Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković, Zoran Pantelić Izvor: UGS Nezavisnost
Ključna zapažanja i pouke o štrajku u Galenici koji je od 18. do 25. marta 2024. godine uspešno organizovao, vodio i okončao fabrički sindikat Nezavisnost
Šestodnevni štrajk u Galenici, okončan 25. marta 2024. Sporazumom o prekidu štrajka, kada je poslodavac prihvatio kompromisni predlog Štrajkačkog odbora sindikata Nezavisnost Galenika ad, u velikoj meri je potvrdio klasičan scenario u kome nakon neefikasnih pregovora o zaradama i štrajka upozorenja sledi organizovanje štrajka.
Netipično je to što će se, kao rezultat štrajka, svim zaposlenima Galenike ad isplatiti koeficijent 1,0 od februarske zarade, plus koeficijent 1,0 od junske zarade. To je zapravo ukupno iznos štrajkačkog zahteva, u vrednosti od približno 10 odsto prosečne zarade Galenike, uz dodatnih 0,5 odsto januarske zarade 2025. ako se ispuni plan proizvodnje u pakovanjima za 2024. godinu.
Izuzetno važno je i to što će dani provedeni u štrajku biti plaćeni 100 odsto, iako to nije zakonska obaveza poslodavca.
Namera je da ovim tekstom, na primeru štrajka u Galenici, ponudimo odgovore na brojne dileme o štrajkovima, pre svega onim u vezi sa motivima za (ne)učestvovanje u njima kao i sa adekvatnom organizacijom štrajka.
Uvod: Šta treba znati o štrajkovima
Štrajk je složeni fenomen koji se opire definisanju i izaziva brojne kontroverze. Uz sve svoje brojne forme nesporno je da je u pitanju konfliktni metod delovanja radnika, odnosno sindikata, koji znači prestanak rada sve dok se ne ispune zahtevi. Primera radi, aktuelni zakon u Srbiji određuje štrajk kao prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada (Ivošević, 2009).
Štrajk je moćna aktivistička taktika koja ima trenutni efekat, budući da za poslodavce i vlasnike kompanija predstavlja direktni finansijski gubitak. Rezultat bi trebala da bude njihova snažna zainteresovanost za rešavanje postavljenih zahteva, privlačenje pažnje šire javnosti, kao i jasna demonstracija sindikalnog jedinstva i posvećenosti potrebama zaposlenih koje nije moguće zanemariti.
“Kreativni” doprinos prakse u Srbiji i odraz nemoći sindikata i zaposlenih su defanzivni štrajkovi u firmama u kojima je već smanjen obim posla ili su u stečaju, odnosno koji ne predstavljaju izazov za poslovanje preduzetnika.
S obzirom na kvantitativni kriterijum, odnosno na doseg i adresu zahteva razlikuju se štrajk na nivou poslodavca, granski i generalni štrajk.
Ako se u obzir uzme sam način odvijanja štrajka, razlikujemo štrajk upozorenja, kružne i tromboza štrajkove u kojima se sukcesivno zaustavljaju pojedini radni procesi ili se protest fokusira na najranjiviji deo procesa rada kako bi se minimumom troškova ostvarili maksimalni efekti, ili pak okupacione štrajkove kojima se zauzima određena fabrika ili institucija. Posebno je sa stanovišta rejtinga sindikata zanimljiv spontani (“divlji”) štrajk – kolektivni prekid rada koji nije organizovao sindikat, niti ga je priznao u toku njegovog trajanja. U pozadini takvih štrajkova može stajati klijentelistička pozicija “žutih“ sindikata prema poslodavcima i državi, odsustvo komunikacije sindikalnih struktura sa radnicima, ali i politička instrumentalizacija štrajka iza koje ne stoje sindikati i većina zaposlenih.
Strategija vlasnika
Pouzdan indikator moći i političkog uticaja sindikata je i “klasna borba na terenu prava”, posebno nastojanje poslodavačkih lobija da oslabe poziciju sindikata strategijom kojom se otežavaju uslovi za organizovanje i produžavaju rokovi za organizovanje štrajka, odnosno praktično onemogućuju širi “politički” štrajkovi i štrajkovi solidarnosti.
