- april 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Svetozar Raković Izvor: UGS Nezavisnost Foto: N1, BBC, Youtube, Masina.rs
Sindikati ne treba da budu pasivni kada su „na dnevnom redu“ pitanja ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine, jer posledice trovanja vazduha, vode i zemljišta ugrožavaju zdravlje i kvalitet svih ljudi, kao i budućih generacija, ukazuju ekolozi i drugi stručnjaci, a i sami sindikalni aktivisti
Pokret “Odbranimo reke Stare planine” uspeo je, bar za sada, da spreči pohlepne i bezobzirne investitore u nameri da u tom brdsko-planinskom kraju u cevi zarobe rečne tokove i tako direktno ugroze prirodu. Pokazali su stanovnici sela u okolini Pirota da su njima prirodna bogatstva neprocenjiva i da su spremni da ih i fizički štite i zaštite.
Mnogi stanovnici širom Srbije, međutim, sa zebnjom osluškuju nove slične investicione ideje, tim pre što ih u tome zdušno ne samo podržava već i podstiče aktuelna vlast. Državni čelnici se neprestano hvale uspešnim privlačenjem kapitala i kompanija sa različitih strana sveta. Zaboravljaju, svakako ne slučajno, da sa “svežim” kapitalom često stiže i bajata tehnologija koja predstavlja ozbiljnu opasnost kako za ljude tako i za njihovu životnu sredinu. Svedoče o tome sve glasnije građani Smedereva, Bora, Valjeva i drugih krajeva zemlje koji udišu najzagađeniji vazduh u ovom delu Evrope.
Čistim vazduhom se ne mogu pohvaliti ni Beograđani a njihov strah da se stanje neće popravljati podstiču kojekakve sumanute investicione ideje za koje ih, inače, gradske vlasti ništa i ne pitaju.
Govorilo se o tom strahu na nedavnom Ekološkom ustanku 10. aprila ispred nacionalnog parlamenta, ali i na sindikalnom seminaru “Bezbednost i zdravlje na radu u kontekstu zaštite životne sredine” održanom od 7. do 9. aprila, takođe u Beogradu. Sa oba skupa, bez obzira na njihovu različitost, poruka je ista – ne sme dozvoliti dalje zagađivanje vazduha, vode i zemlje.
Zdrava životna sredina nije utopija
Srpski regulatorni okvir još nije usklađen sa savremenim integrisanim konceptom eliminisanja bezbednosnih i zdravstvenih rizika na radnom mestu i sprečavanja ugrožavanja životne sredine. Gledano iz prakse, čini se da je taj poželjni koncept nedostižan. Tako ne misli Slobodan Milutinović, profesor niškog Fakulteta zaštite na radu.
– Intergrisani koncept razvoja koji obuhvata bezbednost i zdravlje na radu i zaštitu životne sredine nije utopija, već nužnost. Stigli smo dotle da sve čime se bavimo mora biti prožeto i brigom za životnu sredinu jer u suprotnom nećemo postići nikakve efekte. To važi kako za proizvodnju, tako i za sve društvene odnose, pa čak i za sferu radnog odnosa i radnih prava – ukazuje Milutinović u izjavi za portal UGS Nezavisnost.
On objašnjava da ako želimo da obezbedimo životnu sredinu onako kako to rade u razvijenom svetu onda moramo biti spremni i na neke negativne efekte. Recimo, ako hoćemo da se oslobodimo štetnih posledica od sagorevanja uglja u proizvodnji struje moramo početi sa korišćenjem obnovljivih izvora energije, a to će, bar u početku, značiti i gubitak mnogih radnih mesta. Sindikat, naravno, ne može pristati da radnici budu konačna žrtva tog procesa što ga, na prvi pogled, dovodi u nezavidnu poziciju protivnika tehnološkim promenama. Nastavak priče i neka iskustva zemljama Istočne Evrope, međutim, ukazuje da to, zapravo, nije tačno.
– Ti ljudi ne smeju postati žrtve tog procesa, već im se moraju obezbediti odgovarajuće kompenzacije u vidu novih programa za zapošljavanje. Znači, takva tranzicija mora biti pravedna. Dobar je primer Češke u procesu zatvaranja rudničkih kompleksa kada su rudari koji su masovno ostali bez posla istovremeno dobili mogućnost prekvalifikacije za nova radna mesta. To je obezbedila država ali i zelena ekonomija, na primer kompanije za proizvodnju obnovljivih izvora energije koje su imale tržišni benefit od zatvaranja termoelektrana – objašnjava Milutinović.
