- jun 2022. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Screenshot
Pobuna je delotvorna dokle god osećaš da postoji neka mogućnost i neka moć, a ovakvo tandrkanje već je postalo besmisleno. Ništa ne može ovde da se reši dok radnička klasa ne izađe na ulicu, kaže srpska “kraljica komedije” Jelisaveta Seka Sablić u razgovoru za portal Nezavisnost.org
Poznata srpska filmska, televizijska i pozorišna glumica Jelisaveta Seka Sablić, koja će ovih dana proslaviti svoj 80. rođendan, kaže za portal Nezavisnost.org da se ne oseća siromašnom, ni duhovno, a ni materijalno, zato što, iako je u penziji, svoj posao jako voli.
“Imam mnogo godina – hvala Bogu još sam zdrava i živa – volim svoj posao, što je najvažnije, baš ga onako volim, i uživam u njemu”, poručuje Seka Sablić.
Glumica koja po nekim izvorima slovi za najveću domaću komičarku ili “kraljicu komedije”, karijeru je započela pre više od pola stoleća, da bi danas bila jedna od najpopularnijih i najvoljenijih glumica u svim zemljama bivše Jugoslavije. Naklonost filmske kritike i obožavanje publike postigla je kao Kristina u crnoj komediji Maratonci trče počasni krug (režija Slobodana Šijana, po scenariju Dušana Kovačevića), za koju je nagrađena Zlatnom Arenom u Puli (1982).
“Kraljica komedije” jedna je od odrednica kad se govori o Seki Sablić. To su potvrdili i publika, koja “jednoglasno” to misli, a i žiriji koji vas nisu štedeli nagrada. Kako vi sebe doživljavate?
Uvek mi je bila bliska i komedija, kao i drama, pa čak i tragedija. Da budem iskrena, bez lažne skromnosti, možda sam čak mnogo moćnija u drami nego u komediji. Komediju mnogo volim, volim kad se ljudi smeju, i ja uživam u toj nekoj osveti i pobuni. U stvari, igrajući neki lik to je uvek pobuna. Uživam u toj pobuni, načinu na koji “crtam” taj lik, gledajući ga sa te neke strane, ne ismevajući ga, ali onako, kao rentgen prodirući u sve njegove mane.
Kad smo kod priznanja, vaša vitrina ih ima i u domenu “ozbiljne” glume i na polju komedije (Dobričin prsten, Žanka Stokić, Sterijina, kao i nagrade Pavle Vuisić, Zlatna Arena, Nušićeva nagrada, četiri Statuete Ćuran i jedan Zlatni ćuran…). Jesu li ta priznanja potsticaj, obaveza, nešto treće?
Što se tiče nagrada, uvek sam bila odgovorna samo prema svom poslu, dakle, vrlo brzo sam prestala da verujem u sudove drugih, ali sam, svejedno, i malo osluškivala. No, uvek sam bila okrenuta svojim kriterijumima, i znala sam da li sam nešto dobro uradila ili nisam. Nagrade zaista nisam ni očekivala, niti sam znala kako se one događaju, kako se predlažu… Ali, eto, imala sam sreće da sam dobila mnogo, mnogo nagrada. Priznanja određuju ljudi koji su validni, koji su tamo negde sedeli, taj neki žiri, koji je prepoznao neku vrednost – nadam se da je u mom slučaju to bila vrednost. Asociram sada na ovu divnu pesnikinju – Konstraktu, i koliko je ona zaslužna za sve to što joj se dogodila, toliko bih pozdravila jednog čoveka, ili njih dvoje, troje, koji su sedeli u žiriju, i koji su primetili taj kvalitet. Dakle, oni su primetili njenu lepotu i umetnost, njenu vrednost i poeziju, i “bacili su je u visine”. Ona je otišla na taj Eurosong gde, kako ono kažu, čim dođeš u taj veliki svet, ti si već pola posla odradio.
Međutim, ništa od toga, izgleda, nije “oborilo s nogu” ovdašnju “političku elitu”, koja vas je besprizorno napala zbog, navodnog, manjka patriotizma. Na napade ste jasno odgovorili, a sada vas molim da definišete pojam “patriotizma”, kako ga vi vidite?
Patriotizam je kad imaš bol i tugu što zemlja u kojoj živiš grca u lažima. Kad se boriš za nju govoreći i živeći istinu. Patriotizam sam doživela kao sreću kad sam bila pionirka, sa sedam-osam godina, kad smo imali crvene marame, i hiljade i hiljade dece je bilo na tom “dočeku” Josipa Broza Tita. Kad smo mahali… Eto, to osećanje zajedništva i sreće nikad neću zaboraviti.
Vaše kolege se nisu baš pretrgle da vas odbrane, osim pojedinaca i “suvoparnih saopštenja”. Mislite li da taj strah – da se ne izgube privilegije, posao, egzistencija.., određuju trenutnu, ukupnu situaciju u Srbiji, pa i šire, u regionu?
Ne bih rekla da su glumci zatajili u svojim reakcijama. Na kraju krajeva, nisu oni taj stalež i taj neko koji to treba da radi. Glumci su uvek bili i ostali levičari, i mislim da su u jednom momentu bili previše eksponirani. Dakle, ništa ne može ovde da se reši dok se ne pojavi radnička klasa, koja zaista ima sva prava da stane na ulicu, kao i studenti, omladina… I mislim da su glumci uvek tu da budu na pravoj strani. I veliki se broj glumaca eksponirao i jasno deklarisao…
Da li javne ličnosti, pa i glumci, treba da se angažuju u svim tim previranjima, naravno, konkretnim određivanjem prema situaciji?