Predmet pregovora i traganja za prihvatljivim balansom snaga postaju dakle ne samo štrajkački zahtevi već i sam dizajn i uslovi za organizovanje štrajka po prihvatljivoj društvenoj ceni: način donošenja odluke o stupanju u štrajk, obaveza glasanja o štrajku; obaveza najave štrajka; obaveza pribegavanja mirenju i/ili dobrovoljno prihvaćenom arbitražnom postupku pre stupanja u štrajk; obaveza utvrđivanja mera u cilju obezbeđivanja zaštite zdravlja i bezbednosti na radu; obaveza održavanja minimuma procesa rada; uslovi u pogledu predstavljanja i organizovanja štrajka (štrajkački odbori), kao i ograničavanje lockauta i garancije prava štrajkača. Štrajk po pravilu može biti zabranjen samo u ratnim i vanrednim okolnostima, kao i u delatnostima od vitalnog značaja što je odredba kojom se može manipulisati.
Diktat uključuje i pretnje otkazima, premeštanja, pritiske za iščlanjenje iz “nepodobnih” sindikata i forsiranje njihovog gubitka reprezentativnosti, uz istovremenu podršku i direktno formiranje podobnih, svojih sindikata. Paralelno se sopstvena sindikalna klijentela stvara u redovima onih koji treba da budu iz ugovornih aranžmana prevedeni u radni odnos.
Radnička kontrastrategija
Visoki rizici i troškovi štrajka, posebno upostavljena neravnoteža moći u korist kapitala, zahtevaju razvijenu štrajkačku strategiju. Uspešan štrajk zahteva i uspostavljanje odgovarajuće organizacione strukture, odnosno formiranje štrajkačkih odbora i pododbora koji će se baviti različitim elementima organizacije štrajka. Primera radi, poželjno je imati generalni štrajkački odbor, zatim odbor ili grupu za odnose s javnošću, kao i za prikupljanje finansijskih sredstava.
Generalni štrajkački odbor vodi i nadgleda ceo proces štrajka. On donosi ključne odluke i odlučuje o potrebi da se uspostave i dodatni odbori i koordinira njihov rad i komunikaciju. Već u ovoj fazi potrebno je imati listu zahteva i utvrđene rokove za njihovu realizaciju, koji se mogu dostaviti poslodavcima i vlasnicima. Ukoliko uslede pregovori i ukoliko pregovarački odbor ima potrebne veštine i kapacitete, radnički zahtevi se mogu realizovati kada se u rad pregovaračkih odbora uključe i profesionalni pregovarači i sindikalni eksperti u određenim oblastima (Stojiljković, 2019).
Veliku odgovornost za uspeh štrajka ima i tim za odnose s javnošću koji mora voditi računa kako o komunikaciji sa štrajkačima, tako i o porukama koje će se preneti široj javnosti putem medija. U odnosu prema štrajkačima, ovaj odbor nastoji organizovati redovno interno informisanje o toku pregovora, sastancima i drugim aktivnostima, uočenim problemima i predloženim rešenjima o kojima se razgovara.
Naročita pažnja posvećuje se reagovanju i kontroli različitih glasina i dezinformacija koje se mogu pojaviti kao reakcija onih kojima su štrajkački zahtevi upućeni. Ipak, suštinski zadatak Odbora za odnose s javnošću jeste predstavljanje štrajkača u pozitivnom svetlu, kao vrednih radnika i radnica sa razumnim zahtevima od njihovih poslodavaca i vlasnika preduzeća/ustanove.
Finansije su osetljivi deo svakog štrajka, budući da organizacija, u zavisnosti od veličine i dužine trajanja štrajka, podrazumeva i određene troškove. Ukoliko je formiran, ovim delom štrajka upravlja Odbor za prikupljanje finansijskih sredstava. Za štrajk je bitno da barem ima svoj okvirni budžet i pregled troškova koji uključuju: pravno zastupanje, troškove za odnose s javnošću, hranu i prevoz, te troškove podrške radnicima i radnicama, kao i troškove štampanja informativnih materijala.
