Vijetnamski vals uz Listovu muziku

Jedan od neosporno najekstravagantnijih primera kolektivnog potonuća iz inače slikovite 2021. godine u Srbiji bila je storija koja je, na ekranu jedne od retkih slobodnomislećih televizija, u novembru protekle godine pokazala kako se na teritoriji Srbije, u Vojvodini, nadomak jednog velikog grada, Zrenjanina, jedna poveća grupa ljudi drži u ropskim uslovima i iz baraka bez grejanja svakog jutra u plastičnim papučama izgoni na gradilište jedne od kineskih fabrika kojima Srbija krupnim koracima grabi ka vrhuncu Zlatnog doba.

Dakako, radi se o vijetnamskim radnicima koji, posle pobedonosnih ratova njihovih očeva protiv Francuza i Amerikanaca, sada, u novom veku, na plodnim poljima Vojvodine, bivaju saterani u državnokapitalistički gulag kineskog poimanja društvenog rasta po cenu tuđeg zdravlja i dostojanstva.

Kamere Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) i televizije N1 i njihovih hrabrih reporterki otkrili su, dakle, da su Vijetnamcima na gradilištu kineske fabrike guma Ling Long oduzeti pasoši. Za to vreme oni, u letnjoj garderobi, iz svojih jadnih baraka i kupatila baždarenih za 5 ljudi, jutrom odlaze na posao, na kome moraju doprineti kineskom društvenom rastu i srpskom Zlatnom dobu sa 26 radnih dana u mesecu, a ako i jedan dan izostanu sa posla – propada im, sasvim precizno: ne isplaćuje im se ni dinar od predviđene celomesečne plate (sic!). Ukratko, robovi 21. veka. Koji sasvim po uslovima rada liče na robove Srednjeg veka. A koji se, opet, ne razlikuju mnogo od svoje sabraće u Starom veku jer su ti vekovi i izmišljeni jedino zato da bi teško, i bolno, gazili preko naših glava.

Upečatljive izjave onih srpskih zvaničnika koji su bili p(r)ozvani povodom ovog slučaja kretale su se u predvidljivom dijapazonu od samoodbranaške partijske propagandne retorike do agresivnog nastupa koji se završava navođenjem imena nekoliko opozicionih političara, a naročito jednog, koji su, jelte, ionako krivi za sve.

Biser ove vulgarne šarade bio je nastup ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislava Momirovića, kolokvijalno poznatog kao Toma Mona po hotelskom lancu koji mu drži porodica, koji je Vijetnamce na javnom TV servisu Vojvodine prozvao za škrtarenje jer, eto, platu od 900 evra štede da bi je poslali kući a valjda je, po ministru, trebalo da te novce investiraju u pristojan smeštaj u Zrenjaninu. Ili u njegovom hotelu, što da ne? (Uzgred, po saznanjima BIRN-a koji je imao uvid u ugovor poslodavca i vijetnamskih najamnika, njihova plata je od 82 do 87 hiljada dinara, što je znatno manje od 900 evra).

„Ako oni svoje plate žele da iskoriste tako što će najveći deo tog novca uštedeti i vratiti u zemlju iz koje su došli… mi teško da možemo da se izborimo sa time“, rekao je ministar i, štono kaže narod, ostao živ.

Ministar ubeđuje voditeljku: Kako Vijetnamci mogu da dostignu visok standard u Srbiji

I eto, kako je to lepo primetio i povezao kolega Bojan Tončić, u Srbiji koja je još 1835. godine, u članu 118. Sretenjskog ustava, kao kneževina, propisala vrlo zanimljivu odredbu da svaki rob koji stupi na tlo Srbije postaje slobodan čovek, u toj Srbiji sada, kada je ona moderna republika, na mala vrata njenog neoliberalnog zdanja koje kapilarno niče po Srbiji, uvodi se obrnuto pravilo po kojem slobodan čovek, ako je u Zlatnom dobu Srbije a po volji kineskog investitora viđen za radnika, postaje rob lišen ljudskih prava, pasoša, bilo kakvog a kamoli zaštitnog odela i pristojnih cipela.

Nema smisla ovde komentarisati izjavu komičnog ministra a ni izostanak ikakve reakcije na ovu izjavu od strane voditeljke emisije; taj princip voditeljskog nemešanja u svoj posao i odustanka od elementarne logike epohalno je ovekovečen još u onom intervjuu gde predsednik, vehementno se pravdajući kako ga uvek optužuju da sve radi u predizborne svrhe, pita priglupog voditelja: „Pa jel smo imali izbore prethodne (2020.) godine, Srđane?“, na šta voditelj ćuti i gleda predsednika kao žaba zmiju iako smo u toj, 2020. godini, itekako imali izbore koji su porodili skupštinu u čijim ludostima još uvek, ovog januara 2022, imamo priliku da uživamo.

Predsednik ubeđuje voditelja: Kakvi izbori, jel bilo nekih izbora?

