U Beogradu je, 25. oktobra, održan peti u nizu skupova koji partnerski organizuju Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ i fondacija Friedrich Ebert, kancelarija u Beogradu, kao deo Projekta „Sindikati u tranziciji“, na kojima se problematizuju neka od ključnih pitanja sindikalnog delovanja.
Uvodno obraćanje Zorana Stojiljkovića, predsednika UGS NEZAVISNOST, bilo je usmereno na identifikaciju cilja skupa koji, u najkraćem, predstavlja pokretanje diskusije o mogućnostima šireg i masovnijeg međusobnog umrežavanja, radi multiplikacije društvenog uticaja civilnog društva na očuvanje i unapređenje demokratskih vrednosti u društvu i kreiranje javnih politika, što predstavlja centralni deo civilne sindikalne strategije delovanja.
U prvom delu skupa, 40 učesnika iz sindikata i nevladinih organizacija su imala prilike da se upoznaju sa modelima saradnje italijanskig sindikata sa ostalim delovima tamošnjeg civilnog društvačuju, očemu je govorio predstavnik italijanskog sindikata CGIL, Fausto Durante. Nakon toga, iskustva srpskih sindikata i organizacija civilnog društva predstavila je Nataša Vučković, izvršna direktorka Fondacije Centar za demokratiju i narodna poslanica.
Tragajući za realnim elementima minimalne zajedničke platforme oko koje bi se mogle okupiti snage civilnog društva u Srbiji, u trenutnom društvenom okruženju, Dušan Spasojević, sa Fakulteta političkih nauka, izneo je osnovne pretpostravke koje bi ovakav vid saradnje, odnosno partnerstva učinile mogućim. Nakon toga su primere dobre prakse umrežavanja izneli: Marija Martinić iz UGS NEZAVISNOST, Ljiljana Pavlović, iz Unije poslodavaca Srbije i Miodrag Nedeljković iz udruženja građana Inicijativa za demokratski razvoj.
Sa aspekta UGS NEZAVISNOST, istaknuto je da je ovaj sindikat, pre skoro pune dve decenije, bio suočen sa činjenicom da je borba za prava radnika nemoguća bez obezbeđivanja nedostajućeg demokratskog okvira. U susret ovom cilju, odigrao se jedan od retkih primera uspešne saradnje nevladinih organizacija i sindikata, kroz mrežu Partnerstva za demokratske promene koja je delovala u periodu od 1999. do 2005. godine na teritoriji cele zemlje.
Danas se, međutim, ispostavlja da je cilj bio ostvaren tek delimično, te se ponovo suočavamo sa brojnim deficitma samog demokratskog poretka u Srbiji. Političko društvo, uhvaćeno u zamku legaliteta, permanentno ima problem sa deficitom legitimiteta. Ekonomsko društvo, suočeno sa konstantnim sljubljivanjem političkih elita sa krupnim kapitalom, umesto institucija slobodnog tržišta – razvija partijsko-koruptivne mehanizme. I, na kraju, građansko, odnosno civilno društvo, u okruženju zatvorenih medija i izostanka medijskih sloboda, te limitirano projektnim uslovima finansiranja – umesto slobode i aktivnosti, uglavnom nesputano razvija tek sopstvenu sposobnost za opstankom na kvazidemokratskom tlu.
Negativna medijska kampanja koja prati sve civilnodruštvene kritičare vlasti dodatno uvećava problem. Onaj deo javnosti koji još uvek veruje u istinske namere civilnog društva da zaštiti njihova radna, ekonomska, socijalna, pa i ljudska i demokratska prava, sa druge strane – ne veruje u njegovu (sopstvenu?) moć da utiče na pravac društvenih promena. Tako je skliznuće u sve širu izbornu apstinenciju kojoj smo svedočili u nekoliko poslednjih izbornih ciklusa polako naraslo do atmosfere opšteg defetizma i pesimizma.
Posebno zabrinjava situacija sa radnim pravima zaposlenih koja se ubrzano urušavaju, paralelno sa rastom ostalih demokratskih deficita. Sindikati i nevladine organizacije koje se bave socijalno-ekonomskim pitanjima uporno ukazuju na to da radnici, svakim danom, postaju sve manje zaštićeni nosioci svojih radnih prava, odnosno da vlasništvo nad radnim pravima polako prelazi potpuno u ruke političke elite, i to kao sredstvo za trgovinu sa krupnim kapitalom koji u našu zemlju ulazi, uglavnom, preko direktnih stranih investicija.
Učesnici skupa su se saglasili da sveukupna situacija zahteva ozbiljan odgovor, kako sindikata, tako i celokupnog društva. Istovremeno, poverenje građana, kako u rad sindikata, tako i u rad nevladinih organizacija, na rekordno je niskom nivou.
U tako tmurnoj slici društva koje se „zaglavilo“ u tranziciji, u situaciji u kojoj su sve malobrojniji akteri na političkom spektru levice, jedini put za stvaranje nedostajućih demokratskih pretpostavki leži u: 1. snažnijem umrežavanju organizacija civilnog društva i socijalnih partnera koje bi imalo obuhvat poput nekadašnjeg Partnerstva za demokratske promene, 2. kreiranju zajedničke platforme sa elementima reforme oko kojih je postignut širi socijalni konsenzus, 3. otvorenijem pritisku na političke institucije da dijalog učine sadržajnijim i, samim tim, svrsishodnijim i 4. većem stepenu medijske promocije aktivnosti partnerskih organizacija.
Da bi ovaj put delovanja civilnog društva u Srbiji bio moguć, neophodna je ponovna izgradnja, odnosno obnova međusobnog poverenja na relaciji sindikati-organizacije civilnog društva. Istakavši razliku između saradnje i partnerstva, predsednik UGS NEZAVISNOST, Zoran Stojiljković, na kraju je zaključio da sindikat i dalje ima interes da se udružuje sa organizacijama civilnog društva, ali uvažavajući određene kriterijume. On je prisutne podsetio da UGS NEZAVISNOST nisu vrednosno i politički neutralna organizacija, te da su osnovna opredeljenja naše organizacije jasno predstavljena u osnovnim dokumentima, poput Manifesta i Programa rada UGS NEZAVISNOST.
