Predsednički arsenal stupidarijuma u zemlji ispražnjenoj od ljudi
Piše: Bojan Bosiljčić
Naš kolumnista Bojan Bosiljčić, primalac pisma predsednika Srbije kojim je penzionerskoj populaciji pred izbore obećano puno novih pogodnosti i mnogo bolji život posle izbora, odgovara predsedniku. Pismo prenosimo u celosti:
Gospodine predsedniče,
smatram za svoju građansku i ljudsku dužnost da Vam odgovorim na pismo koje ste mi, rukovodeći se time da odnedavno pripadam penzionerskoj populaciji, poslali početkom novembra 2023. godine, koristeći pritom pravo jačega nad direktorom PIO fonda, pionom Vaše stranke, koji Vam je nezakonito ustupio bazu podataka sa adresama nas 1.600.000 penzionera Srbije.
Moram da Vas obavestim da je za mene to pismeno predstavljalo neželjenu poštu te Vas molim da me ubuduće izostavite sa spiska adresata Vaših epistolarnih marketinških radova. Ako, u isto vreme, ovaj moj odgovor bude za Vas neželjen, smatrajte da smo izravnali račun. (To što je čitav ovaj groteskni performans sa odašiljanjem 1,6 miliona pisama o trošku poreskih obveznika plaćen 39 miliona dinara – taj račun podmirivaćete na jednom drugom mestu, kad za to dođe vreme).
Vaše komično pismo u kome „verujete da je za nas (penzionere, prim. aut.) važnije koliko ćemo imati novca za sebe, decu i unučiće“ je tužan primer infantilnog populizma kojem nas u poslednjih 11 godina neštedimice izlažete, i penzionere i aktivne (ne)zaposlene, decu, sve živo u Srbiji. Olako potezanje dece i unučića, kao i tobožnje činjenice da ste Vi taj koji dodeljuje ne samo novac nego i sva ostala prirodna bogatstva naše zemlje su naprosto neukusni, i o njima čovek koji drži do svoga dostojanstva ne može da se izjašnjava.
Vi ste, gospodine, u fotelju na Andrićevom vencu 3 sleteli sa tribina vrućih fudbalskih stadiona, iz huliganske gomile koja vas je, kao neželjeno dete, katapultirala iz svog okruženja u ono što Vi zamišljate da su Život i Politika. Grešite; Vi ste od našeg života i politike napravili kaljugu koju će tek buduće generacije spirati sa lica nacije.
Laž i krađa su ključne reči Vašeg metoda upravljanja i vladanja. Nasilje se, kao takvo, podrazumeva, i s obzirom na Vaš lični kulturološki bekgraund – stadion – i s obzirom na prirodu pojmova kao što su „laž“ i „krađa“.
Ja, dakle, budući da sam u penziji od pre godinu dana, ne spadam u one kojima ste uprkos svom eksplicitnom obećanju kako penzije „nećete dirati“, te penzije ipak pokrali. Niste govorili istinu, i dok je niste govorili znali ste da je ne govorite. Ali računali ste na somnabulno uverenje kako svaka Vaša rečenica naprosto „prolazi“ kod ljudi bez posledica i ne ostavlja traga u pamćenju. (Otuda pomama za svakodnevnim pojavljivanjem na ovdašnjim televizijama, isključivo onima koje ne smeju da Vam postavljaju nedogovorena pitanja); Vi svaki dan „osvežavate“ našu memoriju u nadi da će nove bedastoće potisnuti stare u zaborav. Ali, ne funkcioniše baš svačiji mozak po tom principu).
Pošto ne spadam u pokradene penzionere, u šta ja onda, potpisnik ovog pisma, spadam? Kao višedecenijski urednik kulture na Radioteleviziji Srbije, spadam u pokradene radnike javnog servisa, čije ste voditelje i urednike Informativnog programa pretvorili u svoje čauše i korpe za istresanje svojih nataloženih frustracija a čitavu kuću poistovetili, oduzimanjem 10 odsto od plata istovremeno sa pljačkom penzionera, sa bilo kojim Javnim preduzećem iako Javni medijski servis to nije i Vi dobro znate da nije.
Zajedno sa 70-ak kolega iz RTS-a, članova sindikata Nezavisnost, tužio sam pre nekoliko godina svoju državu zbog tog nezakonitog otkidanja od plate. Vi znate šta je posle bilo, jer… pa Vi to svakako znate. U kratkom roku mi tužioci dobili smo presude u kojima različite sudije različitih sudova, po sistemu kopi/pejst ispisuju istovetan tekst u svih 70 presuda (sic!) kojima se naš tužbeni zahtev odbija kao neosnovan. Tako funkcioniše pravda u državi koju Vi umišljate da „vodite“.
Vi ste, dakle, vodeći ovu državu kao svoju privatnu baštu, otimajući ingerencije svim postojećim institucijama ove zemlje, sebe postavili nasuprot nama građanima, i ta pirueta koju Vi sad izvodite u ovom teatru apsurda je amaterska izvedba lika lažnog cara Šćepana Malog. Time ste se, predsedniče izmestili iz sfere prava u sferu čistog nasilja.
Ergo, onaj koji toliko gazi Ustav sopstvene zemlje, ne može biti legalni i legitimni predsednik, nego samo uzurpator ili okupator. Pa makar u pismima sablažnjivo zahvaljivao za „beskrajno strpljenje koje smo pokazali tokom godina reformi, godina u kojima smo oporavljali našu privredu, zapošljavali ljude, gradili puteve, pruge i bolnice“. I makar u istim pismima dedamrazovski obećavao nove jednokratne pomoći u određenim dinarskim iznosima, pritom neizbežno „ponosan“ na nove penzionerske kartice, koje „pokazuju da ste u svakom trenutku brinuli o nama“.