Ukazujući na značaj dobre, sveobuhvatne regulative za zaštitu prirodnih resursa, Milutinović podseća na period privatizacija srpskih državnih fabrika piva. Velike multinacionalne kompanije koje su kupile naše pivare odmah su iskopale bunare kako bi besplatno koristili vodu u proizvodnji piva. Država je onda donela zakon kojim je uvedena nadoknada za korišćenje prirodnih dobara, što se, naravno, tim i drugim kompanijama nimalo nije dopalo jer su, kako navodi naš sagovornik, one i došle „zato što im je neko obećao da to neće morati da plaćaju“.
Ipak, Srbija danas ima dobre mehanizme zaštite prirode preuzete iz zakonodavstva Evropske unije. Između ostalog, imamo naknadu za korišćenje prirodnih resursa, naknadu za zagađenje i slično, ali je problem što se ti mehanizmi selektivno sprovode. Naš sagovornik podseća da smo imali veoma bogat fond za zaštitu životne sredine ali su iz njega finansirane neke komunalne potrebe pa čak nešto što sa zaštitom sredine nema nikakve veze. Fond je zatim ukinut a uvedene su pomenute naknade za korišćenje prirodnih dobara od kojih životna sredina ponovo nema ništa, jer novac ponovo odlazi na neke druge strane. Onda smo po ugledu na standarde EU ponovo formirali fond, ali kao alokacioni, kao „protočni bojler“ unutar budžeta, tako da se u zaštitu prirodne sredine i dalje ne ulaže dovoljno. Zapravo, naša ulaganja su među najmanjim u Evropi.
Profesor Milutinović veruje da ćemo, ipak, morati da menjamo takvu praksu jer smo doneli zakone koje treba sprovoditi, na primer u vezi prečišćavanja vode što je danas jedan od naših najvećih problema. Potrebna je i edukacija stanovništva ali se priča o zaštiti životne sredine ne može završiti na „podizanju svesti“.
– Narod bi brinuo o životnoj sredini kada bi video da živi u sistemu koji se dosledno i efikasno bavi tom temom. Uzmimo kao primer recikliranje komunalnog otpada. Sistem separacije otpada u kontejnerima funkcioniše do trenutka kada ga preuzme kamion koji ga onda umesto reciklaži isporuči na deponiju. Ljudi to znaju i pitaju se čemu onda njihov napor da pedantno u kontejnerima odlažu papir, staklo i plastiku – zaključuje profesor Slobodan Milutinović u izjavi za portal Nezavisnost.
Sindikati i pravedna tranzicija
Pravedna tranzicija nije jedini teško dostižan cilj sindikata, on mora da zauzme aktivnu poziciju u jednom ponekad nevidljivom antagonizmu između zaštite na radu i brige o životnoj sredini. U radnoj sredini, posebno fabrikama sa opasnim otpadom, poslodavac i zaposleni se trude da sve štetne materije odstrane iz radnog kruga čime često ugrožavaju svoju prirodnu okolinu. Za stručnjake u oblasti ekologije nema dileme da u tom „sudaru“ interesa ne sme izgubiti životna sredina jer, zajedno sa njom, strada i čovek.
– Potrebno je da se zagađujujuće emisije i gasni efekti tzv. staklene bašte zaustave ili svedu na minimalnu meru zbog klimatskih promena i povećanog rizika po zdravlje jer je reč o uzročnicima velikog broja veoma opasnih bolesti. Zagađeni vazduh je uzročnik obolevanja polovine od ukupno obolele populacije zbog zagađenja životne sredine – ukazuje Dragana Đorđević, naučna saradnica na beogradskom Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju.
Navodeći rezultate istraživanja o zagađenjima iz najvećih srpskih termoelektrana, naučnica navodi da iz TE „Nikola Tesla“ u Obrenovcu godišnje emituje oko 30 hiljada tona prašine toksičnog sadržaja. Kako u Obrenovcu tako i TE Kostolcu deponije pepela jako utiču na vodotokove i ugrožavaju izvore vodosnadbevanja.
