Prilično čudna vest obasjala nas je pre kratkog vremena: Njuzmaks po drugi put među Srbima! Posle dve i po godine emitovanja programa tog američkog desničarskog kablovskog kanala u Srbiji, pod firmom Njuzmaks Adrija, a na kanalu Nove S, televizije koja nije podložna uticaju srpskih vlasti, oktobra prošle godine ta saradnja je okončana, Nova S je počela da emituje, umesto dotadašnjeg Pregleda dana, svoj Dnevnik u trajanju od 60 minuta, a direktor Njuzmaks Adrije Slobodan Georgijev je prešao za direktora Vesti u Novoj S.
Aprila ove godine, tek pre neki dan, u javnost nekako stidljivo dospeva saopštenje iz državnog Telekoma koji je inače u ratu sa medijskom kućom United medija u čijem sastavu deluje i Nova S, kako Telekom počinje saradnju sa Njuzmaksom, a na obostrano zadovoljstvo i uz želju za „objektivnim informisanjem građana Srbije“.
U rutinskim izjavama koje su u trenutku pisanja ovog teksta dostupne javnosti, čelnici Njuzmaksa i Telekoma izjavljuju očekivane stvari dok je jedna od najuočljivijih rečenica u saopštenju generalnog direktora Njuzmaksa Kristofera Radija ona u kojoj se kaže da Njuzmaks i njihov srpski partner Telekom „imaju zajedničku želju da prevaziđu destruktivno nasleđe komunizma u Istočnoj Evropi“.
Pelene i Yugo 45
Aha, tu smo: strateški ciljevi kapitalizma u oblandi medijskih sloboda. Prevazilaženje nasleđa komunizma. Objašnjavanje ovdašnjem življu da mu je dobro u zapadnim pelenama, a da mu nije bilo dobro u komunističkom „yugu 45“. Pad Berlinskog zida nije bio dovoljan, sada se mora, trideset i kusur godina kasnije, dokazivati i dokazivati i dokazivati kako komunizam ne valja, iako je, valjda, komunizam mrtav, Zid je pao, dokle više sa komunizmom koga uostalom nikada i nigde nije ni bilo, on je ostao na nivou utopije, ostvaren je bio samo socijalizam?
E, o tome sam hteo u ovoj kolumni: utuvljivanje u našu kolektivnu glavu kako će nam biti fenomenalno u investitorskoj budućnosti Srbije poprimilo je nedavno, jednim tekstom u Danasu, nove razmere, ili što bi rekli Amerikanci, gurnuto je na viši nivo. Push on a new level.
Sindikalni huligani
Aprila 2023, naime, navršilo se deset godina od smrti britanske „čelične ledi“, Margaret Tačer, žene koja je 11 godina bila premijer Ostrva i u tesnom partnerstvu sa Ronaldom Reganom, američkim predsednikom, pokrenula maligni projekat deregulacije tržišta, smanjenja poreza za bogate i otimanja ingerencija državi sa tendencijom da apsolutno sve u našem vidokrugu treba da postane privatno. Ukratko: neoliberalni kapitalizam.
U pomenutom tekstu Danasa, ekonomski analitičar Miša Brkić, uz nevino sladak redakcijski disklejmer u dnu teksta kako stavovi autora nisu nužno (obratiti pažnju na reč „nužno“) i stavovi redakcije, iznosi jedan lirski zapis o veličajnim premijerskim postignućima pokojne Tačer, pa joj u epohalne zasluge kojima je valjda zadužila čovečanstvo upisuje pobedu nad 1) navijačkim huliganima, 2) nad administrativnim huliganuima, i, pazite ovo: 3) nad sindikalnim huliganima.
U izvanrednom dokumentarcu francuskog kanala Arte „Tačerka nije mrtva“ reditelja Gijoma Podrovnika, snimljenom prošle godine a pristiglom nedavno u inboks autora ovog teksta u vidu ponude programa, u prologu filma, vide se scene sa britanskih ulica u kojima narod koji je na vest o Tačerkinoj smrti masovno izašao na ulice, većinom noseći majice sa natpisom „The bitch is dead“ (Kučka je mrtva), slavi smrt svoje nekadašnje premijerke i na kraju, na nekom bezimenom trgu nekog britanskog grada, spaljuje na lomači lutku sa Tačerkinim likom. Na pitanje reportera, te 2013. godine, jednoj ženi iz mase da li je ovo primeren trenutak za slavlje, žena gromkim glasom kaže: „Da, itekako!“.
