Kada je, godine 1832, Vuk Karadžić napustio mesto „prezidenta Magistrata i Suda varoši i nahije beogradske“ (što bi bilo adekvatno današnjem položaju beogradskog gradonačelnika i predsednika Suda), umoran od Miloševe samovolje i bahatosti, uveren da je sve to sa Sudom i nekakvom upravom samo farsa iza koje se krije zloćudna knjaževa vlastodržačka senka, Vuk je krenuo put Beča gde ga je čekala supruga Ana. No, pre toga, morao je da proboravi 40 dana u Zemunskom kontumacu, iliti karantinu. U Beogradu, tačnije u Turskoj kojoj je Beograd pripadao, vladala je kuga. Svi su putnici morali da se purifikuju tim dosadnim boravkom na jednom prilično sumornom mestu.
Neumornog duha i ožežen nepravdom i svevlašćem knjaza Miloša, Vuk mu iz Kontumaca piše čuveno Pismo u pet tabaka, kojim mu, nedvosmisleno i bez poštede, uz dužno poštovanje njegove svetlosti, piše svoje utiske o vladavini te svetlosti koju je on imao priliku da doživi u Beogradu. (Između ostalog, recimo, Knjaz svom beogradskom sudiji poručuje jednom prilikom iz Kragujevca: „Svako rešenje s predvaritelnim (prethodnim, prim.aut.) soglasjem mojim izdaje se“. Dakle, budi ti meni sudija, ali onako kako ti ja komandujem). Vukovo pismo kojim je Tršićanin sasuo knjazu u lice istinu je i dan danas blistavi primer hrabrosti i političke pronicljivosti njegovog pisca.
Kada je pismo stiglo adresatu, taj se, po svom običaju, mnogo razljutio. (Silnici su skloni ljutnji, znamo to i iz kriminalističkih filmova, ko se ne bi sećao Tonija Montane sa sve njegovim ožiljkom na licu. A imamo tu i obraćanja današnjeg predsednika Srbije novinarima, javnosti, svima vidljivima i nevidljivima). Elem, Miloš po čitanju šalje u Zemun dvojicu svojih čauša. Vuk mu više nije u domašaju vlasti, Zemun je Austrija. Ali kao što svaki silnik, rekosmo to, ne može da se uzdrži kad je besan, srpski knjaz, ne mareći za svoje dostojanstvo i sijatelstvo, šalje pomenute čauše u Zemun da se tamo, na Parlatoriji, prostoru ograđenom, gde stanovnici Kontumaca mogu, na odstojanju, primati posete, suoče sa neposlušnim i slobodnomislećim piscem.
Na Parlatoriji se potom odvija montipajtonovska scena: čauši, urlajući na sav glas, psuju Vuku Karadžiću sve živo i neživo, po sačuvanim zapisima nazivaju ga „nikakvim, nevaljalim, bestidnim i zlim čovekom“, „nesretnikom sakatim i pakosnim“, da bi na kraju opsovali „njemu i njegovu savetniku sve staro i mlado, koje su imali, koje imaju i koje će još imati“. Pisac, reformator jezika, briljantni sakupljač i verifikator narodnih pesama nije, međutim, ostao nem; vratio im je, kažu zapisi tog događaja, istom merom.
Ova poučna priča sada, dvesta godina kasnije, samo je uvod u turobnu savremenu priču o čaušima koji za račun srbijanskog vladara izvode prljave poslove psovanja i omalovažavanja onih što imaju hrabrosti da se odmetnu samonametnutom autoritetu koji bi da satre sve pod sobom. SLAPP tužbe su se odomaćile u ovdašnjem pravnom životu i poretku stvari. Strategic lawsuit against public participation (Strategijska tužba protiv javnog učešća, u daljem tekstu SLAPP) je, naime, tužba kojom prepotentni investitor, kapitalist, bilo ko sa novcem i zaleđinom vlasti, tuži neograničenim brojem tužbi medije koji, je li tako, pišu tekstove kojima problematizuju ponašanje navedenih subjekata društvenog i privrednog života, pa čak i medije koji samo šturo prenesu reči opozicionih političara izgovorene na konferencijama za štampu kojima se kritikuje, ili samo spominje, prepotentni preduzetnik, subjekat društvenog i privrednog života.
Svote koje tužioci traže od sirotinjskih medija pritom nisu odmerene iole normalnim aršinom: to su stotine hiljada, milioni pa i desetine miliona evra koje treba da nadoknade navodne „gubitke poslovnog ugleda“ povređenih tužilačkih dostojanstava. A svrha im dakako nije nadoknada štete koje i nema kao što nema ni pretpostavljenog dostojanstva koje bi moglo biti povređeno; cilj SLAPP tužbi je puko zastrašivanje medija i otvorena, razobručena sila koja poručuje, preko svojih čauša na parlatoriji javnog prostora, da se vladarevi investitori i ostali kućni ljubimci ne smeju dirati i da se o njima ne sme pisati, inače će im… pa znate: sve mlado i staro, koje su imali, koje imaju, i koje će imati.
