Put do pakla popločan je liberalnim namerama

Kategorija: Autorski tekstovi, Mario Reljanović Izvor: Peščanik.net Foto: Pixabay, Youtube

Osnovna mana liberalnog kapitalizma je jednostavna: iza priče o „slobodi“ tržišta i pojedinca krije se tendencija da se sve javne funkcije privatizuju; država štiti bogate niskim porezima, a novac za svoje funkcionisanje dobija od srednje klase i siromašnih

Recept kako da vlast upropasti sopstveni narod je uvek isti, iako je uglavnom zamaskiran specifičnim lokalnim prilikama koje su karakteristične za konkretnu državu. U to smo mogli da se uverimo na primerima upravo završenih izbora u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Kako je do izbora došlo i kako su se razvijale političke (ne)prilike koje su dovele do (sličnih) ishoda, dobro je ispraćeno u mnogim tekstovima na Peščaniku, pa neću o tome dužiti.

Povratak levice

U par reči, Velikoj Britaniji se prethodnih godina desio „srpski scenario“. Dobro, malo je pretenciozno da to tako nazovemo, posebno ako imamo u vidu da su ovdašnje vlasti samo kopirale već postojeće mehanizme pljačkanja javnih resursa države na račun „biznismena“ bliskih vlastima, mehanizme dakle koji su dobro utvrđeni u (nedavnoj) prošlosti. Ultraliberalni pristup u vođenju države doveo je do toga da se kao pesmica ponavlja da se sve mora privatizovati. To što će državno „sve“ slučajno pripasti samo odabranim ljudima (bliskim aktuelnim vlastima) vodi se kao statistička anomalija i nebitna koincidencija, iako mi u Srbiji dobro znamo da je u korenu takvih burazerskih poslova – korupcija. Taj deo je takođe nebitan za ovaj tekst. Bitno je da su ultraliberalni likovi na vlasti preterali, pa su – kako je to divno objasnila Zadie Smith – doveli zemlju (njene građane) u neku vrstu posleratnog stanja, to jest stanja koje nastupa posle velike devastacije, što je u britanskom slučaju pre svega okarakterisano time što su bogati postali ultrabogati, na račun epidemije siromaštva među najširim slojevima građana (popularne „srednje klase“ koja naglo propada). I, u vanrednim vremenima građani pribegavaju vanrednim merama – odjednom se vlast Radničke partije (Labour Party) ne čini tako lošom, čak iako sami laburisti nisu ničim posebnim zaslužili da im se pokloni poverenje (što je Zadie Smith takođe komentarisala).

Put Francuske je drugačiji, i komplikovaniji, jer je pobedi levice kumovala situacija u kojoj su alternative bile pobeda krajnje desnice ili ostanak na vlasti ultraliberala. Ironično, Makronovu vlast koja je bila izuzetno štetna po sopstveni narod (setimo se usvajanja izmena Zakona o radu i „žutih prsluka“) nije nagnalo na promenu (samo) siromaštvo koje se promoviše kao potpuno legitiman ishod u liberalnom kapitalizmu, već strah od krajnje desnice, koja je postala popularna tako što je bolje razumela socijalne frustracije i kanalisala ih u jednostavne političke poruke – netačne i nezdrave, ali veoma dopadljive onima koji se osećaju ugroženim u sopstvenoj zemlji. Rezultat je sada jasan – Makronov blok dobio je više glasova nego što bi inače osvojio, ali je pobedila levica, opet na neki način ni kriva ni dužna. Nejasno je koliko će ta pobeda biti značajna, pošto nije jasno koliko će levica moći da ponudi novog u politikama države u kojoj sada vladaju politički beznadežno podeljene institucije.

Činjenica je međutim da su u obe zemlje, kada je zatrebalo da se nađu alternativna rešenja vladajućem bestijalnom kapitalizmu, birači izabrali leve opcije. Koliko god one bile blede, ipak im ulivaju više sigurnosti nego bilo koja druga alternativa. A posebno imaju prednost u odnosu na predstavnike vladajućih politika. Jednostavan je odgovor na pitanje zašto je to tako. Činjenica da su torijevci u Velikoj Britaniji spremali privatizaciju zdravstva, da su davali poreske olakšice bogatima na račun smanjenja budžeta za socijalna davanja i javne službe, da su na svaki način probali da preliju svaku funtu iz džepova siromašnih u džepove bogatih – morala je da naiđe na neprobojan glasački zid. Logično je da se tada okrećemo nekome ko nudi alternativu koja uključuje vraćanje nekim starijim vrednostima: kolektiviteta, zajednice, solidarnosti. Tako uređene države su sasvim dobro funkcionisale u vremenu druge polovine XX veka, i uzalud je dogmatska tvrdnja da se na ta vremena ne možemo vraćati i da su ona zauvek prošla. Drugim rečima, kada se ljudi osete obespravljeno nije im dosta samo konkretnih ljudi na vlasti – dosta im je kapitalizma kao takvog. I to je glavna poruka birača na izborima.