Dileme na koje je štrajk u Galenici pronašao odgovore
1. Motivacija učesnika
Sarita Bradaš u traganju za objašnjenjem ‘lične jednačine’ i motivacije za (ne)učešće u štrajku uporište nalazi u Ajzenovoj teoriji planiranog ponašanja. Da bi došlo do akcije treba da postoji namera da se učestvuje u štrajku. Sama namera je određena subjektivnim normama i opaženoj proceni moći i rizika od učešća u štrajku. Stav prema štrajku zavisi od procene očekivanih posledica, odnosno procene da li će se štrajkom doći do veće plate/boljih uslova rada. Subjektivna norma se odnosi na opažanje osobe da većina ljudi koje su njoj važni smatra da treba ili ne treba da učestvuje u štrajku. Socijalni pritisak ne dolazi samo od sindikata, kolega i koleginica u preduzeću, već i od rukovodstva (“ako nećeš da radiš ima ko hoće“) kao i od porodice/prijatelja (“ćuti i trpi“). Kontrola ponašanja se odnosi na stepen u kojem radnici/ce opažaju da su sposobni/e da ostvare cilj učestvovanjem u štrajku.
Jednako važna za objašnjenje nespremnosti za učestvovanje u štrajku na nivou društva je niska stopa sindikalizovanosti (naročito u privatnom sektoru), fragmentiranost sindikalne scene i odsustvo saradnje različitih sindikata. Istraživanja pokazuju da je uslov za uspešno organizovanja štrajka uzajamno delovanje dva faktora: sindikalne organizovanosti i grupna solidarnosti. Tamo gde postoji sindikalna organizovanost i radnička solidarnost četiri puta je veća verovatnoća da će radnici/ce učestvovati u štrajku.(Sarita Bradaš, intervju za sajt Nezavisnosti)
Organizovanost, doslednost i upornost kao odgovori
Obrazloženja i motivisanje za ućešće u štrajku upozorenja u Galenici
Najpre, zašto organizujemo štrajk upozorenja?
Кao što znate, redovni godišnji pregovori za povećanje zarada su trenutno stali. Oba reprezentativna sindikata su, nakon konsultacije sa radnicima, predali menadžmentu sniženi, kompromisni predlog o da se zarada uvećava.
U petak smo, odmah po predaji zvanične najave današnjeg štrajka upozorenja, odmah pozvali menadžment da nastavimo pregovore, na šta nas i Zakon obavezuje. Spremni smo u svakom trenutku da se vratimo za pregovarački sto.
Iako smo negde još oko polovine decembra uputili inicijativu za početak pregovora oko zarada za 2024. godinu, jer smo, na žalost, znali iz dosadašnjeg iskustva da će poslodavac otegnuti pregovore, ipak smo došli u cajtnot što se tiče rokova za obračunavanje februarske zarade.
POZIVAMO POSLODAVCA DA ISPUNI ŠTRAJKAČKI ZAHTEV ILI DA POZOVE ŠTRAJKAČKI ODBOR NA PREGOVORE. OD REAКCIJE POSLODAVCA ZAVISE NAREDNI KORACI.
Upustvo za učešće u štrajku upozorenja
Svi zaposleni imaju pravo da obustave rad, osim onih čijim bi prekidom rada došlo do nastanka neposredne i konkretne štete (npr. ako je ranije umešana sirovina, koja bi se “pokvarila” zbog prestanka rada u 13 h ili npr. zaposleni dežurni u kotlarnici pored uređaja sa visokim pritiskom). Štete ne sme da bude.
Svim ostalima predlažemo da organizujemo posao tako da ne nastane nikakva neposredna šteta, tj tako da je posao moguće nastaviti u 14h (npr. druga smena) ili sutradan.
Na platou u 13 h, na okupljanju radnika, Vama će se obratiti predstavnici Štrajkačkog odbora čitanjem štrajkačkih zahteva, analizom dosadašnjih pregovora i eventualnim novim informacijama ili predlozima.
