8. mart 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Svetozar Raković Izvor: UGS Nezavisnost Fotografije: Pixabay, Medija centar
Đukić: Šta je postojeća vlast radila osam i više godina, kad tek sada uvodi socijalne karte, kada ih je skoro nemoguće verodostojno definisati * Sekulović: Šta ako je zapravo reč o platformi za učvršćivanje nadzorne funkcije neliberalne države i dalju uštedu na siromašnima * Ćurčić: Dominantni narativ da se korisnici socijalne pomoći voze audijem je besmislica koja služi da se umanji ionako nizak nivo socijalnih prava * Bradaš: Zakonodavac nema nameru da identifikuje sva lica kojima treba socijalna podrška * Stojiljković: Socijalna karta neće pomoći siromašnima da promene svoju poziciju
Zakon o socijalnoj karti usvojen 11. februara, koji će početi da se primenjuje tek od 1. marta 2022. godine, prema obećanjima izvršne vlasti, treba da omogući pravedniju raspodelu novca za najugroženije i efikasniju kontrolu socijalnih davanja.
Neposredno pre usvajanja zakona koji neočekivano nije naišao na veće interesovanje šire javnosti, ministarka za rad i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević izjavila je da u Srbiji nekoliko stotina hiljada građana koristi socijalnu pomoć po različitim osnovama, te da je socijalni budžet u tekućoj godini iznosi 106 milijardi dinara. Ali, dodala je ministarka, “koliko god velika ta sredstva su ipak ograničena i raspoređuju se na mnogo korisnika pa se mora voditi računa o prioritetima“.
Indirektno, možda i nenamerno, ministarka je ovim priznala da, s jedne strane, budžetska podrška najugroženijima nije dovoljna, a sa druge, da je država neefikasna u identifikaciji svih onih kojima je socijalna pomoć zaista neophodna.
Šta kažu stručnjaci – hoće li socijalna karta pomoći državi da ispravi “krivu Drinu” i nepravde u socijalnoj zaštiti svojih građana?
Dokazivanje pred evropskim partnerima
Petar Đukić, član Naučnog društva ekonomista i profesor Univerziteta u Beogradu u izjavi za portal UGS Nezavisnost ocenjuje da je reč o dokazivanju srpskih vlasti pred evropskim partnerima.
– To je jedna formalna stvar koju Vlada (po čijem li nalogu?) baš sada radi, u iznudici da bi okruženju i evropskim partnerima pokazala kako sprovodi ekonomske reforme u skladu sa evropskim standardima, a narodu, kako će od sada više paziti šta kome daje. Naime, dosadašnji paketi pandemijske „pomoći“ bili su po najednostavnijem populističkom „modelu“: svima isto. Ako nema iz proizvodnje, onda iz zaduživanja, pa kasnije neka zajednica brine kako će, ko i koliko vraćati. Uz „opravdanje“: pa evo, tako se u svetu radi.
Đukić ukazuje da je najbolja socijalna politika – razvojna politika koja donosi ulaganja, tehnološki razvoj, nova radna mesta i viši standard.
Na pitanje da li se tim mehanizmom može značajnije smanjiti siromaštvo u Srbiji, Đukić kaže da mehanizam nije najbolji izraz, osim ako se ne misli na inženjersko-tehničku metaforu za sredstvo, a da je njegov odgovor „svakako ne“.
– Naime, socijalne karte (plural je bolji jer za svaku osoba treba definisati socijalni status koji se još pri tome menja), u našoj zvaničnoj varijanti karta, ipak, ostaje pomoćni instrument da bi se vodila politika ciljane i efikasne socijalne zaštite. U tom smislu zakon treba tek samo da uvede državnu administraciju u jedan prilično težak proces koji lako može da se pretvori u beskrajno administriranje, a od administriranja do korupcije, kratak je put. Pri tome je veoma teško utvrditi verno socijalno stanje pojedinaca, razdvojenih i razvedenih koji žive zajedno, na račun dečje ili rodbinske pomoći koja se ne može dokazati, od rentiranja imovine za koju se ne zna ili od aktivnosti u sivoj ekonomiji koje se ne vide.
Đukić dodaje da se ozbiljna socijalno odgovorna ekonomska ili bilo koja sektorska politika ne može voditi bez pregleda ciljanog dela stanovništva kome je potrebna pomoć i podrška društva, ali i da se u jeku epidemije ne može utvrđivati stvarni socijalni položaj ljudi.