Ono što nas zanima, kao ljude i radnike koji još pokušavaju da zaštite svoje dostojanstvo, je sledeće: kakav je to mehanizam koji je od većine naroda ove zemlje učinio inertnu masu koja ćuti i gleda „svoj posao“, koja je „apolitična“ (čuj: apolitična?!?), i koja će zarad jedne crvene (ovde ne mislim na putnike mitingaških autobusa, oni su sasvim druga priča) prihvatiti ulogu jalovog trkača za lukrativnim mamcem lažljivog novog sveta koji ljude više ne tretira kao ljude nego kao „resurs“ i koji u svojoj besmislenoj trci za privrednim rastom baca u kotlove napretka svoju najbolju decu?

I tako su, jednog novembarskog dana, posle pomenute reportaže, vijetnamski radnici, osnaženi investitorskim saopštenjem kako su njih angažovali podizvođači (sic!) i kako investitor valjda nema veze s tim (a ko je, usput, podizvođač? Pa naravno, dve kineske firme registrovane u Srbiji), ipak premešteni iz nehumanih uslova Ling Longovog gradilišta ništa manje nego u obližnji – dvorac Kaštel Ečka?! E, tu ova groteskna storija poprima montipajtonovske dimenzije.

Dvorac Kaštel Ečka početkom 20. veka

Dvorac – Kaštel Ečka sagrađen je 1820. godine, a kao prvi investitor u istoriji ovog zdanja figurira ugarski vlastelin Lukač Lazar koji je 40 godina ranije kupio čitav kraj koji je bio pustara. Na otvaranju dvorca, 1820. godine, svirao je tada devetogodišnji Franc List, a među uglednim zvanicama bio je i grof Esterhazi. Pedeset godina kasnije plemićka porodica Ornonkur kupuje kaštel, i do početka I svetskog rata tu često, na poziv vlasnika, grofa Feliksa Ornonkura, boravi nadvojvoda Franc Ferdinand. Anali lovstva u Banatu kažu da je u svom prvom lovu sa Ornonkurom, u okolini Kaštela, nadvojvoda „ubio 10 lisica“.

Sa puta u Sarajevo 1914. nadvojvoda se nije vratio živ, drugi lovac je bio sigurnije ruke; ali zato posle rata nastalog povodom tog atentata u Kaštelu rado boravi jugoslovenski kralj Aleksandar I Karađorđević, koji se, opet, iz Marseja 1934. neće vratiti živ jer je tamo neko drugi bio sigurnije ruke.

Posle Drugog rata, imanje i dvorac bivaju nacionalizovani, i takvi ostaju do 2004. kada bivaju prodati beogradskoj kompaniji „Univerzal“ koja, uz saglasnost nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika Zrenjanina, naravno dograđuje (čemu investicija bez dogradnje?) izvesna zdanja da bi svoj objekat osposobila za tržišnu utakmicu u ugostiteljskom univerzumu pošto, naravno, Kaštel u tom trenutku postaje – hotel. Vlasnik pritom sa plana restauracije izostavlja oronuli vodotoranj, spomenik Sv. Hubertu i konjušnicu, tako da kompleks trenutno predstavlja smehotresnu kombinaciju turbo ulickanosti novog veka sa sve uštirkanim peškirima smotanim u obliku labuda i opominjućih, oglodanih zidova iza kojih huji ledeni dah prošlih vremena.

U tu i takvu priču, sjeseni 2021. ulaze dakle naša braća Vijetnamci, slobodni ljudi koji u nekada slobodarskoj zemlji na brdovitom Balkanu postaju novoveki robovi, ljudski resurs kineskog džina koji ne zna za milost.

Šta se, dakle, može zaključiti iz ove nevesele priče? Ako ste dovoljno uporni da se iz Vijetnama zaputite do Srbije i ako preživite početni pakao kineskog gulaga – doživećete počast boravka u dvorcu u kom su plesale krunisane glave. U redu, ništa logičnije. Ali, kakva je tu pouka za nas, domaćine ove sramote? Pa to da ako na Vijetnamce i njihovu zlehudu sudbinu gledate okom apolitičnog posmatrača jer to se, je li tako, ne dešava vama, onda će uskoro, sasvim uskoro, i sasvim izvesno, doći čas kada će neki investitor, srušivši baš vašu zgradu recimo u Beogradu, ili otevši vašu njivu u Bačkoj, banuti noću i u vašu kuću da vas, u plastičnim papučama, odvede u nepoznato jer se ispostavilo da baš vi i vaša porodica stojite na putu trasiranom u zlatnu budućnost koja je projektovana za investitore novog doba i one koji ih u Srbiju dovode zarad naše dece. Ako preživite, možda će vas, samo možda, na kraju te noći u kojoj vas budu odveli, smestiti u još jedino preostalo zdanje Kaštela Ečka: konjušnicu sagrađenu pre 200 godina, na samom početku kaštelskog paklenog investitorskog kruga.