O “pravom kapitalizmu”

Mantra da svi mi zapravo ne živimo „pravi kapitalizam“ bila je svojevremeno argument u polemici koju sam vodio na ovim stranama. Sa time bih se i mogao složiti, jer odista idealnu formu kapitalizma u praksi nemamo. Nikada je nismo ni imali. Kao ni komunizma, ni samoupravljanja, na primer. Socijaldemokratska ideja je bila najbliža svom potpunom ostvarenju u severnoevropskim državama u nekom periodu, pa se i tamo „iskvarila“. Jedini zaključak je da idealni tipovi određenih uređenja društvenih odnosa ne postoje u praksi, i nemoguće je da postoje, jer na njih deluje previše istovremenih faktora nametnutih od strane onih koji politike kreiraju i kasnije ih realizuju, a koji će po pravilu imati ne samo subjektivni doživljaj idealnog modela, već i partikularne interese koji uopšte ne moraju da budu usklađeni sa osnovnom idejom po kojoj je model sačinjen. Samo je pitanje koje će politike prevladati i koliko će fleksibilnosti neki sistem moći da pokaže, da bi se održao u skladu sa pojedinačnim interesima koji su u datom trenutku aktuelni. Da nije tako, verovatno bi i komunizam bolje prošao na testu izdržljivosti. Ali ostavimo komunizam i bavimo se liberalnim kapitalizmom, koji ne samo da je aktuelan, nego bi se reklo da je zastupljeniji nego ikada. Njegova osnovna mana je jednostavna – iza priče o „slobodi“ na tržištu (rada, kapitala) i „slobodi“ pojedinca (da sam sebi izgradi svojim radom život kakav želi) krije se tendencija da država potpuno napusti sferu socijalnih davanja i da se sve javne funkcije države privatizuju (zdravstvo pre svega). Država štiti bogate niskim porezima, a novac za svoje funkcionisanje dobija od srednje klase i siromašnih slojeva građana, koji izuzetno nesrazmerno snose teret svake krize (setite se kovida). Tako bogati postaju sve bogatiji, a siromašni imaju „slobodu“ da utonu u potpunu bedu. Ova logika, uz znatno opterećenje srednje klase novim nametima (na primer, privatno zdravstvo košta znatno više nego solidarno javno zdravstvo – ko ne veruje, neka pita prosečnog Amerikanca) dovodi do socijalnog raslojavanja gde je jaz između malog broja najbogatijih i ostatka građana enorman, dok se srednja klasa topi i približava po standardu života nižoj klasi, siromašnim građanima.

Možete naravno za tako nešto kriviti nepovoljne uslove na tržištu, razne krize, nalaziti druge manje ili više neubedljive razloge. Ali s vremenom, birači koji su vas doveli na vlast vam naravno neće više verovati, jer više veruju svojim praznim stomacima i frižiderima. Ako ih do tada niste ubedili da alternativa ne postoji, a u zemljama u kojima postoji istinska sloboda govora i mišljenja tako nešto je nemoguće, imate problem da ostanete na vlasti. A ako nemate sreće, kao u Francuskoj, vaša neodgovorna politika dovešće do porasta popularnosti skrajnutih desnih snaga, što se do skora nije moglo smatrati zamislivim. Zašto desnica? Zato što tradicionalno nudi laka rešenja i dežurne krivce za teške probleme. Ko je kriv? Migranti, gej lobiji, i Marsovci ako to može da prođe kod birača. Svi oni ugrožavaju vaš identitet i onda su pretnja državi, pa i vama lično. Uzimaju vam poslove, koriste državne fondove, dok vas država zapostavlja. Ništa od toga nije tačno, ali koga je briga kada je to lak odgovor na težak problem, a vi ste gladni? Glasajmo zato da dovedemo na vlast one koji će poslati migrante kući, usmeriti parice ka pravim građanima koji bi i trebalo da ih troše. Samo što se to ne dešava, a dok shvatite da su vas nasankali, prošao voz – gladovanje se nastavlja.

Poređenje sa Srbijom

Naravno da je moguće napraviti paralelu sa Srbijom. Poreska i redistributivna politika, kao i politika zapošljavanja, politika investiranja, sve je to identično kao u opisanim situacijama u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Da stvari budu još gore, Srbija nije imala ni neku naročito dobru početnu poziciju, tako da svaki zaokret ka daljem osiromašenju podrazumeva drastične posledice po životni standard najvećeg broja ljudi. Takođe, ovde je vlast servilna ne samo prema sebi bliskim biznismenima, nego i prema raznim (spoljno)političkim projektima. Niko ne može da me ubedi da nismo sami mogli – iako smo to činili više od pola veka pre toga – da eksploatišemo zlato i druge rude u Boru i Majdanpeku. Niko ne može da me ubedi da su nam potrebni Zi Đin i Linglong kao masovne ubice životne sredine. Pored toga što nas (legalno) osiromašuju, još nas i ubijaju. Da li se prosečan građanin Srbije oseća bogatijim pošto smo ostali uskraćeni za ko zna koliko tona zlata u Boru, koje je otišlo put Kine (opet, potpuno legalno)? Mislim da ne.

Isto će biti i sa litijumom. Čak i da poverujemo (a ja lično nemam nijedan objektivan razlog da u to verujem) da će eksploatacija biti na najvišem nivou očuvanja životne sredine, mi od toga nećemo imati nikakve koristi. Vi, ja, 99,999 posto građana Srbije neće videti ni jedan jedini evro od litijuma. Jer će bilo kakva dobit države (ne mislim na koruptivnu dobit ljudi na vlasti, nego baš na dobit države) kroz sadašnje politike redistribucije otići – „stranim investitorima“, za isplaćivanje preskupih kredita koje smo podigli kod „bratskih naroda“, i eventualno za očuvanje postojeće garniture na vlasti (dakle, na policiju i razne službe bezbednosti – da čuvaju Srbiju od njenih gladnih građana).