Da li i zašto i dalje opada sindikalno organizovanje u Srbiji? Koliko su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života? Mogu li sindikati da ozbiljnije sarađuju i tako osnaže svoju društvenu i političku poziciju? Zašto socijalni dijalog slabo funkcioniše na svim nivoima, od preduzeća do nacionalnog nivoa? Da li sindikati u nedostatku saveznika među partijama treba da se repolitizuju i izađu na izbore?
Na ova i druga slična pitanja za portal Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” odgovaraju predsednici pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji.
Ovo je četvrti nastavak razgovora sa Ljubisavom Orbovićem (Savez samostalnih sindikata Srbije), Zoranom Stojiljkovićem (Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”), Rankom Savić (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), Ivicom Cvetanovićem (Konfederacija slobodnih sindikata) i Željkom Veselinovićem (Udruženi sindikati “Sloga”).
Postoji li potreba i spremnost sindikata za jačanje međusobne saradnje? Šta su “smetnje na vezama” između različitih sindikalnih centrala?
Ljubisav Orbović:
Što se tiče odnosa dva reprezentativna sindikata mogu reći da se ne sećam da li je bilo nekog važnog pitanja oko kojeg smo se razlikovali ili da nismo usaglasili zajednički stav. Nikada se, recimo, na Socijalno-ekonomskom savetu nije dogodilo da predstavnici Saveza samostalnih sindikata i Nezavisnosti glasaju drugačije. Dakle, to je veoma korektna saradnja.
Drugi sindikati nemaju kapacitete da uđu u Socijalno-ekonomski savet i to nema nikakve veze sa našom željom za saradnju. Nismo mi kočnica već zakonski kriterijum da morate imati najmanje 10 odsto članova od ukupnog broja zaposlenih. Na žalost, sve naše konsultacije o nekim zajedničkim temama završavaju tom njihovom namerom da uđu u Savet i nekakvim nerealnim podacima o broju članova. Ponekad kada čujete takve preterane podatke pomislite da ima više članova sindikata nego zaposlenih.
Zoran Stojiljković:
Deo tradicije ne bog zna kako uljudnih i dobrih odnosa između sindikata vezana je za 90-te godine i poziciju tada oficijelnog Samostalnog sindikata kao mlađeg poslušnog brata Miloševićeve vlasti. Nakon promena 2000. Samostalni sindikat se preveo na stranu različitih sindikata koji jesu i nisu reprezentativni a čiji uži organizacijski interesi u velikoj meri prave šumove. Trebalo je da prođe dosta vremena da dođemo u situaciju međusobnog prijateljskog nerazumevanja. To je načelno shvaćena potreba saradnje a i ostvarena saradnja onda kada konkretan interes zaposlenih na to prinudi sindikate, kao što se to dogodilo u Republičkom geodetskom zavodu i u još nekim situacijama.
Problem je što je struktura zaposlenih i njihovih interesa vrlo raznovrsna. Imamo sindikate čija pozicija je granski kako tako stabilizovana a kojima je država poslodavac i gde ima smisla pregovarati, a postoje i sindikati, pogotovu u privatnom sektoru pod uticajem korporativnog kapitala, koji tu mogućnost pregovaranja nemaju. U takvoj situaciji jedni bi se motkom i protestima obračunavali, dok drugima to ne pada na pamet, a to nije lako usaglasiti.
Najveći problem je neka vrsta fragmentacije koja je vezana i za programe i za konkretnu orijentaciju. Pokazalo se da sindikati teško mogu jedinstveno nastupati ako nemaju otvoreni razgovor i koordinaciju i oko odnosa prema političkoj izbornoj areni. Tu su tradicionalne pozicije krajnje različite. Recimo, tradicija Nezavisnosti je da ima autonoman, kritički stav prema svakoj vlasti, posebno 90-tih kada je bila direktno protiv režima, što je retka situacija, i da ostvari uticaj do parlamenta ali da u njega ne ulazi. Pozicija Samostalnog sindikata je da od mlađeg saveznika vlasti evoluira u neutralni odnos da bi kasnije našao načina da se uđe u parlament. Imamo i sindikate koji svoj ograničeni uticaj pokušavaju da naslone na političko prisustvo u parlamentu i tako kompenziraju svoju nereprezentativnost. S tim što neki od tih sindikata menjaju političke partnere od izbora do izbora pa čak dođu u čudnu poziciju bliske saradnje sa strankama sa naglašenom liberalnom orijentacijom. Kad se to sve uzme u obzir pitanje je šta može zajedno da se uradi.