Kako sahraniti Margaret Tačer: Ken Louč, filmski reditelj
Unutrašnji neprijatelj
Pa šta je onda to što britanski narod zna a srpski ekonomski analitičari ne znaju? Kakva je tajna u pitanju? I koji se to strateški cilj krije između redova Brkićevog teksta u kome se sindikati u štrajku proglašavaju za huligane koje čelična pesnica nekog premijersko-predsedničkog autoriteta treba da smoždi kao što je Tačerova 1984/85. uništila britanske sindikate rudara, uništivši tako i hiljade njihovih radnih mesta, uništivši pritom i njihove male zajednice, ona čemerna naselja istovetnih kuća od crvene cigle gde su sve te porodice živele? Čitava naselja su tada opustela, a deca iz njih, rudarski sinovi i kćeri, prepuštena milosti ulice i dilerima droge. To je bilo to čelično zaveštanje za buduća vremena od strane premijerke koja je za krupni kapital marila usrdnije nego za sudbine ljudi. U jednom tv intervjuu iz tih burnih dana 1984. (kakva koincidencija sa Orvelom!), Čelična Ledi govori upadljivo veštački smirenim i tihim glasom o štrajku britanskih rudara i kaže: „Ovo zastrašivanje koje smo imali priliku da vidimo ne sme više nikada da se ponovi. To je delo ekstremista; to je unutrašnji neprijatelj (enemy within)“.
Učestvujući u pomenutoj emisiji kao jedan od kompetentnih sagovornika, britanski filmski velikan Ken Louč, dobitnik dve kanske Zlatne palme, reditelj poznat po humanističkom idealu kog nedvosmisleno zastupa u svojim filmovima, kaže za Tačerovu: „Ona je naprosto sasvim dobro shvatila Lenjinovu izreku da će buržoazija preživeti svaku krizu sve dok radnička klasa plaća taj ceh“.
I to je suština svega: brutalni, demogoški pristup koji pod plaštom demokratije (u ime koje je sve dozvoljeno, to smo shvatili) pritiska radničku klasu do pucanja da bi onom jednom procentu najbogatijih na svetu smanjila poreze i život im učinila još udobnijim. „Slobodno tržište, deregulacija, smanjenja javnog sektora, finansijska disciplina (finansijsku nesolidnost rešavala je zatvaranjem preduzeća), čvrsta kontrola javne potrošnje, smanjenje poreza i privatizacija. Klasični liberal“, kaže u poetskom zanosu analitičar Brkić.
Profit kao zvezda vodilja
Sve lepše od lepšeg: recimo deregulacija. To mu, prevedeno na srpski, znači kako država ne sme ni u šta da se meša, jer, zaboga, država ništa ne ume i ona nije nikakav gazda, već su jedini koji umeju da gazduju i da prema tome uspešno vode sve, od dobrovoljnog vatrogasnog društva do elektroenergetskih giganata koji snabdevaju čitavo stanovništvo, privatnici, tj. kapital. Kapital je taj koji ume da gazduje jer je, naime, njegovom vlasniku jako stalo da ta stvar bude uspešna. A zašto mu je stalo, otkud njemu taj veličanstveni motiv da uspešno i samopregorno vodi Elektroprivredu, Vodovod, Naftnu industriju, pogrebne zavode, Gradsku čistoću? Pa… zato što mu je stalo do profita, znate. Pa će on, zbog povećanja svog profita, taj biznis voditi uspešno i svi ćemo biti srećni dok je i kapital srećan. U idealnoj neoliberalnoj perspektivi ka kojoj se teži, vojska i policija biće privatizovane. Jer će tako biti efikasnije. Privatni pendrek po leđima protestanta i huliganskog sindikalnog štrajkača zasigurno će gadnije boleti i imati jaču vaspitnu ulogu.
Pa dobro, da li je to baš tako? Da li su nama svrake popile mozak ili u našim nekapitalističkim glavama, (koje su, dakako, zatrovane recidivima komunizma), ipak još ima nečega upotrebljivog? Da li mi stvarno ne možemo da dokučimo da se iza te magične reči „deregulacija“ krije banalna i prostačka pljačka tj. privatizacija društvenih dobara koja smo svi stvarali a sada treba da ih se, tehnički ojađene posle trpanja blata u visoke peći (srpski recept), dokopaju alavi i bahati poslenici neoliberalnog modela života i rada i da ga učine efikasnim i profitabilnim – za sebe a ne za nas? Za sebe, jer to je priroda kapitala, da misli samo na svoju akumulaciju, što je još pre 150 godina dokazao Karl Marks.
Ako budući vlasnik elektroenergetskog sistema bude u nekom zlom trenutku naše bliske budućnosti morao da bira između debljine svog džepa i našeg smrzavanja u ohlađenim stanovima, šta mislite čemu će dati prednost? Kad kucne čas da se bira između džepa i radničkog, tj. ljudskog dostojanstva, čemu će dati prednost investitori koji radnike kite pelenama na radnom mestu (videti pod: Jura, Niš) i mere im vreme u WC-u?