– Kovid-pandemija je jedna teška i nesagladiva socijalna i ekonomska kriza za čitav svet, sa još nedovoljno sagladanim dugoročnim posledicama po društvenu strukturu, fizičko, socijal-psihološko i mentalno zdravlje ljudi. Usvajanje Zakona o socijalnoj karti u vreme vrhunca epidemije, nema nikakvog stvarnog smisla, izuzev formalnog i političkog. Ako nam već nešto prigovaraju na račun seketivnosti socijalne podrške, daj nešto da preduzmemo da bismo im zapušili usta. Ovo zvuči možda prilično grubo, ali se postavlja pitanje šta je postojeća struktura vlasti radila proteklih osam i više godina, kad tek sada razmišlja o socijalnim kartama ljudi, kada ih je skoro nemoguće verodostojno definisati. To će reći da se ne može ni utvrditi stvarni socijalni položaj ljudi (status porodice, radni odnos, imovina, izvori iz sive ekonomije…) ako ste u jeku pandemije.
Kreatori novog socijalnog zakona pozivaju se na iskustvo visokorazvijene Danske, a ozbiljno je pitanje može li to koristiti siromašnoj državi kakva je Srbija. Naš sagovornik kaže da su iskustva razvijenih zemalja dobrodošla, ali…
– Međutim, ima nekoliko problema sa kojima se susreću zemlje neizgrađenih institucija, nestandardne javne kulture i odnosa prema državi kao što je slučaj u Srbiji i okruženju. To je, recimo, saopštavanje istine pred državnom administracijom. U našem slučaju, ogroman procenat stanovništva, pogotovo onog u stanju socijalne potrebe nikada neće saopštiti pravu istinu o tome od čega i kako živi. Drugi problem je obrazovanje: najveći deo ugroženih istovremeno su nedovoljno i nekvalitetno obrazovani da bi uopšte bili valjani saradnici u definisanju socijalnih karata. Konačno, treći probolem je opšte nepoverenje u bilo šta. I pre pandemije i kovid-krize, stopa poverenja je bila niska, da bi tokom krize, nepoverenje raslo. Ako neko nema poverenja u ono što mu nudite, verovatno od njega nećete dobiti dovoljno dobrog saradnika. A cilj svake dobre socijalne politike je da se povuče, odnosno da od „socijalnog slučaja“ stvori samoizdržavano i socijalno-inkluzivno lice ili porodicu, zaključuje Petar Đukić.
Platforma za uštede na siromašnima
Ivan Sekulović iz Fondacije Centar za demokratiju upozorava da digitalizacija socijalne zaštite često dovodi do stvaranja nepouzdanih sistema koji neopravdano umanjuju ili ukidaju socijalna prava. U autorskom tekstu za portal Peščanik, Sekulović navodi da se uvođenju socijalne karte u Srbiji ne bi imalo šta prigovoriti ukoliko bi se kreirao pouzdan sistem koji će međusobnim povezivanjem postojećih baza podataka omogućiti da oni koji imaju pravo na pomoć države to pravo još efikasnije ostvare.
– Ali šta ako je u našem slučaju zapravo reč o platformi za učvršćivanje nadzorne funkcije neliberalne države i dalju uštedu na siromašnima? I šta ako je jedini dugoročni biznis plan koji su naprednjaci u stanju da smisle za Srbiju taj da uparivanjem neliberalnog sa digitalnim (kroz socijalne karte i slične projekte) od nje naprave zlatnu koku za svoje potrebe?
On navodi primer Crne Gore i njen IT sistem „Socijalni karton“ za koji njegovi kreatori ali i Program UN za razvoj (UNDP), koji ih je u tome podržao, tvrde da je reformisao i modernizovao sistem socijalne zaštite. Međutim, nezavisni izveštaji pokazuju da je već u prvoj godini primene novog sistema broj korisnika socijalne pomoći opao za čak 34,2%. Pored toga, većina službenika u centrima za socijalni rad smatra da im je socijalni karton povećao obim posla i time otežao rad.
Sekulović smatra da Zakon o socijalnoj karti nije utemeljen na vrednostima socijalne pravde, jer njegovi kreatori govore o efikasnosti, sprečavanju zloupotreba, a čak smo mogli čuti i da je konačno došao čas da prekinemo generacijsku zavisnost korisnika socijalnih prava od državnog budžeta. Sa druge strane, nejednakost u Srbiji je eksplodirala u poslednjih nekoliko godina tako da danas petina najbogatijih ima skoro 10 puta više prihoda od najsiromašnije petine.
– Socijalna situacija se naročito pogoršala posle ekonomske krize kada su uvedene mere štednje a država, naravno, najviše smanjila izdvajanja za javne usluge. U javnosti se tada najviše pričalo o smanjenju plata i penzija, ali postoji veliki deo nevidljivih žrtava koje snose najteži teret ovih mera. Reč je pre svega o ruralnim krajevima gde je siromaštvo najveće, o malim preduzećima, malim preduzetničkim incijativama gde ne mogu partijski interesi da se namire, pa njihovi problemi zato i nisu važni donosiocima politika. Oni nemaju nikakvu mogućnost da izađu iz siromaštva, a još je veći broj onih koji će možda sutra biti u toj grupi, procenjuje Ivan Sekulović.