Generalno, većina zaposlenih pa i građana je za veću jednakost, manje siromaštvo i manje ekonomske i socijalne razlike, što bi trebalo da bude pozicija levice. Međutim, u Srbiji na svim izborima, osim možda 2012., dominiraju vrednosna pitanja nacionalnih, konfensionalnih i nekih drugih identiteta koji se nedovoljno dobro ugrađuju u klasni identitet. Onda imaš, pomalo surovo da kažem, zaposlene koji su ekonomski na levici a vrednosno pripadaju sklopu autoritaraca koji misle da Srbija ne može da bude perfektna demokratija, nego demokratija sa vođom koga treba slediti bez pogovora.
Ipak, lično očekujem da sednemo i analiziramo ta različita iskustva, da se saradnja programski utemelji, odnosno da se dogovore akcioni prioriteti a onda, i ako se ne nađe jedinstveni operativni model, da se ipak ne radi po principu – ko u klin, ko u ploču.
Ranka Savić:
Koji god sindikat da to pitate odgovoriće vam da je otvoren za saradnju. Međutim, ponovo se vraćam na to da nam treba rekonstrukcija temelja koji treba da bude ozakonjen. Budi reprezentativan po slovu zakona i ja ću te uvažavati i sarađivaću s tobom, ali ne dozvoli da učestvuješ u farsi. Ovako imamo sledeću situaciju: Savez samostalnih sindikata je najveća i finansijski najača organizacija, dok je Nezavisnost, iako brojčan i finansijski slabiji sindikat, po svojim kadrovskim, idejnim i akcionim kapacitetima daleko jasniji i iskreniji u zalaganjima za promene. Međutim, u toj kombinaciji Samostalni sindikat drži na uzici Nezavisnost jer uvek može da pokrene pitanje dokazivanja reprezentativnosti.
Sve strane u Socijalno-ekonomskom savetu međusobno se drže tako što jedni diktiraju a drugi na to pristaju. Asocijaciju slobodnih sindikata svi oni doživljavaju kao pretnju toj idili. U takvim okolnostima nema realnih mogućnosti za jaku i efikasnu međusindikalnu saradnju.
Ivica Cvetanović:
Međusindikalna saradnja je bolja nego što je bila ali je potrebno da se ona utemelji nekim principijelnim dogovorom ili sporazumom. Još 2003. godine tri najveće sindikalne centrale, koje su to i danas, potpisale su jedan takav sporazum kojim je tačno definisano šta i kako centrale rade zajedno. Potrebno je da sednemo i ponovo razgovaramo o saradnji i koordinaciji na principima formulisanim jednim takvim dokumentom.
Konfederacija slobodnih sindikata je za saradnju ali tražimo i da aktivno učestvujemo u socijalnom dijalogu jer nas ima dosta i jer smo bitni. U toj saradnji, pre svega i za početak, ne sme biti međusobnih napada. Inače, sindikati u preduzećima i u okviru grana bolje sarađuju što treba da bude putokaz i sindikalnim centralama.
Željko Veselinović:
Pohvaljujem ovu ideju Nezavisnosti da se naprave ozbiljni razgovori sa predsednicima svih sindikalnih centrala, i to bi mogao da bude dobar početak saradnje. Lično mislim da bi kolega Zoran Stojiljković mogao da bude dobar inicijator ozbiljnih razgovora o uspostavljanju iskrene međusindikalne saradnje. Sloga bi takav poziv svakako prihvatila.
Za početak, po ugledu na naše sindikate u Kragujevcu, mogli bi da udruženo pristupimo rešavanju nekih gorućih problema i konflikata. Na primer, da svi zajedno odemo na lice mesta i javno pred novinarima iskažemo podršku našim kolegama u vezi nekog problema. Tako bi poslali i jasnu, neprijatnu poruku vlastima da sindikati u Srbiji mogu zajedno da nastupaju.
Velika smetnja je način raspolaganja sindikalnom imovinom i bez rešavanja tog pitanja nećemo moći da ostvarimo neku prisniju saradnju. Nemam ništa protiv toga da Samostalni sindikat kao naslednik onog jedinog sindikata bivše Jugoslavije i kao najveći danas ima i najveću imovinu. Ali, prosto je nelogično da svi ostali sindikati plaćamo kiriju a oni ogroman višak prostora iznajmljuju državnim institucijama, kao što je REM i slično i tako ostvaruju ekstra profit. Dogovor o tome ne bi trebalo da bude veliki problem jer, recimo, našem sindikatu treba 500 kvadrata od njihovih 66.000 kvadrata. Pretpostavljam da su slične potrebe i drugih sindikata tako da bi Samostalni sindikat i dalje imao ubedljivo najviše, na primer 60.000 kvadrata. S druge strane, tako bismo svi bili spremni da sutra branimo tu sindikalnu imovinu, jer nisam siguran da zgrada Doma sindikata na tako atraktivnom mestu u centru Beograda sutra neće da zapadne za oko nekom tajkunu ili kompaniji, kao što je Komercijalna banka kupila Dvoranu Doma sindikata.