A sad malo političke nastave iz marksizma
Kad su se u okolini Zrenjanina, na gradilištu kineskog Ling Longa (eto i mrskog „komunizma“ na svetskoj sceni kapitala?!), pojavili vijetnamski robovi, ovdašnja javnost je bila zgrožena.
Momci u plastičnim papučama u novembru, koji se na kržljavim biciklima prevoze od svojih neuslovnih baraka do obećanih gradilišta u banatskom blatu, koja su im u Vijetnamskim agencijama za zapošljavanje opisivana kao uzletišta za destinaciju sigurne i zlatne budućnosti. Ali, nismo morali da se uzbuđujemo: valjalo je samo čitati Marksa.
U prvoj knjizi Kapitala, Karl Marks, dakle, citira tužbu koju 1864. godine, ministru unutrašnjih poslova Engleske, upućuje predsednik Komiteta zdravstvene policije parohije Sevenoks: „Do pre 12 meseci ova parohija nije znala za boginje. Kratko vreme pre toga započeše radovi na pruzi od Ljushema za Tenbridž. Pored toga što su glavni radovi izvođeni u neposrednoj blizini ovoga grada, bilo je tu podignuto i glavno skladište čitavog preduzeća. Zato je broj ovde zaposlenih velik. Kako ih je bilo nemoguće smestiti sve u kotedže (kućice za smeštaj, prim. aut.) to je g. Džej, preduzetnik, podigao na raznim tačkama duž pruge kolibe za smeštaj radnika. U tim kolibama nije bilo ni ventilacije, ni nužnika, a osim toga su morale biti i prepunjene, jer je svaki zakupac morao uzimati i druge stanare, ma kolika da mu je bila sopstvena porodica i mada je svaka koliba imala samo dve sobe. Po lekarskom izveštaju koji smo dobili imalo je to za posledicu da su ti jadni ljudi preko noći morali podnositi sve muke zagušivanja, da bi se spasli od kužnih isparenja iz prljavih, ustajalih lokava i nužnika, koji su bili pod samim prozorima.“
Pišući dalje o položaju radnika u ugljenokopima Engleske, Marks opisuje „postupak“ eksploatatora rudnika prema rudarima kojima uz samo okno gradi te kotedže za smeštaj i isporučuje ugalj za ogrev čiju vrednost naravno odbija od najamnine koju isplaćuje rudarima. Kod građenja tih smeštajnih kapaciteta, veli Marks, „važi samo jedno načelo: odricanje kapitaliste od svih troškova koji nisu apsolutno neizbežni“.
I za kraj ove svakidašnje rudarske jadikovke po Marksu (Kapital je napisan 1867.) sledi izveštaj izvesnog doktora Stivensa, u redovnom Izveštaju o javnom zdravlju koji je podnošen Parlamentu, a koji citira Marks: „S veoma retkim izuzecima može se za sve (ugljenokope) kazati da se zanemaruje svako sredstvo za osiguranje zdravlja stanovnika… Svi rudarski radnici vezani su za zakupca ili vlasnika radnika za 12 meseci. Ako dadu oduška svom nezadovoljstvu ili ma na koji način smetaju svome nadzorniku ovaj stavlja u nadzornoj knjizi za njihova imena kakav znak ili primedbu i otpušta ih pri prvom novom godišnjem pogađanju… Radnik je prinuđen da kao deo svoje najamnine prima kuću koja je sva opkoljena kužnim uticajima. Sam on sebi ne može pomoći. On je u svakom pogledu kmet. Uopšte je pitanje može li mu iko drugi pomoći osim njegova vlasnika, a ovaj vlasnik prvo pita svoj bilans za savet, i rezultat je prilično siguran. Radnik prima od vlasnika i vodu koju troši. Bila ona dobra ili loša, dobio je ili ne dobio, platiti je mora, ili tačnije mora dozvoliti da mu je odbiju od najamnine“.
Ovo su, dakle, bili ti uzvišeni primeri konstruktivnog nasleđa kapitalizma koje tako veličanstveno na istorijskoj sceni prkosi destruktivnom nasleđu komunizma. Sad bar znamo na čemu smo. I, dakle, u čemu je razlika? U tome što su parne mašine ustupile mesto veštačkoj inteligenciji i težoj mehanizaciji. Ali surova priroda kapitala je ostala kristalno čista i nepromenjena. Ona i danas, kao i u Marksovo doba, gazi ljudsko dostojanstvo i nastupa u svoje, a nikada u naše ime. To je kapital koji je u stanju da radnicama „Leonija“ u Srbiji za 8. mart, u nastupu velikodušnosti i empatije, pokloni vaučer od 1200 dinara za kupovinu u kozmetičkom lancu, da bi im na kraju meseca taj iznos – odbio od plate. Zaista, u čemu je onda razlika?
