Sindikati u Srbiji RodnoNEravnopravni

Kosana Beker: „Rodna ravnopravnost uopšte nije visoko u agendi sindikata”.

Kako se sindikati u našoj zemlji bave položajem žena i rodnom ravnopravnošću, bilo je u fokusu istraživanja „Položaj žena u sindikatima u Srbiji“ koje je predstavila Organizacija FemPlatz, a koje je realizovano uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji. U istraživanju je učestvovalo 245 članica i bivših članica sindikata, a u fokusu su bila četiri najveća sindikata u Srbiji – Nezavisnost, Sloga, Savez samostalnih sindikata Srbije i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije.

S obzirom na to da je istraživanje sprovedeno u vreme epidemije, izostao je terenski rad, upitnik se popunjavao isključivo onlajn, pa uzorak nije reprezentativan koliko bi bio u redovnim okolnostima. Ipak istraživanje je više nego značajno i relevantno, naročito zato što slična ne postoje u Srbiji. O rezultatima istraživanja organizacije FemPlatz Za NjuzLeter KUMA govori Kosana Beker, jedna od autorki istraživanja.

Iako je u pitanju važna problematika, prilično je skrajnuta. I već sam broj žena koji se odazvao na učešće u istraživanju govori mnogo o temi, kaže Kosana Beker.

“Ja sada ne bih imenovala i naznačavala da je ovaj sindikat manje, a neki drugi više učestvovao, ali u principu, kada sagledamo u celini, tema nije bila toliko atraktivna sindikatima, što je nas prilično ražalostilo.”

Jedna od stvari koje je istražvanje trebalo da pokaže jeste kakva je brojnost žena u sindikatima, ima li žena na čelnim pozicijama i, što je još važnije, postoji li rodna ravnopavnost u sindikatima?

„Nema jednostavnog odgovora na to pitaje , ali kada bih morala da odgovorim sa DA ili NE , ja bih rekla NE. A zašto bih rekla ne, ne zato što nema žena u sindikatima i ne zato što nema sindikalnih rukovoditeljki nego zato što ova tema uopšte nije visoko u agendi sindikata.“

Da li svi sindikati, za početak, imaju sekciju žena. Kako kaže Kosana Beker dosta sindikata i grana ih ima. Neke su manje, neke više aktivne, negde su sekcije žena vidljivije, negde članice ni ne znaju za njihovo postojanje. Međutim ključno pitanje je, kaže sagovornica KUMA-e, to da li su sindikatima uopšte potrebne sekcije žena.

“To je pitanje koje je ostalo otvoreno za diskusiju I ovo je jedan odličan način da ovo pitanje otvorimo, da li bismo voleli da imamo više sekcija žena koje će se baviti samo tim stvarima ili bismo voleli da vidimo da se sindikat ozbiljno bavi pitanjima koje muče žene ili žene specifično.

A kada smo u istraživanju postavili pitanje čime se bave sekcije žena, jedna od stvari je bila osmi mart, pa razni neki događaji, tim povodom. Ne mislim na osmomartovske poklone nego organizacija događaja i obeležavanja tog datuma. Sve ostalo je bilo tipa obezbedjivanja sredstva za Fond solidarnosti i razne takve stvari, koje jesu važne ali nisu ključne i dovoljne da se obezbedi da su nam radna prava poštovana.“

Šta su ispitanice i članice rekle u istraživanju o tome koji je položaj žena u sindikatima?

Odgovor 1: – Generalno, naša grana je bila više „muška“ grana do skoro, tek u poslednje 3-4 godine došlo je do učlanjenja većeg broja žena, a sada je taj odnos otprilike 50:50.

Odgovor 2: – Žene jesu zapostavljene u sindikatima. Ja sam bila prva predsednica u postojanju opšte bolnice, uz konkurenciju četiri muškarca, predsednika. Tako da sam dočekana kao na vile.

Odgovor 3: – Kod nas u sindikatu je najviše ženske populacije, pa nas šikaniraju drugi sindikati, jer više muški sindikati uvek imaju prednost. Naš sindikat je manji u odnosu na ostale sindikate, ali borba nikada ne prestaje, mi se borimo i nastavljamo dalje.

