4. novembar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelka Jovanović Izvor: UGS Nezavisnost
Iako pripadaju civilnom sektoru, sindikati i nevladine organizacije nisu ista priča, ali isprepletanost njihovih interesa i ciljeva jeste, pa su prirodno mesto suretanja i saradnje radna prava i široko socijalno polje kojim vlada sve izraženija nejednakost
Sindikati i nevladine organizacije kao kontrapunkt državi koja je glavni arbitar u određivanju ljudskih, radnih i kolektivnih prava, upućeni su, pa i prinuđeni na saradnju. Hoće li njihovo povezivanje biti samo akciono ili/i organizaciono umnogome zavisi od rešavanja problema na koji su usmereni, nivoa na kom se ta pitanja otvaraju i rešavaju, ali i sistema organizovanja i jednih i drugih. Činjenica je da se zbog prirode i vremena nastanka sindikati i nevladin sektor prilično razlikuju, iako oba pripadaju civilnom društvu (CD), u kome su, kako za portal Nezavisnosti kaže Nataša Vučković iz Centra za demokratiju ilustrujući svu šarolikost CD, između ostalog i crkve i verske zajednice kao poseban entitet.
Sindikati na ovim prostorima beleže formalno 117 godina postojanja, od 1903. i osnivanja Radničkog saveza kao prve interesne organizacije radnika. Nasuprot tome, nevladin sektor u smislu deluje tri decenije, praktično od nastanka Helsinškog odbora za ljudska prava. Ključna razlika je u definiciji sindikata kao interesne organizacije zaposlenih, dok su nevladine organizacije (NVO) neprofitna udruženja građana. Naravno, razlike su u vrsti i brojnosti članstva i organizacionoj šemi. Takođe, sindikati zahvaljujući socijalnom dijalogu i Socijalno-ekonomskom savetu (SES) čine i deo sistema, dok NVO nemaju aktivnu ulogu slične prirode. Ono što ih vezuje su propisi koji čine da i jedni i drugi imaju više desetina nula u broju organizacija – sindikata je formalno oko 25.000, udruženja građana nekoliko hiljada više.
Prinuđeni na saradnju
Dakle, iako su u istom civilnom sektoru, sindikati i NVO nisu ista priča, ali isprepletanost njihovih interesa i ciljeva jeste, pa su prirodno mesto suretanja radna prava i široko socijalno polje kojim vlada sve izraženija socijalna nejednakost. Pitanje je, međutim, koliko sarađuju i da li se nešto promenilo u odnosu na poslednju deceniju prošlog veka kada su se UGS Nezavisnost i NVO našli na istoj strani naspram ratnohuškačkog režima Slobodana Miloševića – a samim tim i naspram Saveza samostalnih sindikata Srbije i organizacija poput Udruženja novinara Srbije (UNS) koji su podržavali vlast? Ili, ako se pomerimo na početak ovog veka i bujanje i sindikata i NVO u uslovima neokapitalizma, kada su se oba krila civilnog društva našla na udaru klijentelizma, kako je to okarakterisao sociolog Miroslav Ružica, svojevremeno na okruglom stolu „Sindikati i nevladine organizacije, saveznici ili ravnodušni jedni prema drugima“.
Uprkos okolnostima, za Natašu Vučković nema dileme da sindikati i NVO moraju sarađivati, pošto u osnovi dele iste vrednosti, a često im se i ciljne grupe podudaraju “s tim što se sindikati bave pravima zaposlenih, dok su NVO usmerene i na angažovane u sivoj ekonomiji”. Između ostalog i zato što “postoji i veliki broj samozaposlenih koji kao ‘poslodavci’ ne pripadaju sindikatima, ali izuzetno su ranjjivi, kako je pokazala kriza izazvana pandemijom.”
Zbog širine spektra interesovanja nevladine organizacije mogu a često i jesu pokretači akcija čiji se uspeh multiplikuje u saradnji sa sindikatima: “Bez obzira na često negativan stav javnosti o sindikatima, oni imaju organizacionu strukturu koja garantuje uspeh ili mu umnogome doprinosi. Danas kada marginalizacijom opozicionih političkih partija na javnoj sceni nema puno društvenih aktera, sindikati i NVO mogu odigrati ključnu ulogu u promenama, posebno zajedno.”