„Ako me dobro platiš pisaću i istinu“
To je onaj kapital, da se sada vratimo na početak priče, koji će zgaziti svaku predstavu o Istini i Pravdi (a na terenu medija i u kontekstu prekomponovanja medijske scene u kojoj režimski Telekom igra moćnu ulogu istina je važan pojam) to je, dakle, onaj kapital koji će prvo ojaditi medijske poslenike, dovesti ih u stanje ekonomske zavisnosti, straha i pokornosti da bi onda mogao da njihove medije preprodaje i menja im uređivačku politiku kako to njemu, kapitalu, odgovara.
„Ako me dobro platiš, pisaću i istinu“, ne kaže uzalud, opet na stranama Danasa, u tekstu „Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija“, pozorišni reditelj Zlatko Paković, a sve to posle prve kolumne sa tim naslovom koju Danas nije pustio. Pa ju je posle pustio. Sa antidatovanim datumom. Pa je tu cenzuru Paković, u narednim dvema kolumnama istog naslova lepo objasnio, i imenovao cenzurom. Disklejmer je bio podrazumevajući: Nije nužno i naše mišljenje. (Ipak treba istaći lep primer demokratičnosti da objaviš kolumnu koju si prvo cenzurisao pa te potom tvoj kolumnist razotkrio pred javnošću. Bravo za Danas! I čestitke Pakoviću, prvenstveno na briljantnim tekstovima a potom i na hrabrosti i upornosti pred cenzorima).
(Inače, osnivanje sindikata Nezavisnost u narečenom listu bilo je, nedavnih meseci, propraćeno jednom živopisnom izjavom glavnog urednika Draže Petrovića, široko omiljenog autora humoreski u Danasu, koja sada, posle objavljivanja teksta koji slavi jednu čeličnu gospođu, zadobija svoje pravo značenje: „Eh, pa eto, nije baš moralo da dođe do osnivanja sindikata (u Danasu)“. Sindikalno povereništvo u Danasu do danas je ipak opstalo u tom okruženju koje ga očigledno smatra „nepotrebnim“ a potencijalno i huliganskim, pa čak možda i neprijateljem iznutra, ko zna).
Hiljadu odvažnih ljudi na privatizovanoj sahrani Margaret Tačer
I tako dođosmo do kraja ove komedije sa mrtvom premijerkom koju njen narod ne voli ali je vole bogataši i bogataški novinarski portparoli, i do investitorske elegije o deregulaciji i nužnosti prevazilaženja destruktivnog nasleđa komunizma kao i benefitima nošenja pelena na radnom mestu, elegiji koja nam se, širom sveta, u rastućem, nervoznom krešendu, svira u uši.
Tada, naime, pre deset godina, pomenuti Ken Louč je povodom Tačerkine smrti izjavio a interneteska zajednica tu antologijsku misao pretvorila u mim (vidi sliku gore u tekstu): „Kako mi to možemo da odamo počast Tačerki? Hajde da privatizujemo njenu sahranu. Da raspišemo tender za taj posao i da prihvatimo najjeftiniju ponudu. To je ono što bi ona želela“. Ubrzo posle ove Loučove izjave, objavljena je vest da je ceremonija premijerkine sahrane koštala 12 miliona dolara.
Skupa sahrana, što bi se reklo. (Troškovi onog spaljivanja lutke nisu uračunati a i mišljenje naroda nije nužno i mišljenje vlade). Ekonomski analitičari će već umeti da se odrede prema tome; cenovnik se zna. Kapital će, naime, uvek naći put do svojih glasnogovornika po dnevnim novinama, tako nevino oduševljenih deregulacijom, zgađenih huliganskim sindikatima i oduševljenih idejom o prevazilaženju destruktivnog nasleđa komunizma zarad onog konstruktivnog, kapitalističkog. Jedina nepoznanica je: dokle će narod to trpeti?
Evo jednog pravca razmišljanja na tu temu: u knjizi „Tehnologija državnog udara“, italijanski pisac Kurcio Malaparte citira, naime, Lava Trockog, najbliskijeg Lenjinovog saradnika, tvorca Crvene Armije: „Za uspešnu revoluciju dovoljno je 1000 odvažnih ljudi na pravim mestima“. Gledajući aktuelne prizore sa vatrenih ulica Pariza ovog proleća, reklo bi se da je regrutacija počela.
(Napomena: Trocki je na umu imao Rusiju, a Rusija je velika zemlja. Za manje zemlje dovoljno je i manje odvažnih ljudi, shodno količini pravih mesta).
(Druga Napomena: Stavovi Trockog nisu nužno i stavovi autora ovog teksta).
(Treća Napomena: Autor ovog teksta nikada nije pristajao na pelene).
piše Bojan Bosiljčić