Ugledni sociolog Srećko Mihailović tvrdi da u većim srpskim firmama postoje poslodavački “žuti sindikati”. Znate li vi za takve kvazi sindikalne organizacije?
Ljubisav Orbović:
Takvih sindikata ima i u privatnom sektoru ali mnogo manje, jer privatnog poslodavca zanima da kako tako uredi pravila igre, sa kojim sindikatima će pregovarati i tome slično.
U državnom ili javnom sektoru to je daleko izraženiji problem. Primera radi, rekorder po broju sindikata je državno preduzeće Železnice Srbije u kojem postoji više od 30 različitih sindikalnih organizacija. Nešto manje ih je u beogradskom Gradskom saobraćaju preduzeću. Do toga dolazi tako što svaka politička opcija kada dođe na vlast postavlja svoje ekipe direktora a oni formiraju svoje sindikate. U svim tim firmama naš sindikat je najbrojniji. U beogradskom GSP, na primer, u našem članstvu je polovina zaposlenih. S druge strane, ima sindikata sa samo nekoliko članova koji služe za neke ad hoc situacije, recimo da napadnu neku inicijativu našeg sindikata u interesu direktora ili da se dodvore direktoru ili drugoj upravljačkoj strukturi. I to je tako od 2000. godine, čak i nešto ranije.
Takvi lažni sindikati umnogome remete atmosferu socijalnog dijaloga. Žuti sindikati su istorijski poznati kao štetočine koje se uvredjivo i potcenjivački ponašaju prema pravim sindikatima ali i zaposlenima uopšte. Na žalost, često im država daje legitimitet, kao na primer u Republičkom geodetskom zavodu gde je samo nekoliko dana posle osnivanja novog sindikata njihovog predstavnika prima ministar za rad. To je presedan.
Zoran Stojiljković:
Apsolutno se slažem s kolegom Mihailovićem ali i sa višedecenijskom praksom. Nekada je bila dominantna praksa da se postojeći sindikati dovedu u zavisnu poziciju a danas se osnivaju novi privatni, kućni, direktorski sindikati. Sindikat nije neka maglovita ali ni prosta organizacija koju osniva i registruje nekoliko pojedinaca, pa tako u javnim preduzećima kao što su Železnice Srbije ili GSP postoji više desetina sindikata. Zato smo definisali šta jesu sindikati sa kojima Nezavisnost može sarađivati. Elementarni uslov je da sindikat bude autonoman i da misli svojom glavom, odnosno da odluke donose isključivo njegovi organi. Druga važna pretpostavka je da sindikat koji ne živi pretežno od članarine teško može da očuva svoju autonomiju. Treća stvar je da sindikat ima infrastrukturu, kapilarnu mrežu od povereništava preko grane do centrala, sa kadrovskim, materijalnim i stručnim resursima.
Ranka Savić:
Formiranje “žutih sindikata” jeste rasprostranjeno mada ne u meri o kojoj to povremeno piše štampa. Neki od takvih sindikata su poznati, na primer u fabrici “Milan Blagojević” čiji radnici dolaze da pred sudom podrže direktora nasuprot porodici kolege stradalog na radnom mestu.
Postoji mnogo kompanija u kojim ne možete ni da osnujete pravi sindikat, jer već postoji nekakva sindikalna organizacija čiji predsednik diluje sa poslovodstvom. Danas i ministar Vulin ima svoje sindikate. Na žalost, sve sindikalne centrale, računajući i Asocijaciju, neko češće neko ređe, srećemo se sa takvom praksom i u svojim redovima. I to je još jedan krupan razlog gubljenja poverenja u sindikate.
Ivica Cvetanović:
Pojedine kolege iz drugih sindikata ponekad mi prebace kako poslodavci direktno finansiraju sindikate u velikim javnim preduzećima koji su u sastavu naše Konfederacije. To je tačno, ali nikako ne bi smelo da bude sporno ili da nekome smeta, jer je i evropska praksa da poslodavci u svojim kompanijama finansijski pomažu nesmetan rad sindikata. To nisu žuti sindikati o kojima govori Mihailović, jer njima rukovode ljudi koji uživaju poverenje svojih kolega i članova upravo zato što ne dozvoljavaju da direktori utiču na njihov sindikalni angažman.