Ugroženi ostaju van socijalnog “radara”
Danilo Ćurčić iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 za portal UGS Nezavisnost ocenjuje da novi zakon “neće rešiti ni jedan problem u sistemu socijalne zaštite”.
– Zakon ne odgovara ni na činjenicu da je socijalna pomoć mnogima nedostupna, da je preniska, da se najčešće prima devet meseci tokom godine, da korisnici socijalne pomoći moraju da odrade socijalnu pomoć ako ne žele da izgube pomoć i tako dalje.
Problem sa usvajanjem ovog Zakona leži i u činjenici da se njima prikuplja i obrađuje ogroman broj podataka o ličnosti, kakav se ne obrađuje ni za jednu drugu grupu ljudi u Srbiji. U tom smislu, on je u suprotnosti i sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i otvara mogućnosti za zloupotrebe i kršenje prava privatnosti korisnika sistema socijalne zaštite i svih onih koji podnose zahteve za ostvarivanje prava u ovom sistemu. Pri tome, Ćurčić smatra da se Zakonom o socijalnoj karti neće smanjiti ni siromaštvo niti će on uticati na sve izraženije socijalne nejednakosti.
– Ovaj zakon trebalo bi posmatrati kao jedan tehnički zakon koji ubrzava rad centara za socijalni rad, povećava njihovu efikasnost samom činjenicom da ne moraju podatke da prikupljaju u papirnoj formi i da su različite evidencije umrežene i tu staje njegov doprinos. Šta god nas uveravali nosioci vlasti, ovim zakonom se ni socijalne nejednakosti neće smanjiti, a neće se smanjiti ni siromaštvo, ovo jednostavno nije zakon koji reguliše tu materiju.
Prema Ćurčiću, neke veoma ugrožene kategorije stanovništva ostale su „van radara“ i kada je reč o novom zakonu, iako je osnovni cilj zakonodavca pravednija raspodela socijalnih davanja.
– Raspodela će biti pravednija samo utoliko što će se brže ukidati socijalna davanja onima koji u nekom trenutku „prebace“ cenzus za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć. To je osnovni cilj zakona i bilo bi pošteno da je to neko i rekao. To u krajnjoj liniji i nije loše, jer će uticati na smanjenje zloupotreba u sistemu socijalne pomoći, gde korisnici primaju pomoć koja im ne pripada. Međutim, mi ni ne znamo koji je to procenat slučajeva, ali je sva prilika da taj procenat nije velik.
Sa druge strane, dominantni narativ nam govori kako korisnici socijalne pomoći po nju odlaze audijem i on je očigledno toliko uzeo maha da se morao napisati poseban zakon koji će se time pozabaviti. To je naravno jedna besmislica koja se koristi kako bi se demonizovali korisnici socijalne pomoći i kako bi se lakše uvele izmene koje umanjuju ionako nizak nivo socijalnih prava koja Srbija garantuje. Onaj ko nije u sistemu socijalne pomoći nema apsolutno nikakvu korist od socijalne karte niti će je ikada i imati, neće se nikome upaliti lampica da je građanin zapao u siromaštvo i to neće dovesti do toga da socijalni radnik nekome po službenoj dužnosti prizna pravo na socijalnu pomoć.
I Ćurčić smatra da bi bilo lepo to što se zakonodavac poziva na iskustva Danske kad i to ne bi radio na pogrešan način.
– Lepo je pozivati se na iskustva Danske, to čitavom Zakonu daje jednu notu ozbiljnosti i pokazuje kako je Srbija stala rame uz rame sa Danskom, pomislili bismo da smo preko noći napredovali. Ipak, važno je znati da su se naši tvorci zakona pozivali na pogrešna iskustva Danske. Bilo je mnogo korisnije da su pitali Dance da li je i kod njih socijalna pomoć 80 evra mesečno. Odatle je trebalo krenuti, smatra Danilo Ćurčić.
Netačna i nejasna objašnjenja zakonodavca
Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju u svom tekstu “Socijalne karte – bezizlaz iz siromaštva” jasno ilustruje današnju sumornu socijalnu sliku Srbije. Više od dva miliona građanki/a je u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, približno 1,6 miliona njih živi ispod praga rizika od siromaštva, dok je pola miliona u apsolutnom siromaštvu. Uprkos tome, broj onih koji su u sistemu socijalne zaštite smanjuje se iz godine u godinu: Broj korisnika novčane socijalne pomoći 2019. bio je 226.897 što je u odnosu na 2012. manje za 10%. Istovremeno, broj korisnika dečijeg dodatka 2019. iznosio je 226.289 što je za čak 28% manje nego 2012. godine.
