- avgust 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Branislav Božić Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Print screen, Medija centar
Svaki peti radnik u Srbiji danas angažovan je na određeno vreme. Stalni rast privremenog rada od 2014. godine, kad je Vlada zabranila zapošljavanje u javnom sektoru. Sindikati treba da iskoriste izmene Zakona o radu kako bi se skratio maksimalni period rada na određeno vreme, izjavili su nezavisni stručnjaci sagovornici portala UGS Nezavisnost
Udeo korpusa radnika na određeno u ukupnom broju zaposlenih danas se procenjuje na 18 do 22 odsto. Prema državnoj statistici, odnosno prema podacima Ankete o radnoj snazi u 2020. godini, ukupno 377.800 radnika i radnica su bili angažovani po ugovorima na određeno vreme, što je predstavljalo 17,9 odsto od ukupnog broja zaposlenih. U tome su značajne regionalne razlike, pa je tako u Vojvodini učešće radnika na određeno vreme u prošloj godini bilo 22 odsto.
Na vrhu crne liste
– Zakon o radu određuje trajanje ovakvog ugovora na maksimalno 24 meseca (izmenama zakona iz 2014. godine, taj period je sa 12 meseci povećan na 24), sa ili bez prekida, pri čemu se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom. Činjenica da poslodavac može da zaključi više ugovora u periodu od 24 meseca, stavlja zaposlenog u poziciji prekarnosti ukoliko ugovori traju kraće, što zbog ucenjivačke pozicije poslodavca, što zbog različitih mogućnosti zaposlenog koje direktno zavise od trajanja ugovora, poput kreditne sposobnosti ili visine naknade za porodiljsko odsustvo, objašnjava u izjavi za portal Nezavisnost.org Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju.
Naša sagovornica ukazuje da postoji značajna razlika između ugovora o radu na neodređeno vreme i ugovora na određen period. Dok se rad na neodređeno smatra sigurnim i koliko toliko dostojanstvenim, o ugovoru na određeno vreme govori se kao o prekarnom radu, odnosno o nestandardnom zaposlenju.
U poređenju sa evropskim zemljama, Srbija ima najveće učešće radnika koji su privremeno angažovani, jer je prosek za EU u 2020. godini bio 12,7 odsto. Od 2014. godine kada je izmenjen Zakon o radu, ukupan broj zaposlenih na određeno vreme povećan je za čak 49 odsto.
– Za razliku od drugih država koje prekarizaciju tržišta rada smatraju problemom, u Srbiji se to pitanje ne razmatra. Inače, u evidenciji o registrovanoj zaposlenosti, nema podataka o broju zaposlenih koji su razvrstani prema vrsti ugovora o radu, napominje Sarita Bradaš.
Smanjenje nezaposlenosti koje beleže zvanične statistike gotovo u potpunosti se može pripisati snažnom trendu prekarizacije tržišta rada, odnosno prelasku sa ugovora na neodređeno na ugovore sa određenim trajanjem, navodi se u izveštaju iz istraživanja “Analiza prekarnosti”, koju je potpisala naša sagovornica.
Pomenuta analiza podseća da učešće radnika na određeno vreme među ukupno zaposlenima beleži stabilan desetogodišnji rast. Sa 8,7 odsto, koliko je iznosio 2010. godine, taj udeo je skočio na 14,4 procenata 2014. i na čitavih 19,4 odsto 2019. godine. Sa druge strane, udeo radnika na neodređeno vreme među zaposlenima je u velikom padu, sa 88,5 odsto 2010, na 81,4 odsto 2014, odnosno na približno 77 odsto 2020. godine.
Zakon za manipulacije
Nije slučajno to što je najveći porast privremenog rada zabeležen od 2014. godine, jer je krajem 2013. Vlada Srbije donela odluku o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, koja je promenjena tek početkom ove godine. Smatra se da će ta izmena do kraja 2023. godine olakšati zapošljavanje na neodređeno u javnom sektoru, nakon što je šest godina na snazi bila “čvrsta” zabrana zapošljavanja.