Žuti sindikati su osnovani u Železnicama Srbije, Republičkom geodetskom zavodu i još nekim preduzećim gde su takve organizacije osnivali direktori. Međutim, dobro je što među njima nema nekih velikih, snažnih organizacija.
Željko Veselinović:
Žuti sindikati postoje, ima ih mnogo u Srbiji, i stvarno predstavljaju sve veći problem. Po pravilu, nastaju tamo gde poslodavci misle da je bolje da imaju sindikat koji mogu da kontrolišu nego da ga uopšte nema. Nedavno sam čuo da u Mekdonaldu, veoma ozbiljnoj kompaniji, postoji samo jedan sindikat koji je formirao poslodavac i da je na njegovom čelu direktorka sektora za ljudske resurse, što je stvarno apsurd.
Drastičan primer žutih sindikata postoji i u italijanskom “Geoksu” u Vranju gde je posle štrajka koji smo organizovali direktor dogovorio saradnju sa poverenicom Samostalnog sindikata koja je počela da brani poslovodstvo. Za samo nekoliko dana taj sindikat je dobio približno 600 članova. Međutim, mi i danas dobijamo žalbe zbog šikaniranja radnika, da im se ne isplaćuje prekovremni rad, da ne mogu u toku rada da odu ni do toaleta i slično. Znači taj sindikat tamo postoji samo pro forme, da bi imitirali nekakav dijalog ili potpisali nekakav kolektivni govor koji radnicima ništa ne garantuje.
Rekao bih da je najveći žuti sindikat u zemlji Sindikat Elektroprivrede Srbije koji je negovala svaka vlast dajući im sve veće i veće privilegije. I onda taj sindikat podrži antiradnički zakon o radu ili kritikuje radnike Fijata koji zbog minimalnih zarada izađu na ulicu da štrajkuju.
Drugi veliki žuti sindikat je Nezavisni sindikat policije koji je produžena ruka ministra i koji zajedno s njim ruši drugi reprezentativni Policijski sindikat Srbije. I ministar Vulin je formirao nekakav stelt sindikat koji maltene zabranjuje bilo kakvu kritiku vlasti i koji je na žalost dobio reprezentativnost na nivou Grada Beograda i to tako što su reprezentativnost oduzeli Slogi. Mi smo ih tužili i spor je u toku.
Veoma loša je i situacija u Železnicama Srbije gde kažu postoji više od 40 registrovanih sindikalnih organizacija a predsednici mnogih od njih su direktori.
Da li ste zadovoljni pozicijom i rezultatima vašeg sindikata?
Ljubisav Orbović:
Prirodno je da čovek uvek traži više i bolje. Nisam i ne mogu da budem zadovoljan jer su plate u Srbiji vrlo niske. Pored toga, sve više ljudi je, kako smo već rekli, radno angažovano na određeno vreme, bez pravne zaštite, što prirodno izaziva veliko nezadovoljstvo. Posebno boli to što veliki broj radnika i stručnjaka, naročito mladih odlazi u druge, bogatije zemlje gde onda pokazuju svoju sposobnost i kreativnost. Ovde je sve manje kvalitetnih, dobro plaćenih poslova. Na primer, Srbija je svojevremeno imala jednu fabriku kablova koja je odlično poslovala. Nju su uništili a doveli desetine stranih firmi koje se bave time sa desetinama hiljada radnih mesta ali i niskim zaradama.
Nije lako pregovarati, posebno u privatnim preduzećima. Bolja su iskustva sa poslodavcima sa kapitalom iz evropskih zemalja koji pokazuju spremnost za uređen socijalni dijalog. Potpuno je druga, krajnje negativna priča sa firmama iz drugih krajeva sveta, kao recim sa kompanijom “Jura” u kojoj zabranjuju da se radnici sindikalno organizuju. Različita su i iskustva sa domaćim kapitalistima, od onih koji potpuno negiraju potrebu postojanja sindikata do onih koji razumeju obostranu korist od socijalnog dijaloga.
Normalno, ima razloga i za zadovoljstvo. Mislim da se uprkos svim teškoćama o kojima pričamo, ipak, stvari polako kreću u boljem pravcu. Pomaka ima i ako se on nastavi i zadovoljstvo će biti veće. Posebno sam zadovoljan što je u sindikatu sve više mladih, odlučnih i kreativnih ljudi.
