Razgovori sa predsednicima pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji

Zašto opada broj članova sindikata

Da li i zašto opada sindikalno organizovanje u Srbiji? Koliko su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života? Mogu li sindikati da ozbiljnije sarađuju i tako osnaže svoju društvenu i političku poziciju? Zašto socijalni dijalog slabo funkcioniše na svim nivoima, od preduzeća do nacionalnog nivoa? Da li sindikati u nedostatku saveznika među partijama treba da se repolitizuju i izađu na izbore?

Na ova i druga slična pitanja za sajt Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” odgovaraju predsednici pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji.

Narednih dana objavljivaćemo u nastavcima razgovore sa Ljubisavom Orbovićem (Savez samostalnih sindikata Srbije), Zoranom Stojiljkovićem (Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”), Rankom Savić (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), Ivicom Cvetanovićem (Konfederacija slobodnih sindikata) i Željkom Veselinovićem (Udruženi sindikati “Sloga”).

* Kako objašnjavate trend rastućeg nepoverenja radnika u sindikate?

Ljubisav Orbović:

Takav trend ne postoji i ako je to nalaz nekog istraživanja postavlja se pitanje ko je naručilac. Ali možemo da govorimo o tome da u sadašnjim oblicima zapošljavanja veliki broj ljudi ne može da se sindikalno organizuje. To su uglavnom mladi koji i ne znaju šta je sindikat.

Sindikat u svom izvornom smislu postoji u fabrikama i velikim ustanovama gde ljudi rade na istim ili sličnim poslovima i gde svoje zahteve artikulišu tako što ulaze u sindikat. Sada u situaciji kada neko danas radi a sutra ne, ili radi kod kuće po određenom ugovoru na kraće vreme, on malo zna o sindikatu. Veliki je problem da sindikati dođu do tih ljudi i da im ponude da uđu u sindikat.

Nedavno sam dobio informaciju da pojedine grupacije traže da razgovaramo o tome kako bi oni mogli da se organizuju. Znači, vreme je učinilo svoje, oni vide da tu ne funkcioniše sve kako bi trebalo, da su maksimalno eksploatisani i da sami ništa ne mogu da urade. I mislim da će toga biti sve više.

Zoran Stojiljković:

Prema poslednjima istraživačkim nalazima sindikatima u Srbiji u većoj ili manjoj meri veruje tri puta manji broj ispitanika od onih koji im ne veruju. To je odraz višedecenijskog propadanja zaposlenih i nemogućnosti sindikata da zaustave, prvo rat i raspad nekadašnje Jugoslavije a zatim i tranzicione promene u veoma nepovoljnim ekonomskim i socijalnim situacijama.

Smatram da je prvi razlog niskog poverenja što tu neku vrstu autonomnog uticaja i poverenja sindikati nisu nikad imali, pa čak ni u ono ravolucionarno vreme Dimitrija Tucovića i Dragiše Lapčevića. Uvek su oni bili iza partija. Razlog za nepoverenje je i u tome što sindikati artikulišu, ili bi trebalo da artikulišu interese vrlo različitih grupacija koje često jedva da imaju zajednički imenitelj, pa je to ponekad nemoguća misija. Treći od ključnih razloga je što se situacija stalno pogoršavala u dominaciji neoliberalne paradigme. Moramo reći i da je ovakvo siromašno društvo sklono klijentelizmu i političkoj korupciji, kao i to da zaposleni, u stalnom strahu od gubitka posla i previše orjentisani na strategiju preživljavanja, ne pokazuju naročitu borbenost.

Sindikati su i institucionalno hendikepirani jer mogu da brane samo interese stalno zaposlenih a ne i svih drugih radno angažovanih što onda prepolovljuje potencijalnu sindikalnu klijentelu. Efekat je da smo od devedesetih kada je polovina radništva bila sindikalno organizovana danas pali na jedva četvrtinu, pri čemu oni mobilni i aktivni članovi predstavljaju tek desetinu ukupnog sindikalnog članstva. Kada je reč o uticaju na izbore treba reći da danas svi sindikati zajedno imaju jedva 500.000 članova što je manje od vladajuće stranke.

