10.april 2023. Kategorija: Analitički tekstovi, Zoran Stojiljković Foto: Shutterstock
Eksplozija protesta koji se smenjuju kao na traci, podseća nas da jedna od najstarijih dilema političke teorije postavlja pitanje, da li i pod kojim uslovima građani imaju pravo da odreknu poslušnost – da se pobune protiv nepravednih zakona?
Ako je vladavina prava i zakona pretpostavka svakog pravno uređenog društva, kako onda demokratsku osnovu mogu imati pozivi na nepoštovanje, makar i nepravednih zakona? Na kraju, neće li to voditi nastajanju stanja haosa i anarhije, u kome svako uzima za pravo da procenjuje šta je pravedno, odnosno koje će obaveze izvršavati?
Pravo manjine protiv volje većine
Ako bi se suprostavljanje u zakone uvijenoj volji tirana i autokrata još i dalo razumeti, postavlja se pitanje kakav smisao i osnovu imaju pozivi na građanski revolt i neposlušnost u bar formalno demokratskim sistemima, u kojima su zakoni plod legalne odluke parlamentarne većine? Ima li, dakle, i pod kojim uslovima, i manjina pravo da utvrđuje šta je pravedno i ne izvršava volju većine?
Ako se i saglasimo oko toga da svaki zakon, pa i onaj donešen legalnom procedurom ne mora biti pravedan, odnosno da postoji razlika između legalnog i legitimnog (opravdanog, pravednog), ostaje pitanje koji uslovi moraju biti ispunjeni da se suprostavljanje nepravednim zakonima ne pretvori u negiranje samog prava i zakona?
Primera radi, za Džona Rolsa, velikog političkog filozofa 20. veka, građanska neposlušnost je javan, nenasilan, politički čin suprotan zakonu, vršen upravo da bi se uvele promene u zakone i odredbe vlasti ( Rols, 1999:320). Po Habermasu, građanska neposlušnost mora imati simbolički karakter i sme biti izvedena samo sa ciljem upućivanja na osećaj pravednosti većine (Habermas, 1989:55).
Građanska neposlušnost zato označava samo one aktivnosti koje za cilj imaju izmenu zakona i delatnosti vlasti, koje imaju jasan javan, svestan, nenasilan i politički karakter. Javan i dobrovoljan – jer se javno poziva na opšta načela moralnosti i pravednosti. Politički karakter – jer se u obraćanju nosiocima vlasti rukovode demokratskim političkim načelima.
Time što se javno vrši i podrazumeva svesnu povredu važećih normi, kao i spremnost za odgovaranje za posledice njihovog nepoštovanja, građanska neposlušnost se jasno razlikuje od skrivenih, prećutnih formi njihovog kršenja. Tako će Hana Arent konstatovati da se skrivanje zločinaca od pogleda javnosti potpuno razlikuje od toga što neposlušni građanin, u otvorenom izazovu, uzima zakon u svoje ruke ( Arent, 1996 ; 242).
Najzad, građanska neposlušnost mora biti nenasilan akt, mada može sadržavati simbolično uništavanje državnih simbola, blokadu puteva, blokadu ulaza u zgrade državnih institucija, okupaciju prostora, ali nikako ne sme da dovede do svesnog povređivanja drugog lica ili stvaranja veće materijalne štete. Do građanske neposlušnosti vodi iscrpljivanje svih legalnih sredstava za uklanjanje nepravde.
Aleksandar Molnar ističe da „javnost omogućuje građanskoj neposlušnosti apelativno-simbolički i obrazovno-osvešćujući karakter, što znači da se protestnim akcijama teži dramatizaciji određenog problema i izazivanju procesa promišljanja u društvu“(Molnar, 2002:318). Molnar smatra da građanska neposlušnost manjine mora kod većine da izazove: „1) sažaljenje nad spremnošću manjine da na sebe primi državnu represiju, tako i 2) strah da će se poremećaj svakodnevnice produžiti u nedogled (sa krajnje neizvesnim ishodom), pa onda i 3) spremnost da se čuju i razumeju svi argumenti manjine.“ (Molnar, 2002:347).
Dakle, cilj građanske neposlušnosti je da podstakne javnost na razmišljanje, probudi etička razmatranja, preispita legitimnost vlasti, i stvori društvenu klimu koja će prisiliti vlast na promene.
Zakonito i/ili pravično?
Građani svoju neposlušnost ne mogu da pravdaju na osnovu ličnih principa i interesa, već samo principima koji važe za celu zajednicu.
Prema Džonu Rolsu neophodno je postajanje tri takve pretpostavke.