Pri tome kroz saradnju jedni mogu učiti od drugih – nevladine organizacije od sindikata kako se efikasnije organizovati, a sindikati od NVO kako uključiti i marginalizovane grupacije, poput žena, u rukovođenje i upravljenje i organizacijom i procesima, posebno u odlučivanju. Centar za demokratiju, dodaje Vučković, od 2012. godine ima sporazume o saradnji sa oba reprezentativna sindikata, a blisko sarađuje i sa drugim sindikalnim centralama i upravo kroz te kontakte je “razbijeno mnogo predrasuda o sindikatima”. Konkretan primer uspešne saradnje je i kroz Nacionalni konvent za evropske integracije u grupi za Poglavlje 19 (socijalna politika i zapošljavanje), koja obuhvata deo NVO koji se bave ovom tematikom, reprezentativne sindikate i Uniju poslodavaca. Poslednjih godina je primetna još veća zainteresovanost sindikata za saradnju: “U početku su sindikati insistirali na ekskluzivnosti u zaštiti radnih i socijalnih prava, ali su kroz direktnu saradnju sa NVO iz ove oblasti shvatili da se do konkretnih rezultata bolje stiže u čvrstoj saradnji.”
Vučković insistira na međusobno poverenju, a kao primer dobre prakse navodi podršku koju su Centar i slične organizacije dali sindikatima koji su 2014. izašli iz javne rasprave o donošenju novog zakona o radu.
Sa ocenama svoje imenjake saglasna je Nataša Dragojlović, koordinatorka Nacionalnog konventa koji obuhvata više od 750 aktera iz različitih segmenata društva, uključujući sindikate, NVO, naučne institute i univerzitete… Uspešnost rada Konventa kao kontrolnog mehanizma u procesu evropskih integracija Srbije, prema njenim rečima, bazirana je upravo na saradnji svih članica i iskustvima koja imaju, s jedne strane sindikati, a s druge NVO. Naravno, uz podršku stručnjaka iz različitih oblasti, pošto se kroz pregovarački proces sa EU, praktično, menja čitavo društvo. Dragojlović za sajt Nezavisnosti kaže da je veoma važna i istorija (dela) sindikata i nevladinih organizacija oličena u rušenju režima Slobodana Miloševića, jer zahvaljujući civilnom društvu, “Srbija može da se pohvali većim potencijalom za demokraatizaciju nego druge države u regionu, čak iako je trenutno ometana pokušajima da se nivo demokratije spusti na predoktobarski nivo.” A sindikati, posebno oni koji su bili akteri petooktobarskim promena, važan su segment tog civilnog društva.
Umrežavanjem do promena
Za predsednika UGS Nezavisnost Zorana Stojiljkovića saradnja između sindikata i NVO nije upitna. Ni kao deo bliske prošlosti, ni kao aktuelna praksa. On podseća da je Nezavisnost i devedesetih kroz Partnerstvo za promene, platformu za demokratizaciju društva, uspešno sarađivao sa (ostatkom) civilnog društva. Ispostavljena je tada mreža saradnje sa NVO u 17 gradova. “Očekujući da se institucionalnim mehanizmima može uticati na nove ‘demokratske’ vlasti, mi smo, na žalost, tu mrežu ukinuli. Tokom godina u dobroj meri smo obnovili saradnju sa nevladinim organizacijama, posebno onima koje se bave radnim, ekonomskim i socijalnim pravima, sa svima sa kojima delimo isti cilj, a to je, pre svega, dostojanstven rad”, obajšnjava Stojiljković za sajt Nezavisnosti.
Predsednik Nezavisnosti navodi i konkretne sporazume o saradnji sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije, Centrom za demokratiju, Evropskim pokretom u Srbiji, akademskim zajednicama i mrežama: “Jednostavno to je način da se sa ograničenim resursima učini što više i da se što dalje i jasnije čuje glas građana, da se prostor javnih rasprava i političkog odlučivanja ne ‘rezerviše’ samo za političke partije.”
Stojiljković, koji se i kao sociolog, profesor Fakulteta političkih nauka, bavio empirijskim istraživanjima i sindikalnog pokreta i uloge OCD, umrežavanje smatra bitnim segmentom demokratizacije čitavog društva, posebno zbog apatije u koju je zapao veliki broj građana. Ljudi, naglašava on, sve manje veruju u moć pojedinih aktera, kao što su sindikati i nevladine organizacije, da kanališu njihove interese: “Iako opada i poverenje u politčke partije generalno one imaju veliku moć, pa je saradnja unutar civilnog sektora izuzetno korisna da se to stanje menja, da se građani motivišu i ekspertizama koje OCD imaju, ali i akcijama koje sindikati mogu da sprovedu u različitim oblastima rada i života.”
