Srbija danas spada u polupredsedničke sisteme u kojima predsednik ima relativno ograničen krug ustavnih ovlašćenja, ali je njegova pozicija ojačana samim činom neposrednih izbora, odnosno činjenicom da iza njega stoji podrška većine građana.
U slučaju da predsednik i parlamentarna i vladavinska većina dolaze iz istog političkog kruga, dolazi do pune koncentracije vlasti u kojoj predsednik ima „svog“ premijera i Vladu.
Pobeda opozicionog kandidata dovodi do stanja „kohabitacije“ na vlasti u kojoj „opozicioni“ predsednik nastoji da svojim pravom na predstavljanje zemlje u svetu, koordinaciju službi bezbednosti i, posebno, pravom inicijative promena, kao i vraćanjem zakona parlamentu na ponovno odlučivanje, dovede do ravnoteže moći.
Premijer Aleksandar Vučić, sopstvenom kandidaturom i time što je privoleo Tomislava Nikolića, ali i lidere stranaka unutar svoje Vlade da se ne kandiduju, očito nastoji da pobedu obezbedi još u prvom krugu i tako maksimalno koncentriše vlast u svojim rukama.
Opozicioni kandidati, njih 10, nastoje da maksimalno podignu izlaznost i tako otežaju Vučićevu pobedu u prvom krugu. U drugom krugu obećavaju podršku onome koji bude protivkandidat Vučiću, pod uslovom da to ne bude Vojislav Šešelj.
Saša Janković i Vuk Jeremić, kao izgledni kandidati, nisu stranački šefovi i nemaju stranačku mašineriju iza sebe, ali je izvesno da će njihovi dobri rezultati dovesti do preraspodele pozicija na odavno umrtvljenoj proevropskoj opozicionoj liderskoj sceni.
Logično se postavlja pitanje: ako su stvari tako važne, zašto nema dijaloga, duela i sučeljavanja pod jednakim uslovima oko unapred određene agende – oko tema koje se tiču ovlašćenja predsednika, ali i pitanja od čijeg rešenja zavisi kvalitet života, pa i sama budućnost građana Srbije?
Uvek je na ovom tipu izbora vlast bila u prednosti, ali je ovakva cinična otvorenost u manipulaciji bez premca. Čitav kontekst u kome se sprovode izbori dovodi u pitanje demokratske kapacitete društva.
Prestao je da radi parlament, praktično radi samo Vlada, kao i premijer, koji vodi kampanju u slobodno vreme i eventualno tokom nekoliko slobodnih dana od odmora.
Procedure i akteri koji prate izbore sada su dovedeni u pitanje. Ponovo nije izabran Nadzorni odbor koji prati izbore. REM se ne izjašnjava šta će pratiti u okviru kampanje u elektronskim medijima, odgovara da će reagovati samo na pritužbe građana, mada bi trebalo da u punom kapacitetu prati medijsku kampanju. Agencija za borbu protiv korupcije ima sektor i službu za kontrolu finansiranja kampanja, uključujući i zloupotrebu obavljanja državnih funkcija u svrhu izborne kampanje – funkcionerske kampanje. No, kritički kapacitet izveštavanja u velikoj meri doveden je u pitanje zato što Agencija nema ni direktora, a može da ostane i bez bilo kakve većine članova Odbora usred kampanje. RIK je, po svom partijski delegiranom sastavu, praktično pod dominantnom kontrolom aktuelne vlasti. Iako je reč o redovnom izbornom ciklusu, krajnje je indikativno što će izbore pratiti „ograničena misija“ OEBS-a, što znači da misija neće imati posmatrače na biračkim mestima.
Koliko znamo, u istoriji ne samo ove zemlje, nego u istoriji moderne Evrope nije zabeležen slučaj da je neko s pozicije predsednika Vlade bio u kampanji za predsednika republike, koristeći sve resurse vlade. Kada se pogleda mašinerija koju je pokrenuo SNS, u kojoj učestvuje na hiljade aktivista, jasno je da je za sve to potreban ili ogroman novac ili se u kampanji naplaćuje ono što je aktivistima dato u prethodnim godinama na vlasti.