Odgovor 4: – U našem glavnom odboru ima oko 10 žena, skoro polovina. U podružnicama iako ih ima mnogo, ali ima samo jedna aktivna žena, a ostale su tu samo da podele pakete… krajnje je vreme da se probude.

Kada je reč o razlozima za članstvo u sindikatu veliki broj žena koji je učestvovao u istraživanju vidi sindikat kao mesto u kojem će se boriti za radna prava. Ima međutim i onih koje očekuju da će članstvom ostvariti sindikalne benificije, dodatne vrste pomoći i podrške, što je takođe u redu, napominje istraživačica i dodaje da je problem u tome što većina žena ne vidi nikakve specifičnosti ženskih radnih prava.

„Imali smo dosta žena u uzorku koje kažu npr. u Srbiji se ne poštuju radna prava dovljno i npr. sindikati bi na tome trebalo više da rade, ali ne vide da su ženska radna prava ugroženija. Druga stvar, žene sa kojima smo imali priliku da razgovaramo i koje su učestvovale u istraživanju ne poznaju dobro razliku između različitih povreda prava. Diskriminacija i mobing npr., što su vrlo dve odvojene stvari. Žene su izložene i jednom i drugom i jako utiče na vaša radna prava kada vi to ne znate da prepoznate. Kada vam se na poslu dešavaju diskriminacija, ili mobing, a vi to ne razlikujete, ne znate da prepoznate, ili imenujete, onda je to problem. Zašto, pa zato što od toga zavisi kakav ćete eventualno postupak pokrenuti.”

Koja bi bila osnovna razlika između diskriminacije i mobinga?

„Za diskriminaciju je potrebno da vas neko tretira lošije zbog nekog vašeg ličnog svojstva, a ženama se to vrlo često dešava samo zbog puke činjenice da su žene, da rađaju decu, da su trudne, da one po pravilu uzimaju bolovanje bilo da su deca ili neko drugi u pitanju. Vrlo jasno vam bude, kada analizirate situaciju koja vam se desila i uporedite da li se to dešava muškarcima. A ako se to ne dešava muškarcima vama je jasno da ste na terenu diskriminacije, zato što se recimo žene.

Ima tu naravno raznih kombinacija. Posebne stvari se dešavaju starijim ženama na tržištu rada, neke druge stvari se dešavaju mlađim žeama, ali ovo vam je ključno, to da vidite zašto vam se nešto dešava. I za diskriminacju nije neophodno da to što vam se dešava se ponavlja. Dovoljno je jednom da se desi i nad vama je neko izvršio diskriminaciju. Za mobing je npr. prema našem zakonu, neohodo da se ponavlja. Takođe mobing nije zasnovan na vašem ličnom svojstvu. To vam je situacija npr.radimo na istom mestu, ima nas desetak i kasnimo na posao, nas nekoliko kasni ujutru na posao i šef ili šefica zbog toga kažnjavaju jednu osobu. To može biti samo zato što npr. ima lični animozitet prema osobi. Nije povezeano sa tim da li sam žena, zato što se prema drugim ženama ponaša u redu i nije npr. povezenao sa tim da li imam neki invaliditet, zato što se prema nekim drugim osobama sa invaliditetom ponaša skroz uobičajeno. Dakle, to su neke situacije koje možete da opišete kao animozitet, neslaganje i to se u nekada u nekim našim prethodnim državama i nekom prethodnom vremenu zvalo šikana.“

Neinformisanost je prisutna i kada je reč o seksualnom uznemiravanju na poslu. I upravo jedino u slučaju seksualnog uznemiravanja imamo na delu i diskriminaciju i mobing u isto vreme. Koliko se to prepozaje kao sindikalno pitanje i koliko su ga radnice svesne?

„Problem je to što se određene forme seksualnog uznemiravanja ne prepoznaju kao seksualno uznemiravanje. I dalje ima radnih sredina u kojima nije ništa neuobičaeno da vam neko komentariše kako izgledate, da vam upućuje neke razne ideje i predloge itd. i da to zavisi od vašeg senzibiliteta da li to vidite i smatrate kao prikladno ili ne. Drugi nivo problema je taj da ima žena koje takvo ponašanje prepoznaju ali ga trpe zbog straha da će eventualno izgubiti posao ili da će imati neke posledice. Treća stvar je, i ja mislim da je ona ključna, da nema mnogo sindikalnih aktivnosti koje su u tom pravcu usmerene.

