* uključivanje u sastav i način rada žena, manjina i marginalizovanih grupa, čime bi se unapredila reprezentativno – predstavnička funkcija parlamenta;
* otvaranje prema medijima i javnosti unapređenjem sopstvenih veb sajtova i kanala za emitovanje;
* proširivanje saradnje sa javnošću, čime bi se istovremeno doprinelo i transparentnosti rada parlamenta i njegovoj uvećanoj kredibilnosti;
* rad na vraćanju poverenja javnosti u integritet poslanika primenom kodeksa ponašanja i reformom načina finansiranja stranaka;
* planiranje zakonodavne aktivnosti parlamenta i modernizovanje zakonodavnog postupka;
* efikasniji nadzor izvršne vlasti, pre svega u oblasti sve značajnije međunarodne politike;
* angažovanje u transnacionalnoj saradnji i međunarodnim organizacijama (Beetham,2008:XIII-XIV).
Aktuelni protesti protiv nasilja govore da bi boljem imidžu parlamenta u javnosti Srbije svakako doprinela i rigorozna osuda primitivizma, kao i pritisak javnosti da se poštuju pravne procedure i preciziraju kriterijumi i mehanizmi za utvrđivanje moralne i političke odgovornosti.
Autor je politički sociolog