Pravna teorija koja za sada kaska za događajima ne donoseći još skoro nigde u svetu zakone koji bi se odnosili na ovu materiju, iako je problem prepoznat, svrhu ovih tužbi je označila izrazom chilling effect, što bi značilo efekat zastrašivanja mada je tačan, i slikovitiji mada zlokobniji prevod sa engleskog originala: efekat zaleđivanja, puštanja trnaca niz kičmu.
Ništa novo u zemlji Srbiji za dva veka našeg modernog razvoja; kao što je, 1832. u Zemunu, Vuka Karadžića valjalo zastrašiti da nigde ne kaže ono što je napisao u Pismu samodržatelnom knjazu, tako i danas ima ko će da za račun Vrhovnog Šefa podvikne, opsuje i izvređa svakoga ko se usudi da makar pomisli kako sa ovom zemljom možda nešto nije u redu. Džaba smo krečili, sa tolikim razvojem.
Građevinski magnati udruženi u kolektiv sa nazivom Milenijum tim; telekomunikaciona kompanija stranog porekla imenom Yettel koja se do juče zvala Telenor; domaća telekomunikaciona kompanija imenom Telekom Srbija; megainvestitor Novog Sada pod imenom Galens ‒ glavni su SLAPP tužioci našeg sadašnjeg istorijskog trenutka. Stoje na otvorenom polju naših života i urlaju na Mesec, krv se u žilama ledi. Svima, ne samo novinarima.
U aktuelnom pravnom poretku i pravnom trenutku Srbije, logično je, i dozvoljeno, dakle, planirati sužavanje Dunava kod Novog Sada da bi se, u tom udruženom građevinskom poduhvatu u izvedbi Galensa, gradio Novi Sad na vodi; dozvoljeno je i logično da supruga vlasnika Galensa Nebojše Petrića, Sanja Petrić, kroz svoju firmu Promist pokupuje tridesetak hektara zemlje u Nacionalnom parku Fruška Gora i da onda ogradom visokom dva metra preseče šumski put kojim se izletnici kreću po Nacionalnom parku (nacionalni, ne bilo koji park, nacionalni, pripada naciji tj. narodu).
Logično je, potom, i dozvoljeno, da Petrićka, na toj novostečenoj zemlji, isplanira u početku „porodično poljoprivredno gazdinstvo“ od 800 kvadrata koje, za godinu dana, u projektima i dozvolama koje ih u stopu verno prate, evoluira u turističko-ugostiteljski kompleks od 7.000 kvadrata (900 odsto uvećanja!), podrazumevajući: „garažu, bazen, fitnes i velnes centar, vinski podrum, kohiba vinski bar sa prostorom za druženje, bioskop, prostorije za pranje i peglanje veša, salu za ručavanje, terasu za ručavanje, otvorenu i zatvorenu kuhinju, šank, ostave, toalete za goste, svlačionice za zaposlene“.
Nije, međutim, logično niti dozvoljeno da se javnost kroz pisanje novinara interesuje ko nam to lomi bagrenje zarad svojih ograda i porodičnih poljoprivrednih gazdinstava oplemenjenih kohiba vinskim barom nego će ti nevaljali, bestidni i zli ljudi što pišu takve stvari, i prirodnjački aktivisti koji bi da ipak hodaju stazama nacionalnog parka, imati da budu tuženi i proterani sa zemlje koja očigledno više ne pripada ovoj naciji nego investitoru. Pa ni to neće biti dovoljno nego će supruga vlasnika Galensa, vlasnica pola Galensa i pola Nacionalnog parka koji više nije nacionalni nego njen, tražiti pražnjenje sudske dvorane kada suđenje po njenoj tužbi protiv prirodnjačke aktivistkinje počne, iako su u ovoj zemlji suđenja javna, i sudija će taj zahtev sprovesti, tražeći umesto tužilje ‒ jer samo sudija na to ima pravo ‒ da se suđenje obavi u tajnosti tj. da se iz sudnice udalje novinari.
U aktuelnom pravnom poretku i pravnom trenutku Srbije, logično je, i dozvoljeno, da Telekom Srbije plaća 600 miliona evra prava na prenose loptanja engleskih fudbalera što je, i za najbogatije države i njihove distributere signala, cena višestruko iznad svega ikada plaćenog u sferi prava na sportske i ine prenose.
Logično je, i dozvoljeno, da Telekom Srbije, koji je državni operater, od lica povezanog sa vladajućom strankom, po ceni od 200 miliona evra, kupuje kablovskog distributera Kopernikus od kojeg će novca pomenuto lice, Srđan Milovanović, brat Zvezdana Milovanovića, funkcionera vladajuće stranke, samo nedelju dana kasnije, po ceni od 180 miliona evra, kupiti televizije B92 i Prva i odmah im promeniti uređivačku politiku pretvarajući ih u režimski slivnik u koji se slivaju… dakako probrane informacije.