Zoran Stojiljković:
Ne bih mogao da budem predsednik organizacije sa ovakvom tradicijom a da kažem da sam zadovoljan s obzirom na realne ekonomske i socijalne parametre. Nezavisnost nije stabilizovala svoju poziciju i biće na velikom iskušenju ukoliko se ovako visoko određena reprezentativnost bude tražila u odnosu na ukupan broj radno angažovanih. To bi značilo da na dva miliona ljudi moramo imati najmanje 200.000 članova. To bi bilo kao kada bi u parlament ulazile stranke koje imaju najmanje 25 odsto biračke podrške.
Zadovoljan sam jer, kako to kažu neke moje kolege u rukovodstvu naše organizacije, odlično je jer nismo propali, odnosno što smo zaustavili neku vrstu pada i što smo u obaveštenoj javnosti prepoznati po identitetu a ne po nekom našminkanom imidžu. Očuvali smo reprezentativnost kao jedna od dve sindikalne centrale u Srbiji i na međunarodnom planu. Bije nas glas da se samofinansiramo, da smo svoji i svojeglavi, ali i da imamo stručni kapacitet. Ukratko, svakako nismo idealni ali smo kritični i autonomni.
Ranka Savić:
Mislim da mogu da budem zadovoljna pre svega zato što je Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata koja postoji 27 godina uspela da opstane. Ovaj sindikat nikada nije bio ljubimac vlasti. Iskreno, u jednom kratkom periodu mogli smo lakše da dišemo jer je ministar bio naš član Dragan Milovanović, a Asocijacija je učestvovala u Socijalno-ekonomskom savetu, ali ni tada nismo imali nikakvu finansijsku pomoć države. Kasnije smo uvek bili neomiljeni jer smo bili oštri kritičari svake vlasti, i Borisa Tadića, i Tomislava Nikolića i aktuelne vlasti.
Uprkos velikim problemima, blokadama i pritiscima danas smo jedna velika sindikalna centrala koja se sama izdržava i to, slobodno mogu da kažem, dobro. Uspeli smo to jer smo prestali da gubimo energiju u stalnim bezuspešnim pokušajima da uspostavimo čvršću saradnju sa drugim sindikatima i posvetili se jačanju i širenju mreže naše organizacije. Naravno, to ne znači da smo zatvorili vrata saradnji. Ukoliko Samostalni sindikat i Nezavisnost pokažu iskrenost i odlučnost da zajednički nastupamo spremni smo da o tome krajnje otvoreno i dobronamerno razgovaramo. Tim pre što sam uverena da bez takve saradnje sindikatima preti još gora situacija.
Ivica Cvetanović:
Puno je razloga i argumenata za zadovoljstvo ali i za nezadovoljstvo. O brojnim problemima i razlozima za nezadovoljstvo sam već dosta toga rekao.
S druge strane, Konfederacija slobodnih sindikata iz godine u godinu postaje snažnija i efikasnija organizacija sa velikim brojem članova i u javnom i u privatnom sektoru. Ugled sindikata zavisi od konkretnih rezultata. Mi smo, na primer, na Aerodromu “Nikola Tesla” posle dolaska francuskog poslodavca uspeli da sindikalno organizujemo oko 900 ljudi među kojima je većina bila angažovana po ugovorima na određeno vreme. Pregovarali smo i uspeli da izdejstvujemo da svi pređu u status stalno zaposlenih. To je veliki ali ne i jedini naš uspeh kojim smo zadovoljni.
Željko Veselinović:
Pa s obzirom da je Sloga najmlađa sindikalna centrala u Srbiji i da smo od samog nastanka uvek bili na strani kritike svake vlasti i zato često plaćali skupu cenu takvog angažmana, mogu da kažem da sam zadovoljan. Uz to, nama je od početka bilo otežano da uđemo u državne firme u kojima je pozicija sindikata daleko povoljnija nego u privatnom sektoru.
Ponosan sam upravo zato što smo se pozicionirali u privatnim firmama gde imamo dosta uspeha, iako je to veoma težak put. Recimo, pred kraj prošle godine uspeli smo da vratimo na posao jednog našeg člana koji je u švedskoj firmi bio proglašen za tehnološki višak. Bilo je još takvih primera prethodnih godina. Imamo dosta uzbunjivača u preduzećima ali zato i puno problema. Nedavno je čovek koji radi u Gradskoj čistoći dobio otkaz čim je saopštio da zajedno sa još 250 radnika prelazi iz Vulinovog kvazi sindikata u Udružene sindikate Sloga. On će uskoro, naravno uz našu podršku, javno da saopšti kakvom je maltretiranju bio izložen. Takvi slučajevi najbolje pokazuju kako se vlast obračunava sa sindikatima koji nisu njeni istomišljenici i poslušnici. To je odmazda kojoj ćemo se najodlučnije suprotstaviti.
S.Raković
