- septembar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar 016, printscreen
Današnje zakone vlasti nisu usvojile zbog građana, već u interesu profita i novca, krupnog kapitala, multinacionalnih korporacija i njihovih eksponenata. Ovakav sistem ne omogućuje čoveku da se školuje, leči, zasnuje porodicu i da pošteno i pristojno živi od svog rada, ocenjuje Predrag Mitrović, predsednik udruženja Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Naš sagovornik je oštar kritičar enormnih državnih subvencija stranim investitorima kako zbog slabih ekonomskih rezultata tako i zbog lošeg tratmana naših radnika.
Više milijardi evra je u poslednjih 10 godina izdvojeno iz budžeta za subvencionisanje stranih investitora. Šta su dobre, a šta loše strane subvencionisanja uglavnom stranih investitora?
– Privlačenje stranih direktnih investicija, ulaganjem multinacionalih kompanija, posmatra se kao način da se ostvari transfer znanja, tehnologije i organizacije poslovanja na domaća preduzeća, kao i da se poveća tražnja za radnom snagom i uveća izvoz. Pristup i visina subvencija stranim kompanijama zavise od mnogih faktora. Loše makroekonomsko i institucionalno okruženje, kao i nedostatak ljudskih resursa, utiču na visinu ponuđenih subvencija. Što su okolnosti nepovoljnije, to će i subvencije biti veće.
Kakve su, po tom pitanju, okolnosti u Srbiji?
– Valjane analize efekata uticaja „investiranja u strane investitore“, odnosno troškovi privlačenja i zadržavanja istih u Srbiji su neprimereno visoki, a konačan ishod je s aspekta ekonomske logike neisplativ. Još 2013. godine izneo sam prvu javnu kritiku poslovanja stranih investitora u Srbiji, zasnovanu na analizi podataka Agencije za privredne registre i govorio o nepostajanju efekata vođene ekonomske politike usredsređene na strane investicije i „trku do dna“ u koju je Srbija počela da srlja. Govorio sam još tada i o uslovima rada i neljudskom ophođenju stranih „gazdi“ prema obespravljenim radnicima koje država, tačnije političari ne žele da štite, a sindikalisti odmeravaju kroz interese svoje vrhuške.
Nažalost, efekat javne kritike poslovanja stranih investitora u Srbiji ostao je beznačajan. Dobio sam opomenu pred otkaz u banci gde sam radio, krivičnu prijavu stranih investitora za narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti. Nakon sudskog procesa i iznetih veštačenja i dokaza u sudskom sporu, kao i oslobađajuće presude u moju korist, niko nikada od državnih organa, to što je izneto sudskom presudom Višeg suda u Nišu, iznetim analizama veštačenja o pranju novca i isisavanju kapitala, nije iskoristio radi zaštite interesa srpske države, privrede i njenih građana.
Da li nam trebaju subvencionisane kompanije koje insistiraju čak i na 12-časovnom radnom vremenu, uz to zabranjuju korišćenje toaleta, a radnicima isplaćuju plate nešto veće od minimalca?
– Država Srbija danas ima zakone koje su političari na vlasti usvojili ne u interesu građana, već u interesu profita i novca, preciznije rečeno, u interesu krupnog kapitala, multinacionalnih korporacija i svih onih koji su njihovi eksponenti. Dakle, ceo sistem vrednosti je sveden na profit, novac i bogaćenje već bogatih, a ne na čoveka i njegovo blagostanje. Ovakav sistem ne omogućuje čoveku da se školuje, da se leči, da zasnuje porodicu i da pošteno i pristojno živi od svog rada.
Sve kompanije su potrebne Srbiji. I domaće i strane. Skupo smo platili dovođenje stranih da bi ih tako oterali. Međutim, ako smo im dali sve resurse moramo zaštititi kao država i društvo interese zaposlenih radnika u njima, a ne trgovati interesima zaposlenih radi sitnih koruptivnih koristi za političke stranke koje su preuzele funkciju zavoda za zapošljavanje. Zakoni se moraju poštovati, kao i institucije. Nažalost u Srbiji institucije ne funkcionišu da bi sve uočene anomalije mogle da se spreče ili sankcionišu.
Kako komentarišete to što ugovori o subvencijama nisu transparentni?
– Ako uzmemo u obzir da je, po mnogima, najuspešnija strana investicija – kupovina automobilske industrije u Kragujevcu od strane Fiata – 2013. godine dovela do izvoza 117.000 vozila vrednih 1,5 milijardi evra, a da je Srbija, koja ima 33 odsto vlasničkog udela fabrike Fiat u Kragujevcu, ostvarila neto dobit od samo 9,7 miliona evra na uloženih 400 miliona evra, zaključujemo da bi na ovakav način trebalo preko 120 godina da se uložena sredstava države Srbije vrate.