Tako će, navodno, javne institucije i ustanove imati mogućnost i slobodu da zapošljavaju potrebne radnike prema poslovnim planovima i platnom fondu. Međutim, istovremeno je uvedeno ograničenje da se može zaposliti do 70 odsto od broja zaposlenih koji su iz konkretne institucije otišli u prethodnoj godini, što navodi na procenu da se u javnom sektoru neće mnogo smanjiti tzv. fleksibilan rad.
Prema podacima Fiskalnog saveta, u periodu 2013 – 2018. broj zaposlenih na neodređeno u javnom sektoru nominalno je smanjen za 40.770, dok je broj zaposlenih na određeno vreme (privremeni i povremeni poslovi) povećan za 19.161. Tako je učešće privremeno zaposlenih u javnom sektoru povećano na 11,5 odsto, a uoči pandemije se kalkulisalo da je taj rast dosegao čak 15 procenata.
Očigledno je da je zbog dugogodišnje zabrane zapošljavanja došlo do povećanja učešća zaposlenih sa ugovorima na određeno i privremeno-povremenim poslovima, smatra većina sindikata. Stav UGS Nezavisnost jeste da je pomenuta zabarana znedrila i druge probleme, pre svega stranačko zapošljavanje, nekompetenciju i korupciju. Javna je tajna da su postojali “cenovnici” za posao preko veze i za rad na određeno vreme.
– Država je na više načina zloupotrebila institut rada na određeno vreme angažujući ljude na određeno i na poslovima za koje postoji stalna potreba i na vremenski rok duži od 24 meseca. O tome svedoči i izjava bivšeg ministra prosvete da će po ukidanju zabrane zapošljavanja prednost za prijem u stalni radni odnos imati oni koji na određeno rade duže od pet godina, naglašava Bradaš.
Naša sagovornica kaže da kada je reč o ranjivosti tih ljudi, i problemu njihove zaštite, ugovori na određeno vreme imaju snažan potencijal za disciplinovanje radnika, tako da većina njih verovatno i nije u sindikatima zbog straha da im ne bude produžen ugovor.
– Vrlo je važno da se sindikati zauzmu za ove zaposlene kako bi zaštitili i njih i stalno zaposlene. Prvi korak u tome bi trebala da bude kontrola zloupotrebe instituta rada na određeno vreme u preduzećima i upućivanje prijava inspekciji rada, a zatim zalaganje za izmene Zakona o radu skraćivanjem trajanja takvih ugovora na 12 meseci i uvođenje kvote do, na primer, najviše 10 odsto radnika na određeno u ukupnom broju zaposlenih u preduzeću, smatra Sarita Bradaš.
Mario Reljanović, naučni saradnik beogradskog Instituta za uporedno pravo, smatra da se država godinama unazad ponašala veoma licemerno kada je reč o zabrani zapošljavanja u državnim i javnim institucijama.
– Oni su pravdali angažovanje ljudi u raznim prekarnim oblicima rada zabranom zapošljavanja, kao da su zabrane nametnule neke više sile, a ne iste te institucije koje su se na nju žalile. U tom smislu zabrana nikada nije ostvarila svoju svrhu, jer se pokazalo da nije sprečeno stranačko zapošljavanje, a istovremeno je u težak položaj dovela i radnike i poslodavce u onim delovima državnog aparata (javnog sektora) u kojima postoji realna potreba za novozaposlenima, ukazuje Reljanović u izjavi za portal Nezavisnost.org.
Subvencije za iscrpljivanje
Što se tiče stranih investitora, Sarita Bradaaš smatra da bi se sadašnjim zakonskim rešenjima, kada bi se primenjivala, sprečile zloupotrebe, Naime, postavlja se pitanje kako je moguće da je rad na određeno postao norma, kada Zakon o radu predviđa da takav ugovor može da se zaključi za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Prema tome, takvih ugovora bi bilo znatno manje kada bi nadležne institucija vršile nadzor i određivale sankcije za nezakonito postupanje, zaključuje Bradaš.
Problem nadzora i kontrole ističe i Mario Reljanović. Na pitanje da li bi stranim investitorima, koje po pravilu subvencionišemo, trebalo zabraniti ili nekako ograničiti angažovanje radnika na određeno, Reljanović odgovara da su kod usvajanja Zakona o agencijskom zapošljavanju sindikati vodili veliku bitku da se ograniče kvote agencijskih radnika.