Istraživanja atmosferskih čestica u urbanoj zoni Beograda pokazala su da u vazduhu dominira frakcija čestica manjih od 500 nanometara koje filteri ne mogu da zaustave a koji su najopasniji za zdravlje ljudi. U toj frakciji dominiraju najtoksičniji elementi kao što su arsen, živa, vanadijum, uranijum, nikal… Đorđević naglašava da je Svetska zdravstvena organizacija 2018. objavil dokument koji bolesti kao što su kancer pluća, razne pneumonije i astma dovode u direktnu vezu sa zagađenjem vazduha.
– Mi smo u istraživanjima utvrdili da je populacija u Beogradu izložena riziku od kancera zbog koncentracija arsena i hroma u vazduhu. Za arsen znamo da dolazi iz obrenovačkih termoelektrana dok hrom može da se poveže sa železarom u Smederevu – upozorava Đorđević i dodaje da pretpostavlja da je takvo aerozagađenje u celoj Srbiji iako na terenu nije bilo merenja kakva su rađena u Beogradu.
Objasnila je da za neke prljave tehnologije ne postoje efikasni zaštitni filteri, i da su zato ovde jer u njihovim zemljama ne mogu da se koriste a Srbija je verovatno targetirana kao nekakva deponija tehnološkog otpada. Naučnica primećuje da naše medije kao da to ne zanima, dok je slovenački dnevni list Delo objavio da se u Srbiju dovoze ogromne količine otpadne plastike, guma, ulja… Neke zemlje se tako ratosiljaju svog opasnog otpada koji se ovde na neadekvatan način sagoreva i tako zagađuje vazduh, zemljište i voda.
Naša sagovornica smatra da sindikati mogu mnogo da pomognu u popravljanju ponašanja kompanija zagađivača. U stanovništvu postoji sve veće interesovanje za zaštitu životne sredine, a neke organizacije građana uspevaju da dopru do šire javnosti, kao na primer udruženje Odbranimo reke Stare planine koje je uspelo da zaustavi izgradnju malih elektrana u tom kraju. Uspešno deluje i Eko straža – grupa ljudi iz informatičkog sveta koji umreženo prate situaciju, koriste dronove za nadzor terena i o tome informišu javnost i prijavljuju policiji i inspekciji. Dragana Đorđević zaključuje da će pod takvim rastućim pritiscima i „država koja nema ekološku svest morati bar nešto da uradi“.
Nerazumni i opasni “projekti”
Da briga o životnoj sredini nije samo posao državnih organa, ekologa i slično orijentisanih pojedinaca, već dužnost svakog građanina, a time i radnika, smatra i dekan beogradskog Šumarskog fakulteta Ratko Ristić. Zato je, kaže, „veoma važno da sindikalne organizacije koje su prisutne svuda posvete daleko veću pažnju zaštiti životne sredine“.
U formalnom smislu, na proaktivnu politiku zaštite životne sredine obavezuju međunarodne konvencije koje bi trebalo da imaju snagu naših zakona, ali je problem što se u Srbiji ne poštuju ni domaći propisi.
Profesor Ristić je slikovito predstavio nekoliko neshvatljivih državnih “projekata”.
Pre nekoliko godina obelodanjena je inicijativa da se na Avali, u zaštićenoj zoni, napravi ski staza. To bi podrazumevalo da se poseče značajan deo visokokvalitetne šume koja je bila zaštićena još u vreme nepismenog knjaza Miloša. Naprotiv, Avala je dodatno pošumljavana i uz još neke zelene lokalitete predstavlja pluća Beograda.
Kao negativan primer profesor je naveo i plan da se na beogradskoj Adi Ciganliji prošire postojeći golf tereni na račun šume koja predstavlja zaštitu Savskih obalskih nasipa. Površina postojećih golf terena je 14 hektara i na njima se u proseku dnevno nađe maksimalno 150 ljudi. Istovremeno, na plažama Ade Ciganlije, centralnom mestu za odmor i rekreaciju Beograđana, na površini od 18 hektara skupi se čak i 300.000 korisnika dnevno. Površinski približno dva ista prostora koriste dve dijametralno suprotne veličine ljudi što, kako je ocenio Ristić, predstavlja potpuno odsustvo društvene pravde. Srećom, zbog negativnih reakcija javnosti i ovaj projekat je, bar za sada, obustavljen.