U istoj meri u kojoj je značajno sarađivati na nacionalnom novou, važno je i lokalno umrežavanje, direktna saradnja “na terenu”, smatra naš sagovornik i ističe da je Nezavisnost podržavala i podržava i sve akcije usmerene na zaštitu životne sredine poput pokreta protiv minihidroelektrana, protesta protiv zagađivača u Boru, Smederevu, Pančevu i drugim gradovima, jer su to problemi koji posredno ili direktno utiču i na članstvo sindikata, kao i sve zaposlene i sve građane. Takođe, Nezavisnost aktivno sarađuje sa lokalnim i nacionalnim NVO u zaštiti marginalizovanih grupa poput žena i Roma čija su i radna i ljudska prava ugrožena. Podsećajući da se u godišnjim izveštajima poverenice za zaštitu ravnopravnosti visoko na agendi diskriminacije kotiraju radna i sindikalna prava, Stijiljković stavlja akcenat na isprepletanost problema kojima se bave i sindikati i NVO, što ih upućuje na čvršću saradnju.
Specifičnost sindikata, posebno reprezentativnih, jeste kanal direktne komunikacije sa izvršnom vlašću kroz SES i socijalni dijalog, što nezadovoljni i neupućeni često vide kao spregu sa vlašću, ali je zapravo komparativna prednost jer omogućava direktan pritisak, a može se osnažiti kroz saradnju sa NVO koje mogu ponuditi ekspertsku pomoć.
Za razliku od pre dve decenije, na razuđenoj sindikalnoj i NVO sceni danas je bitno i prepoznavanje i odvajanje autentičnih sindikata od onih “direktorskih”, stvaranih po volji poslodavaca a ne na interesima zaposlenih, kao i tzv. gongo organizacija koje su zapravo ispostave vladajućih partija. U skladu sa tim i članice UGS Nezavisnost uspostavljaju svoje mreže, a jedan od primera je saradnja Sindikata penzionera Srbije Nezavisnost i Saveza penzionera Srbije, koja je prošle godine i formalizovana memorandumom u kome su precizirani i ciljevi zajedničkog delovanja.
Zajedno i lokalno i šire
Recept uspešne saradnje sa sindikatima ima Lokalni front, udruženje građana u Kraljevu koje vodi Predrag Voštinić. Lokalno, ali vrlo prepoznatljivo na nacionalnom nivou zahvaljući nizu uspešnih akcija koje vode samostalno ili u saradnji sa drugim akterima građanskog društva, među kojima zapažena uloga pripada sindikatima.
“Sindikate ne biramo po oblastima u kojima deluju, već po kredibilitetu, mada je ispravnije možda reći da oni biraju nas. Nama je važna ta saradnja pošto kroz nju možemo bolje da ostvarimo svoje ciljeve, a možemo dosta i da naučimo kroz ekspertize i obostrano podižemo kapacitete u uticaju na donosioce političkih odluka. Takođe, nevladin sektor je bitan za sindikate, jer ih navodi na moderizaciju. Naši sindikati su, tako da kažem, arhaični, primereniji dobu u kome su nastali nego sadašnjci i moraju se menjati”, navodi Voštinić u razgovoru za portal Nezavisnosti.
Lokalni front je zainteresovan za socijalnu politiku i radna prava, učestvuje u radu sindikalnog foruma, ali postoji i konkretna akciona saradnja. Najnoviji primer koji traje koliko i virusna epidemija jeste saradnja sa Sindikatom lekara i farmaceuta (SLF) na nabavci zaštitne opreme i medicinskog materijala za Opštu bolnicu u Kraljevu, jer je ta urgenta sitacija zahtevala i urgentno delovanje, objašanjava Voštinić. Činjenica da je predsednik tog sindikata Rade Panić, anesteziolog u Opštoj bolnici, dakle na izvoru informacija o potrebama, tu je saradnju učinila vrlo efikasnom i bez mogućnosti ikakve manipulacije.
I sam Panić kaže za sajt Nezavisnost da saradnju sa Lokalnim frontom smatra vrlo važnom i kvalitetnom, kao i saradnju sa nizom drugih NVO na lokalnom i nacionalnom nivou, ističući značaj rada kroz Nacionalni konvent i OCD koje su tamo zastupljene.
“Mi smo u timu za Poglavlje 28 i veoma nam je pomogla saradnja sa drugim članicama grupe da i sami sagledamo nedostatke u svom radu. Aktivno učestvujemo i u radu na drugim poglavljima, a zahvaljujući ekspertizi organizacije Transparentnost Srbija predložićemo novi način utvrđivanja reprezentativnosti u strukovim sindikatima, kao što su primera radi piloti i lekari. Odnedavno smo proširili saradnju i na druge građanske organizacije kao što su Ne davimo Beograd, Novi optimizam i Skupština slobodne Srbije.”
