25. novembar 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Foto: Medija centar, Freepik
Nakon pandemije i sa ratom u Ukrajini, odnosno sa sankcijama, energetskom krizom i stagflacijom – inflacijom praćenom privrednom recesijom, urgentno su otvorena pitanja očuvanja proizvodnje i zaposlenosti, zarada i standarda života, odnosno snabdevanja i mera solidarnosti.
Rat, despotizam i siromaštvo su oduvek ključni neprijatelji sveta rada.
Kriza kojoj se ne vidi ni kraj ni izlaz istina nije nastala sa ratom u Ukrajini. Vreme naduvavanja finansijskih balona, jeftinog novca i niskih, čak negativnih kamata je za nama. Kreditna zaduženja i neefikasna ulaganja i potrošnja postaju veliki rizik i za države i za domaćinstva.
Povratak države
Ovo je vreme povratka države i u prostor kreiranja razvojnih strategija, preduzetništva i investiranja koju uz socijalizaciju rizika prati i socijalizacija dobiti (Micukato). Tako je jedino moguće i ostvarivanje njenih socijalnih, solidarnih funkcija. Krize i ratovi dodatno uvećavaju egzistencijalnu nesigurnost i strahove od daljeg širenja siromaštva i nejednakosti.
Sindikati moraju i imaju šta da kažu o ovim pitanjima. Kao i o pitanju radikalno izmenjenim okolnostima primerene i održive razvojne strategije koja mora u uslovima deglobalizacije i imperijalne borbe za preraspodelu moći voditi računa, primera radi, o razvoju energetike i poljoprivrede u doba klimatske tranzicije kao o pitanjima nacionalne bezbednosti.
Brojni autori ističu važnost jačanja kapaciteta organizacija za upravljanje kompleksnim situacijama, “krizni menadžment” – nošenje u koštac sa onima na vrhu moći i brzo adaptiranje novim okolnostima (Clarcke i Oswald, 2010). Sve ovo je moguće kada imamo organizacije sa dovoljno socijalnog kapitala za uspešno umrežavanje i strateško i koordinisano delovanje.
Pod socijalnim kapitalom podrazumevam: „karakteristike socijalne organizacije, poput poverenja, normi uzajamnosti i (ne)formalnih mreža, koje mogu da poboljšavaju organizaciju kroz učvršćivanje već uspostavljenih veza radi združivanja koordiniranih aranžmana“ (Putnam, Leonardi i Nonetti, 1993:167). To pospešuje mobilizaciju, kao i koordinaciju delovanja i deljenja informacija. I upravo to stvoreno pogodnije tlo (enabling environment) je isto toliko deo procesa jačanja kapaciteta, koliko i njegov poželjni efekat.
Polaznu osnovu za razmatranje sindikalnih strategija čini razrešenje dileme kako sindikati mogu uticati na uređenje odnosa ponude i tražnje na tržištu rada – uslova (dostojanstvenog) rada i zarada, odnosno radno i socijalno zakonodavstvo i ekonomske i socijalne politike?
Sindikalna agenda
Činjenica da recimo krug ovlašćenja Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije (SES) uključuje, pored politike zapošljavanja, rada i radnog zakonodavstva, i pitanja privrednog rasta, monetarne i fiskalne politike i socijalnu i demografsku politiku, zdravlje i obrazovanje, dobro ilustruje krug i redosled pitanja na sindikalnoj agendi. Na njoj su sve prisutnija pitanja klimatskih promena i puta ka zelenoj, cirkularnoj i na znanju zasnovanoj digitalnoj ekonomiji,
Posredno o krugu “sindikalnih pitanja” govori i čitav set ekonomskih i socijalnih pokazatelja koji se koriste prilikom utvrđivanja minimalne zarade.
Socijalna pravda i solidarnost jesu ključne vrednosti sindikata i sveta rada. Indeks socijalne pravde, pored siromaštva i nejednakosti, radnih prava i stanja na tržištu rada, uključuje i pitanja rodne i međugeneracijske pravde, kao i pitanja prostorne (dostupnost infrastrukture i javnih dobara) i klimatske pravde.
Dakle, sve su to pitanja kojima bi se morali baviti sindikati, samostalno ili u okviru širih socijalnih umrežavanja.
Ovde ću, međutim, podsetiti na neveselu činjenicu da su u Srbiji prava na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje lišeni radno angažovani koji nemaju status zaposlenih. Istovremeno, kolektivno pregovaranje i potpisivanje posebnih kolektivnih ugovora praktično su svedeni na javni sektor, pri čemu su institucije socijalnog dijaloga bez dovoljno kapaciteta, resursa i uticaja.