Da li je takav pristup države razlog zbog čega se kriju ugovori?
– Očito je da se učešće države u privlačenju investitora svodi na finansiranje njihovog profita, političku eksponiranost nepostojećim ekonomskim uspesima i nelegalnu zaradu kroz procente malog broja privilegovanih političkih pulena. Čak se više i ne krije da su pojedini, takođe odabrani domaći privrednici, kojima su obezbeđena novčana sredstva iz subvencija države u obavezi da u određenom procentu dopune kase političkih stranaka na vlasti. Zato su ugovori o subvencijama netransparentni, korupcija raste, a država i dalje privlači strance subvencijama, jer jedino tako može da kompenzuje loš poslovni i institucionalni ambijent koji vlada u privrednom sistemu Srbije.
Nekoliko stranih investitora, koji su dobili milionske subvencije, otišlo je iz Srbije. Zašto oni odlaze i šta se po tom pitanju može očekivati u narednom periodu?
– Interes stranih kompanija i stranih banaka je isključivo što veći profit. To znači da plate radnu snagu što manje, dobiju resurse na korišćenje besplatno ili uz mogućnost da niko ne kontroliše aktivnosti u pogledu njihovog finansijskog poslovanja, ekoloških standarda, uslova rada i ophođenja prema zaposlenima.
Kakve su posledice takvih privilegija?
– Stranci u Srbiji mahom investiraju u radno-intenzivne delatnosti i zapošljavaju u najvećoj meri jeftinu radnu snagu, bez obzira na stepen obrazovanja. Posledice toga, doduše manje vidljive u srpskoj javnosti su da, pogotovo u manjim sredinama, više ne možete da nađete kvalitetnog građevinskog radnika, mehaničara, molera, vodoinstalatera, radnike za ubiranje letine, voća ili povrća. Svi oni su zaposleni u stranim fabrikama, motaju kablove, prividno za neke bolje uslove i trenutno veću, ionako minimalnu, zaradu. Onog momenta kada profitna stopa stranih korporacija padne ispod projektovane, strani investitori će potražiti neku drugu državu sa jeftinijom radnom snagom i za njih, boljim uslovima za maksimizaciju profita.
I šta će onda biti s milijardama koje smo dali na ime subvencija?
– Praksa je poslednjih godina pokazala da Vlada, zarad „povećanja“ ili očuvanja radnih mesta zbog „potencijalnog odlaska stranih kompanija iz Srbije“, izlazi u susret zahtevima stranaca, plaćajući im nelogično visoke sume novca za svakog zaposlenog radnika. Novca ionako prikupljenog od poreskih obveznika ove zemlje, u najvećoj meri od domaćih privrednika i preduzetnika, koji se ionako teško snalaze s nelojalnom konkurencijom, visokim porezima i doprinosima, parafiskalnim nametima. I ne samo to, država obilato daruje strance poreskim podsticajima i, što je najgore, prilagođava zakonske regulative interesima stranih investitora. Otuda dalje „investiranje u strane investitore“ postaje ozbiljan problem za srpsku državu, njenu privredu i građane.
Zar to već nije postao problem?
– Ekonomski model koji imamo je pokazao svoje pravo lice poslednjih meseci nakon korona krize, a najverovatnije će taj negativni efekat, u smislu smanjenja obima poslovanja velikih korporacija da pokaže svu svoju surovost. Neće biti čudno, kao što vidimo poslednje vreme, da veliki broj zaposlenih u stranim firmama može bez ikakvog objašnjenja i prethodnog upozorenja da ostane bez posla i na ulici – ponovo na teret državi.
Može li se privredni razvoj dugoročno bazirati na stranim investitorima?
– Realizovana podsticajna sredstva zahtevaju permanentnu pažnju državnih organa, u smislu evaluacije tj. vrednovanja efekata ili sprečavanja eventualnih zloupotreba u korišćenju tih sredstava. Korišćenje javnih resursa (domaćih i stranih) za finansiranje aktivnosti koje imaju za cilј povećanje zaposlenosti, povećanje konkurentnosti srpske privrede, povećanje likvidnosti preduzeća, stimulisanje privrednog i društvenog razvoja uopšte, zahteva stvaranje sistema institucija i procedura koje će omogućiti finansijsku efikasnost i ravnomerni privredni razvoj svih delova Srbije.
I kakvi su efekti realizovanih podsticajnih sredstava?