Ranka Savić:

Činjenica je da poslednjih desetak godina traje trend opadanja sindikalnog organizovanja. Danas i ne znamo preciznije koliki je broj sindikalno organizovanog radništva. Neke pretpostavke su da je to 30-ak procenata od ukupnog broja zaposlenih, a lino mislim da je taj procenat opao i niže.

Kada govorimo o ovoj temi moram da se vratim malo u istoriju, tačnije do 2000. godine i demokratskih promena u Srbiji kada smo mi sindikalci ali i političari pogrešili zato što nismo raskrstili sa nasleđem iz prethodnog socijalističkog perioda. Tako smo posle formiranja prve demokratske vlade upali u jednu zamku koju nam je postavio Savez samostalnih sindikata tako što se nametnuo kao vodeća sindikalna snaga. Mi drugi sindikati, u strahu od gubitka članstva i opstanka, prihvatili smo njihova pravila igre. Prihvatili smo istu organizacionu strukturu i način delovanja sindikata iz perioda samoupravljanja – fabrički sindikat koji se registruje u Ministarstvu rada kao posebno pravno lice sa svojim računom i pečatom i članarinom u tom fabričkom sindikatu. Kažu da danas ima 30.000 registrovanih sindikata… Ta finansijska rascepkanost onemogućava efikasnije i snažnije delovanje, na primer, da imate fond solidarnosti ili štrajkački fond. Tako razjedinjeni nismo imali moć i snagu da bilo šta promenimo ili uradimo.

Ivica Cvetanović:

Postoji to nezadovoljstvo i opravdano je, ali moram reći da smo i mi nezadovoljni pozicijom našeg sindikata. Prvo, Konfederacija treba da bude u Socijalno-ekonomskom savetu i drugim institucijama kao što je Nacionalni okvir kvalifikacija Srbije gde se kvalifikacije definišu na osnovu lista novih radnih mesta u Evropskoj uniji. Država nas sporadično uključuje u neka tela kao što je Fond zdravstvenog osiguranja ali ne i u Socijalno-ekonomski savet i to zato to za to nemamo podršku sindikalnih partnera koji sede u Savetu. To je šteta jer bi našim uključenjem pozicija sindikalne strane bila mnogo jača.

Krupan problem je i na planu kolektivnog pregovaranja, mi hoćemo granske ugovore ali nemamo s kim da ih potpišemo. Naime, većina preduzeća u kojima imamo brojno članstvo nisu u takozvanoj reprezentativnoj poslodavačkoj asocijaciji Uniji poslodavaca Srbije. Kada je reč o prekarnom radu i neorganizovanosti sindikata takvi problemi su posebno izraženi u trgovini, velikim tržnim centrima. Sindikalno organizovanje tamo sprečavaju poslodavci iako je to pravo garantovano međunarodnim poveljama. Šire gledano, prekarizacija je posledica generalnog položaja radnika u Srbiji koji se od nekakvog početka tranzicije sistemski sve nepovoljnije reguliše. Problem je i što sindikati nemaju konkretne i pravovremeno informacije, jer radnici ćute i trpe.

Željko Veselinović:

To je krenulo negde 2000. godine kada je 80 odsto zaposlenih bilo sindikalno organizovano dok ih je danas jedva 25 odsto. Više je faktora uticalo na opadanje poverenja. Jedan je zatvaranje velikih sistema gde su svi zaposleni bili članovi sindikata a paralelno su se otvarale nove firme koje nisu dozvoljavale sindikalno organizovanje. Pored toga, došlo je do velike fragmentacije sindikata koji su počeli da se formiraju kao pečurke posle kiše.