U 14 h štrajk se okončava i zaposleni koji rade do 14 h idu kući, a druga smena i oni koji rade do 16 h (ili duže) se vraćaju na svoje radno mesto.
Borba sa (indirektnim) pritiscima
Poštovane kolege, sa više strana smo preko vikenda dobili informacije da je vrlo verovatno da će danas sa rukovodiocima celine raditi “anketiranje” zaposlenih o učešću u današnjem legalnom i po Zakonu najavljenom štrajku upozorenja.
To je apsolutno NEZAКONIT pokušaj da se na zaposlene izvrši pritisak kako bi odustali od učešća u jednočasovnom protestu. Celodnevno ispitivanje o namerama da li neko hoće ili ne da ode na štrajk je NEPRIMEREN, NEZAKONIT, NEČASTAN I NEKOREКTAN ČIN I SMATRAĆE SE PROTIVZAKONITIM PRITISКOM NA RADNIКE. Sloboda učešća u štrajku je Međunarodnim konvencijama, Ustavom i Zakonom Srbije GARANTOVANO lično pravo svakog radnika.
Verujemo da će većina časnih i kolegijalnih rukovodilaca shvatiti u šta ih gura viši menadžment, koji je i na prošlom štrajku upozorenje dobio opomenu o tome od pravne službe sindikata Nezavisnost.
Budimo mudri i hrabri, a onoga ko je doneo ovakvu odluku i spustio na niže nalog o anketiranju zaposlenih, treba da je sramota čime se bavi i kako se niskim i podlim sredstvima služi.
Umesto da otvoreno, transparentno i konstantno pregovaraju sa sindikatima i traže kompromis kako bi trebalo da postupa odgovoran i savestan menadžment, služe se ovako niskim i nečasnim radom. To im više neće prolaziti. Dosta je bilo!
Interna organizovanost i podrška u štrajku
Štrajk je najpre detaljno isplaniran, organizovani su ljudi koji će ga sprovoditi i pratiti u radnim celinama, članovi Štrajkačkog odbora (10 koleginica i kolega).
Štrajk je počeo 18.03.24. u 6.00 h sa dolaskom na posao prve smene i nastavljao se iz smene u smenu.
Najvažnije tačke štrajka, strateški važne za blokiranje fabrike su bile:
– Novi pogon za proizvodnju lekova FČFP (130 zaposlenih, 110 u štrajku, sve mašine ugašene);
– Kontrola kvaliteta (oko 50% u štrajku, ali svi sa licencama za potpis analize kvaliteta nisu radili, bez toga nema ni pokretanja procesa proizvodnje lekova, ni završetka)
– Magacin gotove robe (50% u štrajku, napravljen čep za odvoz i dovoz robe)
Dakle, štrajkovali su radnici u proizvodnji, pratećim službama i nekim manjim odeljenjima. Upravna zgrada, marketing i ostale službe nisu, ali smo dobili “skrivene signale” da su uz štrajkače i štrajkački zahtev.
Traženih 2,0 koeficijent je u stvari u novčanom iznosu u vrednosti oko 10% prosečne zarade Galenike, tj uvećanje za nešto malo više od 100 evra po zaposlenom, dakle ništa nerazumno i preterano. Takvo linearno povećanje zarada je ustanovljeno kao princip pre 6 godina, kao pravedniji način i on ovoga puta donosi radnicima sa najnižim zaradama povećanje od 15-20%, onima sa srednjim zaradama donosi povećanje od 10-15% a višim i visokim zaradama povećanje do 10% čime istovremeno jačaju i solidarnost i podrška štrajku.
Minimum procesa rada
Pokušani dogovor sa poslodavcem oko minimalnog procesa rada, nije uspeo (tražili su da u najvećem pogonu 77% ljudi radi!?), nije bilo minimuma, osim onoga što smo samoinicijativno naložili ljudima da mora da radi iz objektivnih razloga:
– Kotlarnica (greju fabriku ali i naselje Nova Galenika);
– Vodopogon (interno snabdevanje vodom fabrike);
– Odeljenja kontrole mikroklime i protoka fluida.