Nije, međutim, logično niti dozvoljeno da mediji pišu o takvom finansijskom i medijskom inženjeringu sa našim novcem već je, naprotiv, to zabranjeno a ti nevaljali, bestidni i zli ljudi iz TV N1 i Nova.rs zajedno sa svojim matičnim kućama Junajted medija i SBB imaju biti tuženi, a u tužbi koju potpisuje neki valjda školovani pravnik sa uhlebljenjem u Telekomu navešće se da se od tuženih, pored finansijske odštete od 80 miliona evra (!) za ničim potkrepljeni „finansijski gubitak“ nastao iz inkriminisanog pisanja, traži i da prestanu da izveštavaju o aktivnostima Telekoma, kao i da se pisanje pomenutih medija zabrani kao akt nelojalne konkurencije.
U aktuelnom pravnom poretku i pravnom trenutku Srbije, logično je, i dozvoljeno, da mobilni operater Yetel, udružen sa državnim Telekomom, sa, dakle, direktnim konkurentom, sklapa dogovor o poslovnoj saradnji kojim će se, kako kažu stručnjaci iz pomenutih preduzeća, „staviti tačka“ na poslovanje SBB-a, što je školski primer kartelskog udruživanja sa ciljem uništenja konkurencije.
Nije, međutim, logično niti dozvoljeno pisati o tome kako se pred našim očima osniva udruženje koje podseća na kolumbijske preduzetnike specijalizovane za trgovinu belim prahom već će ti nevaljali, bestidni i zli ljudi iz Junajted grupe, SBB-a i TV N1, sinhronizovano, dakle, sa tužbom njihovog kartelskog partnera iz Telekoma, biti tuženi uz odštetni zahtev od milion evra i dodatni, podrazumevajući zahtev da pomenuti medij – prestane da izveštava o aktivnostima Yetela, uz pikantni dodatak zahtevu u vidu penala za autore emisija koji bi se usudili da nastave sa objavljivanjem ove kartelijade, u iznosu od 300 hiljada dinara za svaku takvu objavu.
Dakle, u aktuelnom pravnom poretku i pravnom trenutku Srbije, kompanije sa neograničenim prilivom novca i neograničenim vezama sa vladajućom strankom, guraju nam – svima, ne samo novinarima – prljavu čarapu u usta. Mi, javnost Srbije, ima da ćutimo i gutamo ono što nam oni serviraju.
A ono što nam se u zlatnom dobu servira, ovde u karantinu Srbija, nije ništa drugo do rastopljena pihtija pravnog voluntarizma u kojoj Čovek Na Vlasti propisuje modalitete našeg življenja i količinu istine koju ćemo moći da udahnemo, smanjujući svakog dana, podjarmljivanjem jednog medija za drugim, tu količinu kiseonika istine, gledajući sa patološkim uživanjem kako kolačimo oči, napola udavljeni i potpuno sami pred nemanima neprirodno ukrupnjenog kapitala koji ne zna šta će od sebe pa puca svim oružjima po nama.
Cilj, dakle, SLAPP tužbi nije puko zastrašivanje novinara; tu je fazu vladajući režim prevazišao u svom osvajačkom pohodu na ljudska prava i slobode. Sada se, sistematski, uvezivanjem dejstava potčinjenih firmi, ućutkuje čitava javnost, kao kad kiseli kupus pritiskate kamenčinom i sa osmehom zadovoljnog domaćina gledate kako iz bureta dopiru poslednji mehurići vazduha iz umirućeg povrća. Ovo, dakle, nije uništavanje medija; ovde se radi o uništavanju javnosti kao takve.
Pa tako ni borba protiv SLAPP tužitelja nije, i ne sme, da bude novinarska stvar; to je sada borba za opstanak protiv tamne sile koja amorfno stupa ka nama. Ta hidra koja svaki dana iznalazi nove načine sve okrutnijeg zagospodarivanja čitavim kolektivitetom naroda nemilosrdna je i neotklonjiva pretnja opstanku nacije. I kao takva mora biti prepoznata od svih. Jer prvo će ućutkati novinare, ugasiti medije koji umeju da misle, pa kad više ne bude „neprijatelja“ među medijima mislite da će stranka stati? Neće stati; ta stranka ne ume da postoji bez neprijatelja koje treba uništavati, pobeđivanje na izborima je prevaziđeno. I šta mislite, poštovani čitaoci, ko će posle biti na redu da mu se na glavu stavi kamen za kupus i oko vrata stegnu snažne ruke?
Tako je, biće kao u pesmi Martina Nimelera, koja opeva sudbinu usamljenog lirskog subjekta koji se žali na to kako se, tridesetih, u Nemačkoj, nije pobunio kad su došli i odveli Jevreje, pa ni kad su odveli komuniste, pa ni kad su odveli sindikaliste… a kad su došli po njega – više nije bilo nikoga da se buni.
Piše: Bojan Bosiljčić
