Za neke među nama, dani praznika koji svake godine uprkos svemu stižu i u Srbiju, znače otvoreno polje lake emocionalne napetosti pokrenute odlukama o tome gde otići, šta obući za doček Novogodišnje noći, koju, u moru konvencionalnih ili egzotičnih, destinacija odabrati u izobilju primamljivih ponuda… Neki će se opredeliti za provereni šarm evropskih prestonica, pa će možda odabrati doček u Pragu, Budimpešti, Atini, Beču, Lisabonu ili neizbežnom Parizu, neki će ipak poželeti da te dane učine ekstravagantnijim pa će njihov izbor biti neka od destinacija koje turističke kuće nude po ceni od oko 2.000 evra za desetak dana u Meksiku, Peruu, Tajlandu, Baliju, Dominikanskoj Republici, Patagoniji, na Sejšelima, na Mauricijusu, ili na popularnim Maldivima.
Za neke od nas, praznične euforije nalaze se već skoro deceniju u senci raznovrsnih egzistencijalnih nelagoda. Poput onih, ima li prostora za još jedan makar minimalni keš kredit, da li je dragima i voljenima moguće, izvođenjem neke čarolijske veštine, ipak kupiti neki poklončić, kako u Novu godinu ući neopterećen dugovima koji su nastali u 2022… Da li ćemo opet pogrešiti i ući u dane samozaborava tako što ćemo polovinu januarskih plata potrošiti na novogodišnje i božićne đakonije, jer ima dana u kojima gotovo svako želi da samome sebi i drugima izgleda zadovoljnje i sretnije, da makar manje ili više vešto odglumi da je oskudica na par dana iščezla. Ima među nama i onih koji će praznike dočekati u narodnim kuhinjama, svratištima i prihvatnim centrima ili, ipak, na ulici, kao beskućnici i beskućnice.
Iako je činjenica da se ove kategorije prazničnih senzacija mogu iskusiti i videti u mnogim zemljama, u Srbiji ipak postoji jedna specifičnost. Naime, pripadnost nekoj profesiji, kao i požrtvovanost i stručnost kojom obavljate svoju profesionalnu misiju, ne mogu vam sa sigurnošću garantovati u kojoj ćete se od ovih, navedenih, kategorija naći. Nešto bliže zoni sigurnosti će biti svi oni koji su se blagovremeno uklopili ili prilagodili partokratskom režimu u kojem, podsetićemo, partije artikulišu i poredak, i moć, i raspodelu, dakle ukupan društveni i politički život u državi, kako privredu i kulturu, tako i zakonodavstvo, obrazovanje i informisanje.
Ovoj partokratskoj aromi i svim njenim pojavnostima bilo bi svakako uputno pridružiti i dva podatka – prvi, da je prema podacima Evropskog zavoda za statistiku EUROSTAT, Srbija u 2021. godini bila četvrta najsiromašnija država u Evropi, da su prošle godine od Srbije bile siromašnije samo Severna Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina, i drugi – da (prema podacima UNICEF-a za 2020. godinu) oko 120.000 dece u Srbiji, dakle 9,5%, živi u apsolutnom siromaštvu, a 35% je u riziku od siromaštva.
Podaci EUROSTAT-a koji Srbiju situiraju u donji deo evropske tabele samo nas podsećaju na teoriju ekonomiste Branka Milanovića o tzv. “premiji državljanstva”. Prema Milanoviću, naime, živimo u svetu u kojem lokacija, država čiji smo građani, presudno utiče na očekivani životni dohodak: “Taj svet je proizveo nešto što bismo mogli nazvati “premijom državljanstva” za ljude rođene na dobrim mestima (u dobrim državama) i “penalom državljanstva” za rođene na lošim mestima (u lošim državama)”. Drugim rečima, globalna nejednakost utiče na to da “veliki deo našeg dohotka zavisi od toga gde živimo. Rođenjem u Sjedinjenim Državama umesto u Kongu dohodak vam se automatski uvećava 93 puta”.
Kad je reč o unutrašnjoj nejednakosti, sociološkinja Ešli Krosman ukazuje da postoje dva načina merenja unutrašnje socijalne nejednakosti: nejednakost uslova i nejednakost mogućnosti: “Nejednakost uslova se odnosi na nejednaku raspodjelu prihoda, bogatstva i materijalnih dobara. Stanovanje, na primjer, je nejednakost uslova sa beskućnicima i onima koji žive u stambenim projektima koji se nalaze na dnu hijerarhije, dok se oni koji žive u višemilionski vrednim kućama nalaze na vrhu (…) Nejednakost mogućnosti se odnosi na nejednaku raspodjelu šansi za život kod pojedinaca. Ovo se odražava u mjerama kao što su nivo obrazovanja, zdravstveni status i tretman od strane sistema krivičnog pravosuđa”.
Što se tiče unutrašnje nejednakosti u Srbiji, oba principa indukuju se vladavinom, već pomenutog, partokratskog poretka. Ovakav poredak utiče na porast društvene nejednakosti usled postojanja nejednakih mogućnosti i nagrada za različite društvene pozicije ili statuse unutar društva. Partokratski poredak sadrži strukturirane i ponavljajuće obrasce nejednake raspodele jer se pristup pravima i resursima suštinski (i nepravedno) distribuira preko partijske/stranačke pripadnosti.
Praznična euforija u Srbiji kontradiktorna je kao i sama Srbija. U večeri u kojoj pišem ovaj tekst, građani Srbije suočeni su i sa novom kolektivnom frustracijom – proglašena je, naime, borbena gotovost jedinica vojske i policije. Dobro obavešteni i iskusniji kažu da se svaki oblik frustracije, kako one masovne tako i one individualne, lakše podnosi ukoliko su vam mesečni prihodi takvi da za vas nije nemoguća misija da praznične dane provedete u nekoj od evropskih ili svetskih metropola ili na nekoj od sasvim egzotičnih destinacija.
Dakle, ukoliko ste se, “sticajem prilika” našli u onoj prvoj, povlašćenoj kategoriji građana, praznična euforija – može da počne.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
