Da li i zašto i dalje opada sindikalno organizovanje u Srbiji? Koliko su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života? Mogu li sindikati da ozbiljnije sarađuju i tako osnaže svoju društvenu i političku poziciju? Zašto socijalni dijalog slabo funkcioniše na svim nivoima, od preduzeća do nacionalnog nivoa? Da li sindikati u nedostatku saveznika među partijama treba da se repolitizuju i izađu na izbore?
Na ova i druga slična pitanja za portal Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” odgovaraju predsednici pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji.
Ovo je drugi deo razgovora sa Ljubisavom Orbovićem (Savez samostalnih sindikata Srbije), Zoranom Stojiljkovićem (Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”), Rankom Savić (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), Ivicom Cvetanovićem (Konfederacija slobodnih sindikata) i Željkom Veselinovićem (Udruženi sindikati “Sloga”).
Da li su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života radnika u Srbiji?
Ljubisav Orbović:
Kada se tako postavi pitanje kao da se podrazumeva da su i sindikati krivi. A zapravo sindikati sigurno nisu za to odgovorni jer nisu donosili ili menjali zakone, naprotiv svi su bili protiv sistematskog umanjivanja radnih i sindikalnih prava što se nastavlja već dvadesetak godina. U tome se nisu razlikovale ni različite političke opcije, pa ni one koje su levo orijentisane.
Nijedan od novih zakona, na primer Zakon o agencijskom zapošljavanju, nije dobio podršku sindikata. Zbog mnogih od njih protestovali smo i štrajkovali mada odziv nije bio dovoljan jer ljudi tada nisu mogli da shvate kakve će biti posledice takvih zakonskih rešenja. Nisu razumeli da će to potpuno promeniti njihov život.
S druge strane, iako su to promene koje dolaze spolja zajedno s kapitalom, ipak smo mogli da izdejstvujemo bolja pravna rešenja.
Zoran Stojiljković:
Jesu odgovorni, jer bez obzira na dobre namere i rezultate u izveštajima o radu, uspeh sindikata zavisi od toga u kojoj meri je popravljen položaj zaposlenih, da li su realno porasle zarade, da li je povećan broj zaposlenih i da li su istovremeno porasli poverenje u sindikate i broj njihovih članova. Ako pogledamo unazad nekoliko decenija malo od toga je postignuto. Dakle, objektivno sindikati vuku krivicu i moraju da preuzmu odgovornost ali i da iz nepovoljnih okolnosti izvuku što više pouka kako da se stvari učine nešto povoljnijim. Sindikati moraju i da se bolje profiliraju, da postignu autonomniju poziciju, da povećaju uticaj među zaposlenima i građanima a da krajnji rezultat bude povoljnija pozicija u pregovaranju. Sve to je jako teško. Svuda u svetu sindikatima pada uticaj najmanje četiri decenije, otprilike u meri u kojoj je globalni korporativni kapital postao dominanatan sa većim uticajem i od značajnijih država nego što je to Srbija. Taj kapital igra na planetarnom terenu dok sindikati, bez obzira na nekakvu međunarodnu uvezanost, uglavnom igraju na nacionalnim igralištima gde ni njihovi moćniji partneri vlade i poslodavci nemaju previše prostora za nekakvu autonomnu poziciju.
Ranka Savić:
Imamo potpuno urušavanje svih a ne samo radnih prava, u našem društvu je zavladao strah a to je veoma loš ambijent za rad sindikata. Nije problem samo prekarni rad, ili rad na određeno vreme. Mi smo na Aerodromu “Nikola Tesla” imali slučaj da čovek 17 godina radi na određeno vreme. Šta smo preduzeli: tri reprezentativna sindikata u kompaniji su se saglasila i organizovala višednevni protest i u pregovorima sa poslodavcem obezbedili da svi koji su radili na određeno vreme dobiju ugovore o stalnom radu. Sada pokušavamo da se reši još veći problem u Krušiku u kojem 2.036 radnika ima ugovore na određeno vreme. Znam da se i Nezavisnost angažovala oko tog problema. Nedavno sam u Ministarstvu odbrane ponovo pokrenula to pitanje jer je reč o državnom preduzeću.
Dakle, država ne poštuje zakone koje je sama donela. Pored toga, gotovo da je apsolutno pravilo da se prekovremeni rad ne plaća. U sektoru trgovine radi 200 hiljada ljudi i tu radiš koliko ti šef naredi, pogotovu sada kada je sve manje radne snage. Dakle toliko je takvih i sličnih kršenja prava radnika a mi razmišljamo da li treba da budemo solidarni i da sarađujemo. Ponekad me zbog toga sramota.