Jasno je da sindikati u ovim turbulentnim vremenima, u ovakvom siromaštvu i sa mnogim drugim problemima koji se dešavaju na radu imaju neke druge stvari koje su im u fokusu, ali nama je ovo istraživanje pokazalo da bi trebalo ove teme otvarati u sindikatu i da bi trebalo da postoji određena podrška za članice koje to preživljavaju. “

U svetu su npr. sindikati otišli korak dalje, pa osim što se tema seksualnog uznemiravanje prepoznaje kao sindikalno pitanje, obezbeđena je i podrška ženama koje su žrtve porodičnog nasilja. npr sindikati u Sjedinjenim Američkim Državama već decenijama se bore protiv nasilja u porodici što nije sindikalna problematika, ali se polazi od toga da se sve što se tiče života njihovih radnica odražava i na posao. Ima li toga u četiri sindikata U Srbiji koja su učestvovala u istraživanju?

„Nije da nema ništa, ali u istraživanju smo čuli da je to uglavnom bila neka projektna aktivost. Recimo bio je slučaj da je sekcija žena sindikata organizovala pravnu služba na neko vreme, pa je ta pravna služba između ostalog bila zadužena za probleme koje žene imaju na radu, ali se onda projekat završi i nemate ništa dalje na tom polju, nema kontinuirane podrške. To naravno ne znači da oni sindikati koji imaju svoje advokate koje plaćaju ne bi mogli i u ovakvim situacijama da se kontaktiraju ali to se ne dešava ili se barem ne dešava često.”

Neke od ispitanica u istraživanju FemPlatza o porodično-partnerskom nasilju i sindikatima su rekle:

Odgovor 1: – Morate da objasite ženi da seksualno uzmeniravanje nije samo sam seksualni čin već mnogo toga. Neke žene ne umeju da prepoznaju koliko su uznemiravane i diskriminisane. I muškarci moraju o tome da se edukuju.

Odgovor 2: – Koleginica, pomoćna kuvarica, bila je žrtva porodičnog nasilja. Iskakala je kroz prozor da bi išla na posao. Koleginice su znale, pokrivale je kada zakasni ili su je menjale da ne iznosi hranu kada je bila modra. One su smatrale da joj tako tako pomažu. Sve dok je muž nije ubio. Ja sam tada čula da je imala problem. Niko zvanično nije znao da ona ima problem, nikada se nikome nije obratila. Sindikat je pružio finansijsku pomoć deci, obećali smo ćerki posao kad završi srednju školu. Nekako smo im obezbedili egzistenciju. Htela sam posle ovoga da organizujem tribinu na tu temu, ali mi stručna služba to nije dozvolila.

Odgovor 3: – Bila je koleginica koja je rekla da ne želi da bude ni na kakvom ručku ni na putovanju jer joj muž ne dozvoljava. Mi smo je pitali da li želi da priča o tome, ona je rekla da ne želi.

Brojni sindikati u svetu su i nasilje u porodici i seksualno nasilje stavile visoko na svoju društvenu, pravnu i političku agendu, a COVID pandemija je dodatno otvorila to pitanje i još više aktivirala sindikalno pružanje podrške članicama koje su žrtve porodično-partnerskog nasilja. Pružali su finansijsku, logističku, pravnu podršku, a sve to može biti dobar osnov za analizu kako sindikati u različitim delovima sveta doživljavaju svoju ulogu, smatra sagovornica KUMA. Postoji li takva podrška u sindikatima u Srbiji?

„I to je bila jedna od stvari koje smo pitale i nismo uspele da nadjemo nijedan primer dobre prakse. Nije bio sučaj da je sada, tokom pandemije, sindikat u tom smilu izašao iz svojih okvira. To nije sada kritika na rad sindikata verovatno to zavisi od toga ko sedi u sindikatu, čime se bave, koliko imaju sredstava na raspolaganju.… ali situacija sve u svemu nije sjajna.“

Još jedna od stvari koja nije primarna uloga sindikata, ali je itekako poželjna jeste bavljene zdravljem i prevencijom članova i članica. Sindikati bi mogli više pažnje da posvete zdravlju radnika, ali i pogotovo radnica, smatra Kosana Beker.