Pritisak na sakupljanje sigurnih glasova i podršku Vučiću u javnom sektoru i preduzećima, odnosno otkazivanje tribina i koncerata pristalica protivkandidata, uz kampanju sa pozicije premijera, jasan su pokazatelj pomeranja ka sistemu lične vlasti.
Iza cinizma i bahatosti često se, međutim, krije frustracija i nesigurnost.
Opozicija i naprednjaci se uzajamno optužuju za potkupljivanje birača. Građanima se u zamenu za siguran, odnosno kapilarni glas nude humanitarni paketi, besplatni pregledi, ogrev, ali i posao u državnoj službi. Opozicija tvrdi da ne postoji funkcioner SNS-a koji nije dobio kvotu sigurnih glasova koje mora da prikupi kako bi pravdao poverenje, odnosno potvrdio radno mesto koje je dobio zahvaljujući pripadnosti SNS-u. Ova kvota, međutim, osim što se u političkom žargonu naziva i ,,kapilarni glas”, prema svedočenju opozicije, sada podrazumeva i neki vid ,,kazne” ukoliko ne bude ispunjena. Sa druge strane, naprednjaci uzvraćaju da to nije tačno, niti da je reč o njihovom izumu, već da je ,,formulu siguran glas” u srpsku politiku uvela DS. Stručnjaci podsećaju da je dobijanje šire podrške putem sigurnih glasova potpuno legitimno, sve dok ljudi na to dobrovoljno pristaju.
Šta je onda, osim, nažalost, još aktuelnog zalaganja za ravnopravne i fer uslove izborne utakmice koja i postoji da bi birači bili u prilici da informisani racionalno odlučuju, rešenje za zaposlene i građane?
Pod jedan: ključno rešenje je da svi izađemo na izbore i tako sprečimo svaku manipulaciju i uslovljavanje glasanja i tako ih nateramo da preciziraju ponudu i daju garancije da ćemo se i mi, zaposleni i građani Srbije, nešto pitati.
Opredeljenje za nekog od demokratskih i proevropskih kandidata za Nezavisnost je odraz doslednosti svojim programskim opredeljenjima i četvrt veka dugoj istoriji.
KRITERIJUMI ZA ODABIR
Nepobitna je istina: politički izbori, posebno oni predsednički, uvek su pre strategija zavođenja (neutemeljenim) obećanjima ili prikrivanja pravih namera i savezništava, nego na argumentima vođena rasprava.
Ipak, merljivost, izvodljivost i „socijalna cena“ ponuđenih projekata, uverljivost i prethodna praksa i učinak kandidata, odnosno saglasnost onoga što nude sa progamom sindikata i interesom njegovog članstva, osnovni su kriterijumi za odabir kandidata na ovim, kao i svim drugim izborima.
Umesto celovitog, razvijenog programa kakav mi tražimo i nastojimo da prepoznamo u izbornoj ponudi, ovde dajemo samo tri ključna opredeljenja Nezavisnosti sa dvadeset izdvojenih osnovnih prioriteta.