Ivica Cvetanović:
Odgovornost je svačija, odgovorni su i država i poslodavci i sindikati. Godinama smo slušali poruke koje je država slala stranom kapitalu – dođite i investirajte kod nas jer imamo jeftinu radnu snagu. Sada se to polako menja jer 50.000 ljudi godišnje odlazi iz zemlje i to postaje ozbiljan nacionalni problem. Danas na tržištu rada imamo deficit mnogih zanimanja, od medicinskog osoblja do zanatlija. Zato, kako čujem, neke ozbiljne građevinske firme plaćaju svojim majstorima dnevnicu od 70 evra što je bezmalo kao u Nemačkoj, jer bi mogli da ostanu bez njih.
Željko Veselinović:
Dvadeset godina su sindikati sistemski uništavani, opadalo je članstvo i danas sindikati teško da mogu radnicima da ponude više od besplatne pravne pomoći, inspekcijske zaštite i tome sličnog. Pored toga, ozbiljan problem predstavlja međusobna borba i učešće sindikata u državnim instutucijama, od Socijalno-ekonomskog saveta do fondova i drugih tela. Ponekad su sindikati jedni drugima veći neprijatelji nego vlada koja donosi antiradničke zakone. Danas doduše nema više tih međusobnih napada ali postoji neka čudna ćutnja, nema komunikacije što takođe nije dobro. Imali smo puno povoda za kakvu takvu saradnju, recimo povodom Zakona o radu ili Zakona o agencijskom zapošljavanju i nekih spornih Vladinih uredbi, kao i zbog smanjenja penzija ili plata u javnom sektoru… Nismo uspeli da organizujemo čak ni jednu zajedničku konferenciju za medije gde bismo pokazali makar minimalno jedinstvo a kamoli neku akcionu saradnju u vidu protesta ili štrajkova. Tako da i mi u sindikatima jesmo odgovorni za prekarizaciju rada.
Da li je u Srbiji danas moguć dostojanstveni rad kako ga definiše Međunarodna organizacija rada u smislu prava na rad, pravnu zaštitu, socijalni dijalog?
Ljubisav Orbović:
Ta definicija dostojanstvenog rada je dosta uopštena pa nije najjasnije šta praktično znači. Do sada smo imali one tri čuvene osmice – po osam sati rada, kulture i zabave, i odmora. I to je bila potpuno jasna poruka. Međunarodna organizacija rada to tako ne definiše već govori uopšteno o dostojanstvu rada i života.
Kada to primenimo na Srbiju koja je siromašna, prolazila kroz ratove i druge ozbiljne krize, pa kroz tešku i beskonačnu privatizaciju i tranziciju, lako zaključimo da tom dostojanstvu nismo ni prišli. Polako se pomeramo u tom pravcu ali je danas u Srbiji teško govoriti o dostojanstvenom radu. Posebno u sektoru industrije. O kakvom dostojanstvu da govorimo ako 350.000 radnika prima minimalne zarade. Ili ako je još približno toliko radno angažovanih na određeno vreme, što znači da su neposredno u prekarnom radu, ili modernom robovlasništvu.
Zoran Stojiljković:
Sindikati postoje zato da obezbede društvo pristojnog života, pristup kvalitetnom obrazovanju, zdravstvenim uslugama, socijalnim servisima, a u užem smislu, kada je reč o zaposlenima, misija sindikata se može poistovetiti sa svetom dostojanstvenog rada. Dostojanstvo rada u elementarnom smislu znači da je taj rad ugovoren, odnosno da nije u zoni sive ekonomije ili privremenog, nesigurnog zapošljavanja. To je, takođe, rad koji je fizički ali i mentalno bezbedan, što znači da radite u situaciji da niko ne gužva vaš karakter i ne podcenjuje vas. I naravno, dostojanstvo rada znači da je on na vreme i pristojno plaćen.
Sada imamo situaciju da se vlast hvali da je postigla makroekonomsku stabilnost, da kako tako raste društveni proizvod, da raste zaposlenost, pre svega nekvalitetna i teško održiva, da imamo kontrolisanu inflaciju i obaranje deficit. Međutim, istovremeno nije obezbeđena socijalna kohezija ili društvo socijalne pravičnosti. Suprotno tome, imamo najveću nejednakost u Evropi, prosečnu zaradu koja je jedva iznad minimalne potrošačke korpe, i niskokvalitetnu, nesigurnu ili prekarnu zaposlenost.