Duž obale Save, na Novom Beogradu, na prostoru nasipa za zaštitu od poplava, koji se tretira i kao vodoizvorište prvog ranga sa reni bunarima za snabdevanje Beograda, potpuno nelegalno izgrađeno je nekoliko hiljada objekata. Država, dakle, u svom administrativnom centru ne može da zaštiti prostor na kome je zakonom zabranjena bilo kakva gradnja. Pitanje je, napominje profesor, šta će se desiti kada nabujale vode Dunava i Save ugroze zaštitne nasipe.
Još jedan od projekata koji izaziva ozbiljnu zabrinutost je namera da se na prostoru Košutnjaka izgradi 340.000 kvadrata stambenog prostora. I to sve pod firmom navodne obnove, proširenja i modernizacije nekada državnog a sada privatnog filmskog centra. A zapravo, seča drveća i ugradnja ogromnih količina betona i asfalta ozbiljno bi ugrozila blagotovoran klimatski uticaj Košutnjaka na glavni grad. Peticiju protiv tog projekta potpisalo je bezmalo 100.000 građana pa je i ta nerazumna investicija stavljena ad akta.
Iskustva američkih sindikata
Sindikati ne mogu ostati po strani kada je reč o zaštiti životne sredine, jer posledice narušavanja prirodne okoline nisu selektivne, one utiču na živote svih ljudi, kao i na buduće generacije, stav je Lorija Klementsa, poznatog aktiviste Američke federacije rada i Kongresa industrijskih organizacija, najveće sindikalne asocijacije u SAD (AFL-CIO).
Half drought and half abundance tree standing landscape background
Klements je sindikalnim kolegama na regionalnom seminaru u Beogradu preneo neka iskustva koja pokazuju da tamo gde kompanije neposredno eksploatišu prirodne resurse ne vodeći posebno računa o efektima tehnoloških postupaka može doći do ozbiljnog ugrožavanja zdravlja radnika i, naravno, celokupnog stanovništva.
Zato sindikati svoju strategiju borbe za očuvanje zdrave životne sredine treba da zasnuju odgovorom na pitanje – kakvu ekonomiju žele. Za američkog sindikalca odgovor je jasan – želimo ekonomiju koja u svoje poslovanje integriše kvalitetno, racionalno i oprezno upravljanje prirodnim resursimima.
Klement upozorava da sindikati ne mogu sprečavati tehnološki progres, koji za posledicu često ima velika smanjenja radnih mesta. Pomenuo je situaciju sa „Ludističkim pokretom“ radnika u Engleskoj, pre dvesta godina, kada su u tekstilnoj industriji ručno tkanje zamenile mašine koje su znatno smanjile potrebu za ljudskim radom. Radnici su razbijali mašine ali to nije dalo rezultata jer je reakcija bila kratkotrajna i neadekvatna. Zapravo, ukazuje Klements, trebalo je da se obuče za rad na mašinama.
Slična je bila i priča o dokerima – radnicima u velikim američkim lukama koji su masovno ostajali bez posla kada je ručni prenos tereta sa brodova zamenjen kranovima i kontejnerima. Tada je izgubljeno stotine hiljada radnih mesta.
– To je proces koji sindikati ne mogu da zaustave. Zapravo, pravi način je da podržimo te promene, pregovaramo sa poslodavcima i ostvarimo svoje ciljeve. To nije lak put jer poslodavci ne vole dijalog. Pravo pitanje je kako da proširimo polje pregovora o stvarima o kojima se ranije nije pregovaralo a mi želimo da ubacimo temu očuvanja životne sredine. Za to se moramo dobro pripremiti, da razmotrimo da li ćemo, na primer, menjati naše kolektivne ugovore i koju će ulogu u očuvanju životne sredine imati sindikat na nivou preduzeća – naveo je Klements.
Naveo je slučaj BASF-a, velike multinacionalne kompanije koja je ranije svoj otpad bacala u reke i time direktno zagađivala pitku vodu što je bio stravičan uticaj na zajednicu. U takvim situacijama sindikat mora da reaguje, a u toj borbi za očuvanje životne sredine uvek će imati dobre saveznike u svojoj lokalnoj zajednici.