Vaše razulareno darovanje koje se sada prelilo i na srednjškolce sa po 10 hiljada para koje nisu Vaše je primer piramidalne katastrofe u koju gurate naše javne finansije i s njima i celo društvo u ponor. Dokle mislite da će biti moguće takvo presipanje iz šupljeg u prazno tokom kojeg Vi, pokušavajući da obmanete još nekog slaboumnog glasača, novac jednih poklanjate drugima, koji nisu bili ni rođeni kad su oni prvi taj novac zarađivali, dok prvima obećavate „rast penzija najmanje istom brzinom koliko i plate“?
Stoga se javno odričem svake Vaše milostinje u vidu povećanja penzije na koje – povećanje – Vi naprosto nemate pravo. To u ovoj zemlji radi Vlada koju, bar na papiru, imamo. Kao što, na papiru, imamo i predsednika, dok je to u stvari „predsednik“.
Odričem se ovom prilikom i Vaših „novih simbola Beograda“ zbog kojih treba da nestanu stari simboli Beograda uz koje sam rastao, odričem se Vašeg Beograda na vodi koji sada treba da pregazi i Beogradski Sajam i kome tepate da je „luksuzno naselje“ iako se radi o aglomeraciji betona i stakla podobnoj predgrađima Vuhana, Čengdua ili Pingdingšana.
Odričem se Vašeg K-distrikta koji ste suprotno svim civilizacijskim normama urbanizma i arhitekture nabili pod nos Beogradske tvrđave, nipodaštavajući, za račun svojih omiljenih investitora, dve hiljade godina istorije ovog grada oličenih u toj Tvrđavi, sve njegove velike vladare i sve mrtve koji su pali u odbranama i osvajanjima njegovih zidina kroz vekove i milenijume.
Pražnjenje cele ove zemlje od ljudi je u stvari Vaš prevashodni cilj: ostati sam sa svojim investitorima u saudijskom Beogradu, sagrađenom od kineskih preskupih kredita, na otrovnim litijumskim isparenjima Rio Tinta.
Da Vam postavim sad, predsedniče, sledeće metafizičko pitanje: razmišljate li o tome šta će biti kada taj Vaš projekat uspe, kad se, što odlivom mladih mozgova što odumiranjem istrošenih penzionerskih tela, Srbija potpuno isprazni od bilo kakvih Vaših neistomišljenika, kada ovde ostanu samo Vaši obožavaoci koji slepo veruju u Vas i bez ikakve veze sa zdravim razumom i smislom glasaju za Vas, ili slobodnom voljom ili zato što ste ih ucenili radnim mestom na kojem ne moraju da se pojavljuju, ili time da će im Vaš lokalni moćnik izbaciti dete iz vrtića?
U tom će se slučaju, predsedniče, da Vam pomognem u rezonovanju, ispostaviti kao sasvim bezrazložno autobusko seljakanje obožavalaca na mitingaške lokacije sa kojih treba ostatku neistomišljeničkog, izdajničkog stanovništva, poslati poruku o vašoj snazi, ujedinjenosti, jačini vašeg „tima“, i o tome da „predaja nije opcija“. Neće, naime, više biti ikoga kome bi takva poruka trebalo da se šalje.
Šta ćete onda raditi u životu, zbog koga ćete ići sa televizije na televiziju, od jutarnjeg do večernjeg programa sa pauzom za Dnevnik u međuvremenu? Šta će ostati od Vaših preokupacija, od Vašeg pobeđivanja na izborima, od Vašeg dokazivanja… kad ne bude više nikoga kome se treba dokazati, kad budete, jednom rečju, potpuno i definitivno dokazani Vašim polupismenim obožavaocima i Vašim isto toliko pismenim i isto toliko bezličnim i beskarakternim podanicima, koji Vam ujutru kupuju parizer da ga (ne) pojedete zajedno nego da ga oni sami jedu dok vi sa zlokobnim osmehom to gledate?
Zar u tom trenutku neće kao jedini razlog Vašeg postojanja na Zemlji ostati još samo to da svoje pristalice podelite na dva tabora, pa da jednima kažete da od sada igraju ulogu onih koji Vas mrze, a ovima drugima ulogu onih koji Vas vole, i da ove druge snabdete autobusima, sendvičima i kartama za nepostojeći metro pa da udarite „game over“? Tada će vam se stranka prepoloviti od (izmišljenog) broja od 700.000 a Vi ćete imati zabavu za narednih 10 godina, zar ne? Tako ste to zamislili?
Druga opcija je da zapodenete neki rat sa susedima i da onda sve svoje, nepodeljene pristalice, snabdete puškama i zarđalim kašikama pa da ponovite krvavi pir u kojem ste već jednom, sa neskrivenim zadovoljstvom, učestvovali početkom ’90-ih, obećavajući sto po sto mrtvih muslimana, Hrvata, Slovenaca… kao žrtvu na oltaru one Srbije kakva po Vama treba da bude i kakva je jedino valjana Vama i Vašim saučesnicima u zajedničkom poduhvatu vršenja vlasti: krvava, pocepana, ojađena i izopštena iz sveta.
Razmišljajte o tome, predsedniče, dok koncipirate pismo budućim penzionerima u kojima ćete im obećati novi „najveći rast penzija u istoriji Srbije“ i ostale stavke iz Vašeg sveobuhvatnog (catch all) arsenala stupidarijuma.
Dosta ste čitali ovo pismo, predsedniče, vratite se svom omiljenom poslu, „izgradnji puteva, pruga i bolnica“ – na TV ekranima Vama odanih televizija. Kod neukog sveta još ćete neko vreme prodavati tu priču. Ali ne još dugo.
Srdačno,
Bojan Bosiljčić,
Beograd