Mislim da je u nekom momentu besmisleno buniti se, tako, po cenu, neznam, života ili ugroziti svoju egzistenciju. Kao što je neko rekao, mislim da je to bio Napoleon, otprilike, “Kad si nemoćan onda ćuti”. Pobuna je delotvorna dok god osećaš da postoji neka mogućnost i neka moć, a ovakvo tandrkanje već je postalo besmisleno, svi su se već takoreći navikli na to, i niko više ni na šta i ne reaguje.
Glumci treba da se angažuju, ali naravno, ne po svaku cenu. Dovoljno je, mislim da je dovoljno, da oni imaju jedan zaista iskren, istinit odnos prema svemu tome, i uvek će svako imati priliku, spontanu priliku da se angažuje. I biće od velikog značaja, i doprineće mnogo boljim danima ovde u ovoj našoj sredini.
Posle korone sustigao nas je rat u Ukrajini, posledično slede energetska i ekonomska kriza, glad… Mogu li toj budućnosti da doprinesu tzv. zeleni pokreti?
Mislim da je pokret “zelenih” veoma, veoma važan pokret, i da će tek dobiti na značaju, kako u svetu tako i kod nas. I mislim da je najzdraviji bio ovaj ekološki pokret, i najviše ljudi je obuhvatao, i najrazličitije ljude je pokupio, tako da mislim da je to neki put za nekakav bolji život. I za našu budućnost.
Mogu li tu da pomognu esnafske organizacije (Udruženje dramskih umetnika Srbije) ili sindikati?
Naravno da su esnafske organizacije jako bitne u celom svetu, ali su kod nas one, nažalost, davnih dana ugašene. I u mnogo važnijim segmentima društva, kao što su preduzeća… i sve se to svelo ni na šta. Dodala bih ovde i sindikat. Dakle, jedan sindikat mora da štiti prava zaposlenih, prava radnika, prava, prava, prava! A, prava uopšte ne postoje u našoj zemlji. To su ljudska prava, od toga mora da se počne. Tako da mi, kao i sve te institucije koje nemaju sindikate, i nemaju tu zaštitu, tako i naš esnaf nema s te strane nikakvu zaštitu.
Šta, konkretno, vaš esnaf treba da uradi da bi svima u vašoj profesiji bilo bolje? Ovih dana izabran je novi predsednik UDUS – Nebojša Dugalić. Kakva su vaša očekivanja od nove uprave, koliko su u tom kontekstu odradile one prethodne?
Tamo su jako dragi ljudi koji se uvek trude i evo i sad je izabran novi predsednik, koji je u pravim godinama za to, koji je divan glumac, koji nema potrebu da se tu nešto ističe preko te funkcije, nego je ostvarena osoba, omiljeni čovek, ali hoće li on biti u stanju, da li će uopšte uspeti nešto da poboiljša…? A toliko je toga još potrebno. Glumci u Beogradu se još nekako i snalaze, imaju posla i sve to, ali zaštita glumaca van glavnog grada, gde nema televizije, gde nema snimanja – tek se po neko angažuje – uglavnom oni ostaju na onom angažmanu koji imaju u teatru, a tu je materijalna satisfrakcija na zaista vrlo niskom nivou. Skoro uvredljiva.
Jeste li ikada učestvovali u radu esnafske organizacije, odnosno, ko bi po vama tamo trebao da bude angažovan – ne mislim poimenice?
Lično nikad nisam učestvovala u radu esnafke organizacije. Nisam nikad u to verovala. Jednom sam čak napravila jedan šou, kad je bio veeeliki sastanak u Zvezdara teataru, kad su Dragan Nikolić i Miki Manojlović predsedavali. To je bilo pred one sankcije, u jedno budalasto vreme, gde smo svi već bili na PET evra, kad su oni promovisali da su za velike uloge potrebne neke, neznam, basnoslavne cifre, tako da sam ja nešto dobacila (neću da kažem šta) i svi su se smejali. I tako se sastanak raspao…
Nisam htela da budem tu nešto kao šoumen, ali sam tako čuvala svoj zdravi razum. Uvek sam uskakala sa zdravim razumom, nikad nisam dizvoljavala da mi to bilo ko ugrozi, čak ni na tako veeelikom sastanku, gde je bilo mnogo glumaca, prepuna sala.
Na kraju, kao neko ko je iskusio sve zemlje u ovom regionu, recite nam jesmo li u siromaštvu jednaki?
Da li smo u siromaštvu svi jednaki? Znate šta, veliko je raslojavanje, stvorio se stalež enormno bogatih, maltene u svetskim razmerama, da ne kažem, planetarno bogatih za naše uslove. I stvorio se jedan mali, ali viši stalež – građanski, tako da ja ne spadam u siromašne ljude. Iako sam u penziji, imam mnogo godina – hvala Bogu još sam zdrava i živa – volim svoj posao, što je najvažnije, baš ga onako volim, i uživam u njemu. Čak se i brinem kad mi se učini da nešto nisam dobro uradila. Sad sam se vratila sa snimanja neke reklame i čini mi se da nije bilo dobro i onda o svemu tome razmišljam. Još uvek imam osećanje kad treba da prihvatim neki posao. Na kraju, trenutno su glumci, barem mi u Beogradu, čini mi se da su svi u dobroj situaciji, da imaju dosta posla, i da ne mogu da budu baš u nekom siromaštvu. Ako su zdravi i ako su pri zdravoj pameti.
Dragan Stošić, urednik u Danasu