I SOLIDARNIJA I TRANSPARENTNIJA EVROPA, ZASNOVANA NA JEDNAKOSTI
Koncept EU kakvu znamo u krizi je i preispitivanju. Polazeći od apela za „Novu Evropu za ljude, planetu i prosperitet za sve” (iz septembra 2016. godine), čiji je potpisnik Evropska konfederacija sindikata, čija smo punopravna članica, kao svoje ključno strateško opredeljenje ističemo zalaganje za:
1. Evropu koja podržava i štiti građanska, politička, društvena, ekonomska i kulturna prava svakog građanina i građanke i podržava one koji se nalaze izvan njenih granica u ostvarivanju svojih prava;
2. Kreiranje Agende za održivi razvoj 2030, postavljanjem Ciljeva održivog razvoja i načela koja ih podupiru u srž EU i kreiranja nacionalnih politika;
3. Jačanje reprezentativne i participativne demokratije, sa jasnim prostorom za učešće i van izbora, čime se omogućava razvoj raznolikog civilnog društva;
4. Jačanje obrazovanja kao javne odgovornosti koja svakome nudi doživotno učenje, s namerom da se razvije aktivno građanstvo, kritičko razmišljanje, socijalna inkluzija i svest o održivom razvoju i ljudskim pravima;
5. Pravičan prelazak za radnike i industrijske regione sa trenutnog ekonomskog modela, na moderni, živi, ekološki model i društveno pravičnu ekonomiju koja neguje ljudski i prirodni kapital;
6. Evropski socijalni model koji obezbeđuje potpunu zaštitu svim radnicima, potrošačima i ljudima koji žive u EU, onaj koji neutrališe razliku u bogatstvu i smanjuje siromaštvo i socijalnu isključenost;
7. Evropsku uniju sa jakim stubom socijalnih prava, koja obezbeđuje kvalitet zapošljavanja i poštenu platu i rešava problem nejednakosti između žena i muškaraca, diskriminacije među decom i mladima ili diskriminacije na osnovu rase, seksualne orijentacije, rodnog identiteta, socio-ekonomskog statusa, godina, invaliditeta, manjinskog ili bilo kog drugog statusa.
Priči o Evropi i evropskim integracijama i članstvu Srbije u EU, nakon 2025. godine prethode normalizacija odnosa u regionu i intenzivnija regionalna saradnja. Srbija i zemlje Zapadnog Balkana moraju od problema postati deo rešenja. Nema zajedničke evropske perspektive bez razvijanja dobrosusedskih odnosa. Mir i razvoj nemaju alternative a suprotstavljanje agresivnim nacionalističkim projektima je deo tradicije i „imidža“ Nezavisnosti, ali i životni interes svih zaposlenih i građanki i građana Srbije.
II NOVI MODEL EKONOMSKOG RAZVOJA
Kada je o Srbiji reč, preko je potreban društveni konsenzus o vrednostima na kojima se društvo temelji. Ove vrednosti moraju uključivati slobodu, demokratiju, ljudsko dostojanstvo, jednakost, ravnopravnost, vladavinu prava i poštovanje ljudskih i manjinskih prava, solidarnost i socijalnu pravdu, nepovredivost vlasništva i očuvanje prirodne sredine za naredne generacije.
No, društveni konsenzus mora da uključi i pitanja poput razvoja odgovorne i efikasne uprave koja će biti u stvarnoj službi građana i ekonomije, izgradnje sistema kvalitetnog upravljanja javnim preduzećima i javnim dobrima, kao i osiguranja kvalitetnog i dostupnog obrazovanja, temeljenog na konceptu celoživotnog učenja, kako bi on mogao postati motor društveno-ekonomskog razvoja.
Izlaz iz začaranog kruga krize predstavlja samo razvijena i operativna strategija reformi. Pet bazičnih ciljeva čine: (1) privredni rast; (2) socijalno i ekološki održiv razvoj; (3) otvoreno ekonomsko i političko tržište lišeno monopola; (4) socijalna kohezija i (5) kvalitet života i društveno blagostanje.
Srbiji je, umesto slepog praćenja uputstava međunarodnih finansijskih institucija, neophodan novi model društvenoekonomskog razvoja, koji će počivati na tri ključna stuba:
1. dobrom upravljanju javnim sektorom, koje će omogućiti razvojnu funkciju države putem razrađenih i koordiniranih javnih politika i socijalnih izdataka koji omogućavaju dostojanstven život;
2. efikasnom, regulisanom tržištu, stimulativnom za razvoj preduzetništva, uključujući i socijalno preduzetništvo (u sklopu socijalno-tržišne privrede);
3. snažnom bipartitnom i tripartitnom socijalnom dijalogu, koji će omogućiti stvarno učešće socijalnih partnera u oblikovanju javnih politika i uređenju tržišta rada putem kolektivnog pregovaranja.
Sve državne i javne institucije moraju da shvate da su kolektivni ugovori izvor prava, jednako kao bilo koji pravni propis, i moraju ih poznavati, poštovati i sprovoditi.