Paralelno s tim, izmenama radnog zakonodavstva urušavala su se prava zaposlenih ali i njihovih sindikata. Prvo je to urađeno Zakonom o radu 2001, zatim 2005. a da i ne govorimo o važećem iz 2014. godine. Sistemski se radilo na umanjivanju radnih prava a dovodile su se i još se dovode firme koje brane sindikalno organizovanje uz zdušnu podršku svake vlade, a posebno onih u kojima je ministrovao Mlađan Dinkić. Svi ti faktori doveli su do opadanja sindikalnog organizovanja a time i do smanjenja sindikalne moći da pomogne radnicima. Na žalost, i tih 25 odsto članova pretežno rade u državnim sistemima gde od sindikata dobijaju neke sitne koristi kao što je kupovina na rate, pozajmica, banjsko lečenje i slično. Kada bi njihovi motivi bili stvarno sindikalni ne verujem da bi ih bilo više od 7-8 procenata, koliko ih je, recimo, u Francuskoj.

Smatram da će taj trend smanjenja sindikalnog organizivanja da se nastavi jer idemo u pravcu tog nekog neoliberalnog kapitalizma sa neoliberalnim vladama koje blisko sarađuju sa tranim privrednim komorama i Međunarodnim monetarnim fondom koji kontinuirano rade na razbijanju radničkog sindikalnog pokreta. Sve to, bojim se,  ozbiljno dovodi u pitanje i sam opstanak sindikata u Srbiji.

* Šta sindikati mogu i treba da urade kako bi postali kredibilni za zaposlene, posebno mlade, i druge građane?

Ljubisav Orbović:

Trend rasta fleksibilnog zapošljavanja će se nastaviti i to je problem koji muči svetski sindikalni pokret. O tome se raspravlja na kongresima Evropske i Svetske konfederacije sindikata gde se predlažu različita rešenja. To je težak problem ali verujem da će se doći do rešenja kako bi se sindikati približili tim ljudima.

U naše organizacije ulaze mladi ljudi. I na sindikalnoj sceni postoji međugeneracijska razlika ali primetno je da raste broj mladih članova spremnih da se angažuju u sindikatima. To je najbolji način i za rešavanje problema u vezi sa sindikalnim organizovanjem zaposlenih na određeno vreme. Pored toga, ti ljudi treba da imaju još neke spone sa sindikatima što pretpostavlja da sindikati šire svoje delovanje tako što bi im pored radnopravne zaštite, nudili, recimo, i mogućnost nalaženja stalnog posla.

Zoran Stojiljković:

Moguće je govoriti o nekoliko strategija za sindikalno delovanje koje treba maksimalno uvezati kako bi se skromni potencijali sindikata optimalno iskoristili. To bi značilo da istovremeno sindikati pokušavaju da što jedinstvenije i upornije pregovaraju. Jer, uprkos svim rezervama prema socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju, zaposleni i građani to vide kao najpoželjnije i najefikasnije sredstvo sindikalnog delovanja. Pregovore treba kombinovati sa efikasnijim lobiranjem u zastupanju sindikalnih stavova oslanjajući se na medije i civilno društvo. A kada nema druge, sindikati moraju biti spremni i sposobni za organizovanje upornih protesta i štrajkova, pa i onih političkih koji su usmereni protiv vladinih mera.

Ranka Savić:

Kako tako razjedinjeni da prikupimo snagu i zapretimo poslodavcima ili državi, recimo, štrajkom? Da su glavne finansije u granskim sindikatima a manji deo u centralama, kao što se to radi u Evropi, zahvaljujući štrajkačkom fondu mogli bi da planiramo štrajk koji bi trajao 30 ili 40 dana.

Za neefikasnu organizovanost krivim Samostalni sindikat, ali i ondašnju vlast koja je dozvolila jednom sindikatu da kontroliše celokupnu imovinu i da tako svi mi u drugim sindikatima budemo diskriminisani. Oni raspolažu kompletnom sindikalnom imovinom a kako se čuje 90 odsto te imovine izdaju u zakup državnim institucijama i tako zarađuju ogroman profit. Nasuprot tome, Sindikat Nezavisnost koji se takođe zvanično smatra reprezentativnim kao i Samostalni sindikat, plaća kiriju. Šta tek reći o poziciji naše Asocijacije koja svoje troškove plaća isključivo iz članarine i projektnih aktivnosti.