– Ukupni finansijski podsticaji u periodu od 2012. do 2015. godine, iznose oko 8,3 milijardi evra, bez značajnijih pozitivnih efekata u ostvarivanju razvojnih cilјeva. Takav trend je zadržan i u periodu od 2015. do 2021. godine. Primera radi od ukupnog iznosa sredstava namenjenih za subvencije u 2021. godini 93,6 odsto namenjeno je stranim, a 6,4 odsto domaćim investitorima.
Može se zaklјučiti da realizovana podsticajna sredstava nisu dala očekivane rezultate, jer je namena sredstava bila usmerena na pokrivanje troškova, usled visoke zaduženosti u uslovima smanjene privredne aktivnosti. Nije bila obezbeđena usaglašenost i koordinacija podsticajnog mehanizma s programskim merama i prioritetima na nivou države (sektorski, investicioni). Nisu sprečene, ni sankcionisane zloupotrebe nenamenskog korišćenja podsticajnih sredstava. Nije sprečeno isisavanje kapitala iz Republike Srbije (prosečno godišnje 4,5 milijardi evra). Sistem carinske zaštite i drugi oblici zaštite domaćeg tržišta ne postoje. Dakle, sve ovo govori u prilog činjenici da je neophodan novi model sprovođenja politike razvoja Republike Srbije, kao i podrška države isklјučivo domaćim privrednicima.
Kako ocenjujete odluku Vlade Srbije da od 1. januara minimalna zarada iznosi 35.012 dinara, odnosno 201,22 dinara po radnom satu?
– Pregovori u Socijalno-ekonomskom savetu o visini minimalne zarade obesmislili su funkciju sindikata i poslodavaca, s obzirom da su predstavnici države unapred najavili i proglasili iznos minimalca bez namere da urede sistem poreza i doprinosa. Sadašnja zakonska opterećenja na male i minimalne zarade direktan su uzrok ogromnog crnog tržišta rada koje ugrožava registrovane poslodavce i doprinosi previsokim nametima na male zarade i na male biznise. Umesto poruke da je isplativije raditi na crno, državni aparat treba da se pozabavi suštinskom promenom poreskog sistema na pravedan, progresivan i sveobuhvatan način kako bi se poboljšao standard zaposlenih, a samim tim i platežno sposobna tražnja na tržištu Srbije.
Šta bi konkretno trebalo da se uradi?
– Sprečavanjem šverca na carini, krađe struje, goriva i ostale akcizne robe, ispumpavanja novca u inostranstvo putem fiktivnih faktura i transfernih cena bez plaćanja poreza na dobit, krađe budžeta preko nameštenih tendera, divlјe gradnje, trgovine na crno preko interneta od strane neregistrovanih subjekata i prekidom prakse subvencionisanja stranih „investitora“ generisaće se dovolјno novca u budžetu da se smanje opterećenja na male zarade i na male biznise, bez zadiranja u osnovna prava na zdravstevnu negu i penziju.
Povećanje od par hilјada dinara nema nikakvog efekta kad nam se na računima za struju i gorivo naplaćuje porez na porez (PDV na akcizu), kad su cene osnovnih životnih namirnica skočile za više desetina procenata, kad se naplaćuje porez na imovinu na objekte u funkciji osnovnog stanovanja što predstavlјa porez na trošak i mnoge druge nelogičnosti kojima se teško zarađen dinar otima na svakom koraku.
Može li radnik da bude motivisan za posao s platom od 35.000 dinara s kojom ne može da pokrije ni najosnovnije životne potrebe?
– Ne može. Najveći deo srpske populacije živi na liniji egzistencije i da bi preživeo prinuđen je da obavlja nekoliko poslova tokom dana. Više od 350.000 zaposlenih u Srbiji prima minimalac. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) u dokumentu „Siromaštvo i socijalna nejednakost“ prag rizika od siromaštva za domaćinstva s dvoje odraslih i jednim detetom starosti do 14 godina iznosio je 34.886 dinara, dok je za četvoročlano domaćinstvo s dvoje odraslih i dvoje dece starosti do 14 godina iznosio 40.700 dinara. Nameće se zaključak da je u Srbiji prisutno apsolutno raslojavanje stanovništva na mali broj jako bogatih i veliki deo stanovništva koji ne može da priušti sebi najosnovnije životne potrebe, a koji da bi preživeo prinuđen je da se zadužuje kod stranih banaka.
Pa, kome služi ovakav sistem?
– Sve ukazuje da je sistem dobro podešen za sve aktere sa strane, a da su građani Srbije i domaći privrednici taoci korumpiranih i nedovoljno sposobnih državnih činovnika koji ne umeju, ne smeju ili ne žele da zaštite interese države, štiteći svoje i izbegavajući „probleme“ sa strancima od kojih, ko zna, uvek može biti lične koristi na uštrb javne.
Velimir Perović