Javne politike, dakle, moraju da jačaju solidarnost i socijalnu koheziju i smanjuju dohodni jaz među građankama i građanima, dvostruko veći od evropskog proseka.
1. EKONOMSKA POLITIKA
Jedan od najvažnijih ciljeva ekonomske politike je postizanje pune zaposlenosti, koju je moguće ostvariti samo reindustrijalizacijom zemlje. Uslov za to je donošenje dugoročne razvojne strategije, s kojom moraju biti usklađeni strateški dokumenti na svim ostalim područjima, kao i značajno povećanje investicija u dužem razdoblju. Povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj, inovacije i izvoz, neizbežni su koraci na tom putu.
2. TRŽIŠTE RADA
Aktivna politika zapošljavanja mora početi da služiti svojoj svrsi, za šta je potrebna analiza učinka mera koje se trenutno sprovode.
Uz suzbijanje neprijavljenog rada, nužno je započeti suzbijanje zloupotrebe atipičnih oblika rada, čija je direktna posledica segmentacija tržišta rada i porast siromaštva.
POLITIKA ZAPOŠLJAVANJA
2.1. Broj sačuvanih kao i novih radnih mesta mora postati merilo za odobravanje državnih subvencija poslovnim subjektima.
2.2. Zbog potrebe novog zapošljavanja, treba razmotriti mogućnosti skraćivanja punog nedeljnog radnog vremena.
BUDUĆNOST RADA
2.3. Izvesne su organizacijske, tehničke, tehnološke promene koje rezultiraju i promenama u radu pri čemu je „jedna budućnost” već započela, a to je digitalizacija rada. Nužno je pravovremeno započeti pripreme posebno u odnosu na obrazovni i sistem socijalne sigurnosti.
3. DEPOLITIZACIJA UPRAVLJANJA JAVNIM PREDUZEĆIMA I JAVNOST MENADŽERSKIH UGOVORA
Javna preduzeća moraju da posluju transparentno i efikasno, za šta su odgovorne uprave.
Članove uprava nužno je konačno birati javnim konkursom isključivo na temelju kriterijuma stručnosti.
Država, odnosno Vlada, ne sme da se meša u rad uprava, već da nadzor sprovodi putem nadzornih odbora.
◦ Javna preduzeća s posebnom pažnjom treba da obaveštavaju javnost o svojoj potencijalnoj povezanosti s političkim strankama. U tom smislu, potrebno je razmotriti prihvatanje smernica OECD-a za korporativno upravljanje u državnim preduzećima, odnosno ugraditi ih u nacionalni Kodeks.
Raspodela plena i politički klijentelizam u javnim preduzećima i ukupnom javnom sektoru u Srbiji su, nažalost, u toj meri razvijeni da, sem rukovodećih mesta, obuhvataju i prostor ukupnog zapošljavanja, dakle sva radna mesta. Partijsko zapošljavanje i lojalnost mora biti zamenjeno kriterijumom stručnosti ukoliko sebi i Srbiji želimo dobro.
◦ Menadžerski ugovori u javnim preduzećima moraju biti dostupni javnosti.
4.UTVRĐIVANJE KRITERIJUMA ZA NASTAVAK PRIVATIZACIJE
Dalji postupci privatizacije i dugoročnih koncesija moraju biti predmet društvenog konsenzusa. Svaka pojedinačna odluka o predmetu privatizacije ili koncesije vrednije od 10 miliona evra mora biti predmet javne rasprave.
Predmet privatizacije nipošto ne smeju biti: prirodni resursi (poput zemljišta kao prirodnog dobra, pitke vode, šuma), strateška infrastruktura i privredna društva od strateškog i posebnog interesa za Srbiju, što je potrebno jasno urediti odgovarajućim zakonima. Ova imovina pripada svim građanima i nijedna vlada nema pravo da ih rasproda, a posebno ne radi jednokratnog punjenja budžeta.
Posebnim zakonom treba urediti i stimulisati radničko deoničarstvo.
5. STABILAN I PRAVEDAN PORESKI SISTEM
◦ Izmenama poreskog sistema treba pristupiti u paketu sa procenom njihovog međusobnog uticaja.