Odbijanje nepristojne ponude
Sve vreme su tekli pregovori, naročito intenzivno zadnjih par dana štrajka. Poslodavac je uporno gurao, kao ponudu, isplate raznih vrsta bonusa, u različitim terminima, periodima, razmacima. Sve smo odbijali, jer pregovaramo o redovnom, godišnjem povećanju zarada, definisanim KU a ne o bonusu.
2. Učesnički pesimizam
Kreirano stanje duha karakteriše istraživački nalaz da tek petina građana ima poverenje u sindikate i poseduje jasan prosindikalni identitet, a možda najbolje iskazuje nalaz da akcije iskazivanja solidarnosti sa uniženim i obespravljenim podržava manje od polovine građana – njih 40% (Stojiljković, 2019: 368-370).
U tom okviru i nakon prethodnih negativnih iskustava ne čudi da su protesti i štrajkovi za veliku većinu zaposlenih opravdano i legitimno ali praktično iznuđeno sredstvo koje se primenjuje tek kada se kroz dijalog nije moglo doći do, po zaposlene, prihvatljivog rešenja.
( Stojiljković, 2019: 387).
Vidljivost, solidarnost i podrška javnosti kao odgovori
Sve vreme je elektronskim putem, svakoga dana svim radnicima išao interni “Info bilten”, tako da je informisanost bila trenutna i apsolutna, bez mogućnosti dezinformacije (namernih ili slučajnih).
Štrajk je najavljen 11.03.24. u skladu sa Zakonom, uz odobrenje GS PPI i uz saradnju sa Pravnom službom UGS NEZAVISNOST koja nas je pratila iz sata u sat oko čitavih akcija – bez njihove saglasnosti nismo povukli ni jedan značajniji potez.
Da predupredimo zamor i osećaj neizvesnosti organizovali smo i “Štrajkačku olimpijadu” u jambu i tabliću u svim celinama. Dopremani su sokovi i voda iz GS PPI. Ovaj vid opuštanja je i marketinški trik i poruka poslodavcu da vide da smo uporni i hladnokrvni, spremni na borbu na duge staze.
Organizovali smo agresivnu kampanju na društvenim mrežama, i u medijima. Info o štrajku preneli svi elektronski mediji osim RTSa, koji je vest stidljivo objavio tek kada je štrajk okončan.
U jednočasovni štrajk upozorenja “uvukli“ smo i fabrički Samostalni sindikat. Međutim, njihova ocena je bila da radnici “neće štrajk”. Naš stav je bio dijametralno suprotan: dnevno smo obilazili pogone, pričali sa ljudima i na terenu se uverili u volju i odlučnost radnika, koju smo “hranili i podržali”. Od tog trenutka smo sami planirali i organizovali dalje aktivnosti oko najave i sprovođenja šestodnevne potpune obustave rada u Galenici.
Na drugoj strani, dobili smo mnogobrojna pisma podrške i video obraćanja kolega iz zemlje i Evrope.
Umesto epiloga
United we stand! Divided we beg! (Ujedinjeni stojimo! Podeljeni molimo!) – krilatica nastala u SAD-u pre 150 godina da bi promovisala udruživanje i solidarnost radnika, u Srbiji je danas aktuelnija nego ikada. Pitanje svih pitanja je da li su u Srbiji još moguće promene koje će biti i demokratske i socijalno održive i pravedne?
Analiza „predrevolucionarnih situacija“ pokazuje da prvo treba delegitimirati postojeći poredak i stvoriti sliku o mogućem, drugačijem svetu / Srbiji kao okviru za poželjnu budućnost. Dakle, (1) uverenje o postojanju realne alternative postojećem, o „Srbiji u kojoj bih želeo da živim”, (2) kompetentni akteri u koje se može verovati i (3) na sopstvenoj proceni o isplativosti rizika preduzeti aktivizam i stvorena solidarnost na delu, temeljne su pretpostavke za promenu.