Klementsov kolega iz AFL-CIO Stiven Meklaud takođe je naglasio da sindikalna pozicija u vezi ugrožavanja životne sredine počiva na činjenici da zagađenja utiču kako na njihovo zdravlje i na njihove porodice, tako i na širu zajednicu, ali i na zdravstveni sistem. Svako zagađenje, posebno vazduha i vode, neprihvatljivo je za savremeno društvo i ne može se pravdati nikakvim ekonomskim ili političkim razlozima. Naprotiv, smatra Meklaud, svaka vlada bi morala da reaguje u takvim situacijama kako bi se sprečila ili makar umanjila šteta.
O zaštiti životne sredine treba voditi javne rasprave u što širim krugovima jer je to interes cele zajednice. Upravo zato sindikati treba da sarađuju sa ekološkim nevladinim organizacijama, kao i sa lokalnim liderima, crkvom i drugim relevantnim institucijama. Tako će se osnažiti pritisak na centre odlučivanja kako u kompanijama tako i u državnoj administraciji.
Meklaud je na seminaru predočio slučaj jedne američke gasne kompanije u kojoj je spor poslovodstva sa zaposlenima eskalirao zbog ukazivanja sindikata na rizike. Pregovori nisu uspeli a poslovodstvo je proglasilo lokaut za 1.250 zaposlenih i pokušalo da ih zameni drugim radnicima. Ispostavilo se da je to bila velika greška: zbog nestručnog održavanja mreže dogodilo se nekoliko vezanih eksplozija u gasnim cevovodima koje su imale ljudske žrtve i ogromnu materijalnu štetu. Kasnije istrage su utvrdile da su prekršeni brojni bezbednosni propisi o poslovanju sa gasom.
„Ustanak“ za odbranu prirode
Posebnu pažnju polaznika seminara izazvali su aktivisti pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ Aleksandar Jovanović Ćuta i Aleksandar Panić koji su predstavili svoju višegodišnju borbu za očuvanje vode, šume i vazduha od izgradnje mini hidroelektrana.
– Na seminaru smo videli da u sindikatu postoji ta svest o važnosti odbrane životne sredine. Što se više budu bavili ekologijom biće sigurno jači. Mi nismo protiv ekonomskog razvoja kako žele da nas ružno predstave zaposlenima. Može građevinarstvo, industrija, putevi, rudnici, radna mesta… sve to i može i mora, ali osnovno je da nema trovanja, nema uništavanja – izjavio je Jovanović za portal UGS Nezavisnost.
Njegov saborac Panić objašnjava da je njihov pokret u početku bio usamljen.
„Nevladin sektor se držao rezervisano tako da smo prve akcije organizovali sami protiv moćnog lobija na čijoj strani je bila država. Uprkos tome, nismo ustuknuli jer smo imali jasan i nama veoma važan cilj. Podršku smo postepeno dobijali od ljubitelja prirode, lovaca, ribolovaca, planinara… Podržale su nas zatim druge slične organizacije sa prostora Srbije, i što je posebno važno jaku podršku smo dobili iz univerzitetskih i naučnih krugova. Mislim da je naša priča ista kao i kod nekih drugih pokreta koji su u početku usamljeni da bi kasnije dobijali širu podršku i još veću snagu“, zaključio je Panić u izjavi za portal Nezavisnost.
Dan po završetku sindikalnog seminara, pred zgradom Narodne skupštine Srbije održan je „Ekološki ustanak“, veliki protest protiv ugrožavanja životne sredine. Hiljade građana javno su podržali 13 zahteva. Traži se poštovanje Ustava i zakona, usklađivanje propisa s najvišim standardima životne sredine, učešće građana u pitanjima zdrave životne sredine, redovno informisanje i obrazovanje o zaštiti životne sredine na svim nivoima, zaštita prirode, zaustavljanje seče šuma u zaštićenim područjima i pošumljavanje, obustava gradnji i revizija štetnih projekata mini hidroelektrana, očuvanje vodnih dobara, zdrava urbana sredina, odgovorno upravljanje otpadom, čist vazduh, dobra energija za sve i sveobuhvatni održivi razvoj.