◦ Nastaviti poresko rasterećenje rada (plata i drugih novčanih primanja), radi povećanja neto primanja radnika (posebno nižeg i srednjeg sloja) i podsticanja lične potrošnje.
. Poreski više opteretiti visoke dohotke, bogatstva, imovinu i neinvestiranu dobit.
◦ Uspostaviti smisleni sistem mera i efikasan nadzor u borbi protiv poreske evazije.
6. SOCIJALNE POLITIKE
Potrebno je uspostaviti transparentniji i efikasniji sistem socijalne pomoći koji svoje korisnike neće ostavljati u neizvesnosti, a koji će istovremeno sprečavati zloupotrebu. Zdravstveni i penzioni sistem moraju primarno da ostanu u javnoj sferi, uz povećanje efikasnosti i transparentnosti finansiranja. Zdravstveni sistem mora biti dostupan svima, a penzije moraju da osiguraju dostojanstven život s obzirom na porast troškova života.
III DEMOKRATSKA SRBIJA
Za dalji razvoj Srbije neophodan je i prethodni radikalan raskid sa partokratskom vladavinom i korupcijom, ukidanje privatnih i javnih monopola i reforma državne administracije i javnog sektora. Četvrt veka nakon urušavanja autoritarnih jednopartijskih sistema, Srbija kao da je zaglavljena u ravni polukonsolidovane, „manjkave” ili „defektne” demokratije.
Demokratska stabilizacija u Srbiji ima svojih sedam ključnih pretpostavki.
1. Prvu, svakako, čini zaokruživanje demokratskog političkog i izbornog zakonodavstva, koje Srbiji garantuje održiv minimalni prag izborne demokratije.
Jasne izborne procedure i postupak, mogućnost da se građanstvo u kampanjama upozna sa ponuđenim izbornim akterima i platformama i informisanost o tome ko i pod kojim uslovima daje novac onima koji se bore za njihov glas i poverenje – samo su neke od pretpostavki demokratskog konstituisanja vlasti.
Ključni značaj na „mapi puta“ ka konsolidovanoj (izbornoj) demokratiji ima formiranje profesionalne i nezavisne državne izborne komisije, koja kontroliše izborni proces, a otporna je na pritiske političkih aktera.
Od presudnog značaja je, međutim, radikalna promena modela izbora poslanika. Personalizovani proporcionalni sistem, odnosno, rešenja koja omogućavaju da se uz očuvanu proporcionalnost na nivou ukupnih izbornih rezultata građanstvu omogući da na konkretnom izbornom mestu bira (većinski) kandidata sa imenom i prezimenom, jeste suština predloga za izmenu dosadašnjeg modela posrednog proporcionalnog izbora sa liste, pod kontrolom stranačkih oligarhija.
2. Drugi prioritet, odnosno grupu prioriteta, čini dosledno sprovedena horizontalna i vertikalna podela vlasti. U tom kontekstu, kredibilan, prema javnosti okrenut i snabdeven efektivnom zakonodavnom, reprezentativnom i kontrolnom funkcijom, a ne namerno obezvređen i delegitimisan parlament, u kome su poslanici svedeni na marionete i autonomno, a ne politički vazalno sudstvo – čine beočuge stabilizovanja demokratije.
Ne manji značaj ima i demokratska kontrola izvršne vlasti i zaustavljanje i preokretanje trenda kretanja vlasti ka javnosti teško dostupnim i faktički neodgovornim vladinim koordinacionim i regulativnim telima i agencijama.
3. Naredni, treći pravac političkih i administrativnih reformi čini ukidanje „svetih krava“ javne (političke) administracije. Redukovanje ,,prenaseljenog“ prostora državne uprave i podizanje njenih kapaciteta stvar je, međutim, osmišljene dugoročne strategije zasnovane na kvalitetu projektovanih usluga kao ključnom kriterijumu. Na delu su, nažalost, već viđene kratkoročne političke kampanje, kojima se redukuje činovnički aparat.
Sistem zapošljavanja i napredovanja u karijeri još uvek nije u potpunosti zasnovan na zaslugama, a zapošljavanje je i dalje podložno političkom uticaju. Rukovodioci još uvek imaju previše diskrecionog prava prilikom odabira kandidata.