„Mislim znamo svi kakva je situacija u zdravstvu ali je ona dodatno pogršana u poslednje dve godine, mislim nije pogoršana krivicom zdravstvenih radnika i radnica, pogoršana je COVIDOM. Bilo bi dobro se nekako oganizuju preventivni pregledi kao aktivnost sindikata. Uopšte u ovoj državi je problem prevencija zdravlja i to se naravno odnosi i na sindikate i na njihove zaposlene.“

Dobra stvar je to što Sindikati u Srbiji kao svoju ulogu vide zaštitu radnopravnog statusa žene dok se nalazi na trudničkom, porodiljskom odsustvu i odsustvu sa rada, radi nege deteta, zar ne?

„To je jedna od stvari u kojoj su sindikati vrlo ozbijno učestvovali. To je čitava saga koja traje desetak godina unazad i koja je dovela do toga da sada imamo zakone po kojima je ipak mnogo bolje garantovano ženama da ne mogu da ih otpuštaju kada su trudne, iako, kao, ni pre toga , to nije smelo, ali su se pronalazili načini da se to uradi. Tako da, sindikati su se tu prilično založili, ali i sada imamo veliku razliku između onih koji su zaposleni u državnom i onih koji su u privatnom sektoru. U državnom sektoru se taj minumum prava koji zakon garantuje u pogledu trudničkog, porodiljskog i odsustva sa rada radi nege deteta, poštuje, dok su nam istraživanja pokazala da u privatnom sektoru ima traženja načina da se prekrši.

Još jedna važna stvar, koja doduše nije rezultat našeg istraživanja, ali je prisutna u praksi i iskoristila bih priliku da ukažem na to. Kada žene skoristi svoje pravo na odsustvo radi nege deteta desi se da kada se vrate na posao budu raspoređene na niže radno mesto koje naravno vuče nižu zaradu. Za to se koriste izgovori poput, neko je u međuvremenu došao na to mesto pa taj neko dobro radi, pa ona nije ocenjena dok je bila odsutna, ako imaju sistem ocenjivanja, itd, itd. To je takođe jedan od primera diskriminacije žena na radu koji nije toliko očigledan, zato što poslodavci to pravdaju potrebama posla.“

Sve preporuke i rezultate koje je organizacija Femplatz iznela nakon svog istraživanja pročitajte u publikaciji „Položaj žena u sindikatima u Srbiji“.

https://www.femplatz.org/library/publications/2021-09_Polozaj_zena_u_sindikatima.pdf

Da li je bez obzira na sve probleme koji su prisutni u današnjim sindikatima u našoj zemlji važno da se udružujemo na ovakav način. Da li je sindikat ipak dobra platforma za unapredjenje radnih prava žena?

“Da, ja mislim da je sindikat, iako nije sada kod nas u sjajnom položaju, odlična platforma i da bi tu imalo mesta da se na mnogo ozbiljnijem nivou bavi radnim pravima, naročito radnim pravima žena, pošto smo se na to fokusirale.

Mislim da je i na sindikatima sada da se više pojavljuju u javnosti, da se više angažuju i pokažu neke dobre rezultate koje su imali do sada. I da na taj način motvišu mlade ljude, posebno mlade žene. Ne mislim isključivo na mlade, nego na sve koji se zapošljavaju, a nisu bili do sada članovi ili članice sindikata.

Imali smo dosta onih koji su na pitanje zašto su se učlanili u sindikat, birali opciju i odgovor zato što se to podrazumevalo kada sam počinjala da radim. Nekada se to podrazumevalo, sada se više ne podrazumeva i to je momenat da sindikat uradi nešto i privuče ljude koje se možda prvi put zapošljavaju i da objasne zašto je važno, kolika je to snaga na jednom mestu i šta sve može da se uradi kroz aktivosti članstva.”