– Znamo kako se to završilo, u istom članu zakona postoji kvota ali i izuzetak koji izigrava njenu primenu. Kod „redovnih“ radnika na određeno vreme kvota ne postoji ali bi se mogla uvesti. Rad na određeno vreme je po svojoj prirodi vezan za neke kratkotrajne okolnosti u delu procesa rada. Ne može nijedan poslodavac da tvrdi da je, na primer, 80 odsto zaposlenih u radnom odnosu na određeno vreme, zato što mu je 80 odsto proizvodnje privremeno, jer je to praktično nemoguće, objašnjava Reljanović.
Uz to, dodaje naša sagovornik, nikako ne treba zaboraviti da sindikati moraju insitirati da se ukine izuzetak da novoregistrovani poslodavci mogu zapošljavati na određeno vreme do 36 meseci, jer se u praksi pokazalo da ta odredba gotovo isključivo vodi zloupotrebama. On kaže i da je teško reći da je rad na određeno vreme uopšte poželjan oblik.
– Možda je samo usled nekih okolnosti postao najmanje nepoželjan, u širokoj paleti nesigurnih modela radnog angažovanja. Tačno je da su ti radnici izbegli otpuštanja u prvom talasu pandemije, ali nisu u drugom, i to pod veoma upitnim okolnostima kada su ih se poslodavci „odricali“ zbog smanjenja obima posla, navodi Reljanović.
On objašnjava da smo tako došli u apsurdnu situaciju da većina poslodavaca ne poštuje odredbe člana 37. Zakona o radu kada angažuje radnike na određeno vreme. Naime, tom odredbom su precizirane situacije kada neko može da bude primljen u radni odnos na određeno vreme, ali poslodavci te uslove ili uopšte ne navode u ugovoru o radu jer ih u tom trenutku ne ispunjavaju, ili njihovo postojanje fingiraju. Apsurdno je da se ti isti poslodavci pozivaju na zakonske odredbe koje nisu poštovali pri zaključenju ugovora, kada odluče da ugovor jednostrano raskinu.
Mukotrpna borba pred sindikatima
Mario Reljanović smatra da je pred sindikatima mukotrpan rad i borba da se u najavljenim izmenama Zakona o radu u oblasti zapošljavanja uvedu bolja rešenja, jer za poslodavce u Srbiji, inostrane i domaće, fleksibilizacija rada je prioritet i od toga neće lako odstupiti.
– Budući da još nije formirana radna grupa za izmene i dopune Zakona o radu, ili eventualno donošenje novog, ne može se reći u kom smeru će ići potencijalna nova rešenja. Znajući politiku aktuelnih vlasti, verovatno će se ići na dodatnu fleksibilizaciju radnog odnosa na određeno vreme – produženje na tri ili čak pet godina, kao i omogućavanje poslodavcima da zaključe ugovor o radu na određeno vreme sa zaposlenim bez konkretnih razloga (privremeno povećanje obima posla, zamena odsutnog zaposlenog, i slično). Time bi se samo ozakonila pomenuta nezakonita praksa. A izmene zakona bi, zapravo, trebalo da idu u potpuno suprotnom smeru – da se maksimalan period trajanja ugovora na određeno vreme vrati na 12 meseci, kao i da se pojača kontrola kada poslodavci zaključuju ovu vrstu ugovora, ukazuje Reljanović.
U toku krize izazvane epidemijom virusom korona poslove su najpre izgubili angažovani na privremenim i povremenim poslovima, sezonci i honorarci, dok su među poslodavcima najteže bila pogođena mikro i mala preduzeća i sektori turizma i ugostiteljstva. Otpuštanja tokom pandemije dešavala su se u nekoliko talasa – krenulo je od zaposlenih na crno, pa su na red došli angažovani van radnog odnosa, zatim sezonci i angažovani preko zadruga, a potom i zaposleni preko agencija. Dakle, zaključuje Mario Reljanović, stradali su najranjiviji, zato bi sindikati morali da se bore za te najranjivije kategorije radnika.