4. Prethodno navedeno odnosi se i na racionalizaciju ukupnog javnog sektora. Javni sektor mora biti ekonomski racionalan i održiv, te ostati izvan dometa i logike kako raspodele partijsko-političkog plena, po kome javnim preduzećima i ustanovama upravljaju partijski poverenici iz redova vladajuće koalicije, tako i kratkoročnim interesima motivisane privatizacije „odozgo“. Koncesije, javno-privatna partnerstva i nezavisna regulatorna tela koja propisuju standarde cena i kvaliteta usluga najprihvatljivija su rešenja za proizvode i dobra od javnog interesa.
5. Petu oblast čini demokratsko dizajniranje, civilna kontrola i profesionalizacija i depolitizacija represivnog državnog aparata – vojske, policije i bezbednosnih službi i agencija. Politički impregnirane, „partijske“ vojske i policije, rat „naših“ i „njihovih“ službi, postavljanje poverljivih informatora, neovlašćeno praćenje i prisluškivanje, fabrikovanje poverljivih dosijea i međusobno ucenjivanje i trgovina „kompromatima“ – kompromitujućim materijalom, mora postati prošlost.
6. Moraju se materijalno i kadrovski ojačati i umrežiti organi i institucije „četvrte grane vlasti“, poput zaštitnika građana, poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka, Agencije za borbu protiv korupcije, revizorskih tela, antimonopolskih komisija i komisija za javne nabavke.
Njihova opremljenost i efektivna ovlašćenja, odnosno poštovanje njihovih odluka i preporuka vezanih za prijavljivanje imovine i deakumulaciju funkcija najbolji su test spremnosti političke elite da se deblokiraju demokratski procesi.
Istovremeno, time se testira i spremnost za realizovanje jedne celovite i delatne antikoruptivne strategije. Transparentnost javnih nabavki i privatizacijskih tendera, sprečavanje pranja novca kao kanala za politizaciju kriminala i kriminalizaciju politike i kontrola javnih finansija, pre svega, racionalnosti trošenja sredstava iz budžeta i poslovanja javnih preduzeća imaju, pored pravne i političke, i značajnu ekonomsku i razvojnu dimenziju i cenu.
7. Demokratska javnost, duh rasprave i slobodni i autonomni mediji su, bez preterivanja „pluća“ demokratije – način da ona diše i postoji. Duboko smo svesni da ni nas, nezavisnih sindikata, nema bez dijaloga, javnosti i slobodnih i profesionalnih medija. Zato je borba za demokratski dizajnirano medijsko zakonodavstvo i očuvanje javnog interesa u medijima, a protiv dominacije privatnih (partijski usmeravanih) vlasnika i diktata oglašivača, prekarnog položaja medija i medijskih radnika – borba svakoga od nas.
***
Srbiji je preko potrebno uspostavljanje dobrog upravljanja (good governance), odnosno procesa formulisanja, usvajanja i realizacije odluka utemeljenog na odgovornosti, efikasnosti, odgovaranju na stvarne potrebe građana i društva, nepristrasnosti, legalnosti, transparentnosti i participaciji građana.
Građane i zaposlene je pritom potrebno aktivno ohrabrivati na učešće u donošenju, nadzoru i proceni odluka koje utiču na njihove živote. Potrebno je uspostaviti jasna načela i standarde korišćenja vlasti u upravljanju ekonomskim i društvenim resursima, koji neće zavisiti od rezultata pojedinih izbora.
Celishodan pravac akcije nije, dakle, tek promena političkih garnitura na vlasti, nego promena sistema. Ključni prioritet je uspostavljanje kredibilnih ustanova – pre svega racionalnija i efikasnija, time i srazmerno jeftinija država.
Odgovorna javna potrošnja, kontrola javnih finasija i uvećanje efikasnosti javnih politika su osnovni prioriteti. Srbiji treba država koja će u svom domenu biti delotvorna i svoje funkcije obavljati sa maksimalnom efikasnošću.