Polaznu pretpostavku za izmenu odnosa snaga u ovim „klasno-kompromisnim“ institucijama čini realizovanje dva zahteva:
– da se svim radnicima garantuje sloboda sindikalnog udruživanja, organizovanja i delovanja, kao i da se radničkim predstavnicima obezbedi pravo na efikasnu zaštitu;
– da se izvrši uključivanje radnika koji nisu u radnom odnosu u kolektivno pregov¬aranje, s obzirom da su trenutnim zakonskim propisima oni nevidljivi za zakono¬davca.
Javno zagovaranje i lobiranje
Pored učešća u socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju sindikatima su na raspolaganju – na akcionom repertoaru, i javno zagovaranje i političko lobiranje, kao i sa krizom sve prisutnija protestna okupljanja i štrajkovi.
Polje politike, politička javnost i političke institucije su, samim tim što se unutar njih kreiraju i realizuju javne politike koje utiču na naše živote, legitiman prostor angažovanja sindikata. U tom okviru izuzetno važni su odnosi, klima i raspored snaga na političkom i sindikalnom tržištu, ali i karakteristike sindikatima (ne)sklone medijske i civilne društvene scene.
Demokratski kapaciteti, odnosno otvorenost i odgovornost, kao i kompetentnost i pouzdanost, uz odnos prema rešavanju pitanja na “sindikalnoj agendi”, bazični su kriteriji za izbor partnera i saveznika.
Prethodno pitanje koje se tiče same pozicije sindikata jeste problem raširenog partijskog zapošljavanja, političkog klijentelizma i korupcije, koji uključuju i pritiske vezane za izborno izjašnjavanje i prisiljavanje na učešće na političkim manifestacijama. Oni moraju biti predmet jasne sindikalne osude i suprostavljanja jer urušavaju same temelje autonomnog sindikalnog angažovanja.
Kada je o samim sindikatima reč, to su istovremeno i pretpostavke za jačanje prepoznatljivosti, identiteta i poverenja. Pri tome, svi relevantni akteri na fragmentiranoj sindikalnoj sceni bi, u situaciji akutne krize, morali da ustanove listu zajedničkih interesa i zahteva oko kojih je neophodna saradnja.
Situaciju bi moglo da relaksira i promišljanje potrebe za razumnim spuštanjem nerazumno visoke lestvice za sticanje statusa reprezentativnog sindikata koje ne bi, na drugoj strani, vodilo daljem mrvljenju sindikata.
U tom okviru, kada je posebno o angažovanju mladih reč, pravi izazov za sindikate je shvatiti kako se proces kolektivne identifikacije promenio sa dolaskom novih komunikacionih tehnologija, zatim kakva je priroda zajednica i kolektiviteta zamišljenih i aktiviranih uz pomoć društvenih medija i kako se lični i kolektivni (sindikalni) identiteti i obrasci akcije međusobno ukrštaju unutar kampanja tako da proizvode kolektivne aktere koji imaju političku efikasnost (Bakardjeva, 2015).
Primera radi, borba da radno angažovani ne padnu u ralje siromaštva uključuje, pored onih sa minimalnim zaradama, i sve one čija se primanja kreću oko medijalne i prosečne zarade, pa i one sa zaradama ispod šestocifrenog dinarskog iznosa “plate za život” čija je vrednost izmerena na nivou od hiljadu evra.
Šira regrutacija članstva
Sindikati jesu dominantno oslonjeni na članstvo koje se regrutuje iz redova slabo plaćenih (stalno) zaposlenih koji dolaze iz tradicionalnog privatnog sektora i javnih službi. No ako ne žele da budu osuđeni na stagniranje i marginalizaciju oni moraju da oblikuju atraktivnu ponudu i za sve u prostoru ranjive (polu)zaposlenosti i samozaposlenosti. I kada ostvaruju solidne prihode oni su jednako obespravljeni i profesionalno uniženi.
U tom okviru, borba za progresivno oporezivanje, pri čemu bi neoporezivi deo zarade bio podignut, recimo, na nivo medijalne plate, odnosno plate do koje je angažovana polovina zaposlenih, ima solidarno i objedinjujuće dejstvo jer bi cenu uvećanja poreza platilo tek nekoliko procenata najbogatijih. Isti efekat ima i borba za topli obrok i regres, kao i pravo na univerzalnu zdravstvenu zaštitu, penzije i dečije dodatke.
Sve to su svakako legitimni i razumljivi ciljevi koji imaju i praktičnu vrednost i mobilizacijski potencijal.