Pad poverenja prouzrokovao je i rad dva reprezentativna sindikata koji su članovi Socijalno-ekonomskog saveta. Nedavno sam u jednoj tv emisiji tražila od predsednika Nezavisnosti da navede jedan jedini konkretan rezultat Saveta, ali kolega Stojiljković nije mogao da se seti. Nije mi bila namera da ga iznerviram već sam htela da ukažem koliko je sve to bespredmetno i da na taj način dajemo državi jedan paravan. Na primer, u nadležnosti Saveta je da utvrđuje minimalnu cenu rada, ali pre nego što se Savet i sastane da o tome razgovara predsednik Republike na pres konferenciji saopšti tačan iznos buduće minimalne cene rada. Dakle, Savet ne određuje ništa. Tačno je da nema snagu obavezujućih odluka ali može i mora da ima snagu pritiska. Očigledno je da dva reprezentativna sindikata tu snagu nemaju, zato bih da sam na njihovom mestu napustila Savet.

Ivica Cvetanović:

Naš posao je da ohrabrimo radnike da ne trpe obespravljivanje ali i da vršimo pritisak na državu da stane na stranu radnika kad su upitanju njegova osnovna radna prava u koja spada i pravo na sindikalno organizovanje.

Potrebno je što više aktivirati mlađe radnike da se sindikalno angažuju, oni nose društvenu energiju ali i nove ideje. Naravno, treba im omogućiti odgovarajuću edukaciju.

Željko Veselinović:

Ključni problem je u razjedinjenosti sindikata. Svi se borimo za istu stvar i kada bi našli desetak zajedničkih tačaka za koje bi se zajedno založili uveren sam da bi svi imali bolje rezutate a time i povećali poverenje zaposlenih. Navešću primer koji pokazuje da je to moguće. Prošle godine kada je predsednik Samostalnog sindikata u Namenskoj u Kragujevcu dobio otkaz svi sindikati su se ujedinili zahtevajući da bude vraćen na posao i u tome uspeli. Isto se dogodilo u Kragujevcu i nekoliko meseci kasnije kada je naš sindikalac u Zavodu za zaštitu zdravlja otpušten a onda zahvaljući zajedničkoj akciji svih sindikata vraćen na posao. Dakle, bez obzira na međusobna neslaganja sindikati su se tada udružili oko zajedničkog cilja i dokazali da saradnja daje konkretne rezultate.

Inače, smatram da sindikati imaju veliki prostor za sticanje novih članova. Državne firme su prepune pa tu sindikati međusobno otimaju članstvo. Nasuprot tome postoji ogroman broj firmi u kojima ili nema sindikata ili postoje u nekim početnim, malim formatima. Primera radi, u kompaniji “Leoni” je ukupno 7.000 radnika od kojih Sloga ima oko 500 članova, koliko ima i Nezavisnost. Znači dva sindikata su privukla sedminu radnika što ukazuje da je u toj kompaniji sindikalno organizovanje dozvoljeno i da za to ima još mnogo prostora i za druge sindikate. U takvoj sredini sindikati zajedno mogu još efikasnije da zastupaju interese zaposlenih.

S.Raković

O našim sagovornicima ukratko

Ljubisav Orbović je rođen 1960. godine u Beogradu.

Po profesiji je ekonomski tehničar.

Za predsednika Saveza samostalnih sindikata izabran je 2007. a zatim ponovo 2010. i 2015. godine.

Zoran Stojiljković je rođen 1953. godine u Požegi.

Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde je redovni profesor političke sociologije.

Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” je od novembra 2016. godine.

Ranka Savić je rođena 1958. godine u Visokom (Bosna i Hercegovina).

Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sidindikata bila je od 2002. do 2006. godine a od kraja 2014. ponovo je na toj funkciji.

Ivica Cvetanović je rođen 1965. godine u Nišu.

Po profesiji je inženjer elektrotehnike.

Za predsednika Konfederacije slobodnih sindkata izabran je 2007. godine a istu funkciju obavlja i danas.

Željko Veselinović je rođen je 1974. godine u Smederevu.

Po zanimanju je master ekonomista.

Predsednik Udruženih sindikata “Sloga” je od 2008. a na novi petogodišnji mandat izabran je u martu 2019. godine.