Prvo, građanska neposlušnost je opravdana samo u slučajevima bitnih i očitih nepravdi kojima se krši pravo na slobodu i načelo jednakih prava i mogućnosti. Drugo, nepoštovanju i bojkotu zakona treba pristupiti tek pošto su prethodno iscrpljene sve legalne, institucionalne mogućnosti za njihovu izmenu.
Treću pretpostavku čini samoograničavanje nosilaca na korišćenje onih sadržaja i formi iskazivanja građanske neposlušnosti koji neće dovesti do opšteg nepoštovanja ustava i zakona.
Sve ove principe dobro ilustruju protesti i blokade u Srbiji koje su rezultirale povlačenjem Zakona o eksproprijaciji i izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Borbe su kao svoje “pogonsko gorivo” imale strah i nepristajanje da eksproprisano zemljište završi kao okvir za ekološki krajnje rizičnu eksloataciju litijuma u režiji kompanije (Rio Tinto) sa krajnje problematičnom reputacijom.
Dakle, građanska neposlušnost, iako je nezakonit akt, gradi se na moralnim temeljima koji su pomognuti od strane javnog shvatanja pravde. Problem se sastoji u konfliktu dužnosti. Na kojoj tački prestaje obaveza pokoravanja zakonima donetim od strane većine kada je u pitanju pravo na odbranu sopstvene slobode i dužnost pružanja otpora nepravičnosti? Habermas polazi od „visokog zahteva za legitimitetom pravne države, koja od svojih građana ne očekuje da poredak prihvate zbog straha od kazne, već iz vlastite pobude“. (Habermas, 1989:57).
Tek kada zakoni budu u skladu sa principima pravičnosti koje postavljaju aktivni građani, tada će ono što je legalno biti i legitimno. Pojedinac sme da bude građanski neposlušan samo iz razloga pozivanja na nelegitimnost legalnih pravila u državi.
Habermas smatra da ovaj paradoks neposlušnosti nalazi svoje osnove u političkoj kulturi koja građane obdaruje političkim senzibilitetom, snagom rasuđivanja i spremnošću da uđu u rizik koji je nužan da bi se razumela legalna povreda legitimiteta. Građanska neposlušnost mora, dakle, biti korektiv pravnoj državi, jer njena legitimnost ne može biti zasnovana na autoritarnom legalizmu, već jedino na volji građana da slobodno prihvate zakone ili se pobune protiv njih.
Neposlušnost i filozofija nenasilja
Osnovna premisa filozofije nenasilja je da nasilje rađa nasilje i da se jedino doslednom primenom nenasilja izlazi iz paklenog kruga nasilja.
Najuticajniji pobornik nenasilnih promena bio je Mahatma Gandi. Gandijev princip satjagrahe – istine i odlučnosti, baziran je na sinergiji nenasilja i odgovornosti i pretpostavlja stav da se ni po koju cenu ne ugrozi život u bilo kom obliku. Gandijeve vrednosti su preuzete iz tradicionalnih hinduističkih verovanja: istina (satja) i nenasilje (ahimsa). Gandi je posebno naglašavao da nenasilje nije za kukavice – učestvovanje u nenasilnim akcijama hrabrost je kojoj ne treba oružje. Radi se o hrabrosti da se bez straha prkosi nepravdi i bori za istinu.
Filozofija nenasilja Mahatma Gandija i njegove kampanje nenasilnog otpora, kao i marševi protiv rasne nejednakosti Martina Lutera Kinga u SAD, gotovo da su paradigmatični primeri uspešnih strategija nenasilnih promena. No, tragična sudbina njihovih velikih vođa rečito govori o ogromnim izazovima i visokoj ceni koja se često mora platiti.
Nakon pogibije Martina Lutera Kinga, 1968. godine, osnovan je Centar za nenasilne društvene promene unutar koga je formulisano 6 ključnih principa, odnosno načina razumevanja nenasilja.
Nenasilje je: (1) način života za hrabre ljude, (2) teži da ostvari razumevanje i prijateljstvo, (3) teži da pobedi nepravdu a ne ljude, (4) veruje da patnja može da edukuje i menja, (5) bira ljubav a ne mržnju i (6) veruje da je univerzum na strani pravde.
***
U Srbiji danas možemo konstatovati postojanje brojnih razloga za opravdano suprostavljanje (nepravednim) zakonima. Pre svega, oni se često tiču osnovnih građanskih prava, poput prava na svojinu i život u zdravom okruženju. Drugo, protesti su i simptom i izraz neravnoteže moći političkih aktera koji građane i opozicione političke aktere prosto „tera“ na ulice. Treće, oni često predstavljaju i izraz šire krize poverenja aktivnih manjina u političke aktere, kako one vladajuće, tako i opozicione.
U tom okviru protesti su i neka vrsta laboratorije u kojoj nastaju novi akteri politike.
Autor je politički sociolog