Ranka Savić:
U ovakvim okolnostima nema govora o dostojanstvenom radu u smislu preporuka Međunarodne organizacije rada. O kom dostojanstvu da govorimo ako je zapošljavanje stoprocentno partijsko, a isto je i sa napredovanjem na poslu. Ako se, kako što rekoh, osnovna radna prava svakodnevno krše. Ako veliki broj radnika živi i radi u stalnom strahu za golu egistenciju. Sada smo nemoćni, ali moramo da se borimo, jer danas nemamo ni d od dostojanstva rada.
Ivica Cvetanović:
Sve teškoće i ograničenja o kojima govorimo predstavljaju velike smetnje za dostojanstvo rada koje podrazumeva da zaposleni ima garantovan posao, definisano radno vreme i odgovarajuću i sigurnu zaradu. To su uslovi da on može da organizuje svoj rad i privatan život. Samom prekarizacijom rada, pre svega ozakonjenjem fleksibilnog rada u kojem je prema nekim procenama oko 100.000 ljudi, ugroženo je dostojanstvo rada. Zakon o agencijskom zapošljavanju koji stupa na snagu 1. marta jeste u procesu kreiranja poboljšan ali je to svejedno ogroman izazov za sve socijalne partnere, pa i za sindikate.
U kompanijama u kojima Konfederacija ima sindikalno članstvo približno 10 odsto od ukupno zaposlenih je angažovano preko agencija i na određeno vreme. Velika opasnost je i zato što zakon dozvoljava stalno zapošljavanje u agenciji. Tako bi, na primer, neki poslodavac mogao da preko agencije angažuje sve radnike i da njegova firma praktično nema nijednog zaposlenog. Ukazivali smo na tu nelogičnost – ako je privremeno zapošljavanje zašto ga onda agencija prima za stalno? Tražili smo i da agencije obezbede veće bankarske garancije ali ni to nije prihvaćeno. S druge strane, pozitivno je to što će tako angažovani moći da se sindikalno organizuju i što će imati sva prava po kolektivnom ugovoru kao i stalno zaposleni. Videćemo kako će to funkcionisati.
Inače, u izradi Zakona o agencijama mimo svih pravila učestvovala je strana firma “Adeko”. Naravno da su takva lobiranja dosta uticajna. Postoji direktno mešanje stranih komora, Američke, Nemačke… U redu je kada to rade na javnim raspravama gde se otvoreno iznose ideje i primedbe o zakonskim rešenjima i slobodno raspravlja. Međutim, svedoci smo da se posle takvih rasprava donose gora rešenja od onih koja su predlagana. Tako je bilo i sa nekim rešenjima u Zakonu o radu protiv kojih smo se javno bunili.
Željko Veselinović:
Nema ovde govora o dostojanstvu rada a smatram da su najveći problemi počeli onda kada je Mlađan Dinkić počeo da dovodi firme iz inostranstva kojima je država davala ogromne subvencije ali i garancije da im sindikati neće praviti probleme. Saznali smo da je tako obećano kompaniji “Jura” koja je pokazala svu brutalnost u mobingovanju ljudi koji pokušaju da se sindikalno organizuju. Tamo su svi sindikati pokušavali da organizuju radnike i nikada nismo imali uspeha. “Jura” je poslužila kao uzor i drugim stranim kompanijama. Aktuelna vlast je potpuno obesmislila socijalni dijalog, daju ogromne subvencije stranim inestitorima a ne obavezuju ih da poštuju naše radne propise.
Saznajemo ovih dana da će kompaniji “Rauh” država dati čak 73.000 evra po jednom radnom mestu što je suludo. U takvoj situaciji sindikati su nepoželjni jer bi mogli da predstavljaju pretnju za biznis u kome se po peru ogromne pare. Sindikat nema ozbiljniji mehanizam da se izbori za svoje mesto u takvim kompanijama. Postoji mogućnost da se obratite sudu i mi smo to uradili i dobili sve sporove protiv “Jure” za naše aktiviste koji su dobijali otkaze. Međutim, slaba je to satisfakcija jer su svi oni bili angažovani po ugovorima na određeno vreme pa im je firma isplaćivala zarade do isteka tih ugovora, što su skromni iznosi. Osim toga, to je obeshrabrilo druge radnike da se bore za svoja prava. Još je gora situacija u nekim manjim sve brojnijim firmama sa turskim kapitalom, uglavnom u industriji tekstila, gde se radi po nekim podrumima i tajnim pogonima. Oni posluju bukvalno van pravnog sistema i nemoćni smo da pomognemo radnicima.
S.Raković