Obrazloženje Zakona o socijalnoj karti da su „budžetska sredstva za socijalnu zaštitu velika, ali su ipak ograničena jer je broj korisnika veliki, pa se mora voditi računa o prioritetima u socijalnoj zaštiti“, Bradaš smatra netačnim jer uporedni podaci pokazuju da su izdvajanja za ten amene u Srbiji najmanja. Naime, u 2018. prosek zemalja EU za troškove socijalne zaštite iznosio je 27,9 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok je u Srbiji to bilo 19,4 odsto.
Bradaš je u izjavi za egenciju Beta podsetila i da se u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije u oblasti socijalne uključenosti i zaštite godinama ponavlja ista kritika – da su obuhvat i adekvatnost novčanih davanja nedovoljni da pokriju osnovne potrebe. Ključni razlog malog obuhvata i neadekvatnosti socijalnih davanja je vrlo nisko postavljena linija siromaštva koju utvrđuju država na osnovu uvida u materijalnog stanje građana.
– Prag administrativnog siromaštva niži je za trećinu od praga apsolutnog siromaštva što znači da osoba koja je ostvarila pravo na novčanu socijalnu pomoć ne može da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe, a da bi dostigla liniju relativnog siromaštva potreban joj je dvostruki iznos socijalne pomoći.
Donošenje Zakona o socijalnoj karti pre izmena sistema socijalne zaštite bilo bi razumljivo, kaže Bradaš, kada bi cilj bio da se utvrdi koji pojedinci i porodice su ugroženi kako bi se priznala njihova prava da budu uključeni u programe podrške. Međutim, podaci o učešću siromašnih u ukupnom stanovništvu ukazuju na „visoku grešku isključenosti, odnosno da najveći broj siromašnih nema pristup socijalnoj pomoći“. Umesto da se povećava broj korisnika novčane socijalne pomoći on se smanjuje, pa je u 2019. Iznosio svega 3,1 odsto od ukupnog broja stanovništva.
Bradaš je ocenila i da država nema nameru da identifikuje sve stanovnike u stanju socijalne potrebe jer je predlagač zakona obrazložio da je „socijalna karta jedinstveni registar koji sadrži podatke o pojedincu i sa njim povezanih lica o socijalno-ekonomskom statusu, podatke o vrsti prava i usluga iz socijalne zaštite koje lice koristi ili je koristilo“.
Vrlo je neobično i obrazloženje da se zbog zaštite prava na zaštitu ličnih podataka ne prikupljaju podaci o opštoj populaciji. Proizilazi da i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ne važi jednako i za korisnike socijalne zaštite i za građane koji je ne koriste. Neopravdano je i to što su podaci koji treba da se prikupljaju o pokretnoj imovini korisnika socijalne zaštite detaljniji od podataka o pokretnoj imovini koje Agencija za sprečavanje korupcije traži od javnih funkcionera.
– Pomoć je potrebna svima koji ne mogu da zadovolje osnovne egzistencijalne uslove, ali država Srbija kao nesocijalna država izuzima se iz obaveze da kroz socijalnu politiku obezbedi materijalna i nematerijalna dobra za dostojanstven život, što je široko prihvaćena definicija pravednosti, već uzima od siromašnih da bi dala siromašnijim, zaključuje Sarita Bradaš.
Sredstvo za upravljanje bedom
Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost i profesor Fakulteta političkih nauka smatra da se uvođenjem socijalne karte ništa značajno neće promeniti.
– Socijalna karta je samo instrument, tehničko sredstvo za upravljanje bedom, sa možda manje neravnoteža i grešaka nego u dosadašnjoj socijalnoj praksi. Međutim, da bi takav instrument stvarno poslužio svrsi potrebno je da Srbija konačno donese strategiju socijalne zaštite, a potrebno je i izmeniti čitav niz zakona kako bi socijalna politika bila efikasnija.
Prema njegovim rečima, prvi korak bi bio da država izdvaja za socijalnu politiku i socijalnu zaštitu onoliko koliko je prosek u Evropskoj uniji, jer u Srbiji imamo i najmanje iznose, ali i najmanji procenat novca za socijalna davanja u odnosu na ukupni budžet.
– Država mora da povede računa šta su minimalni transferi protiv bede za ljude koji su bez ikakvog prihoda, a mnogo je onih koji su bez ikakvog osnova da ostvare prihode. Znači govorimo o univerzalnom bazičnom dohotku ili socijalnoj penziji.
Stojiljković ukazuje da je siromaštvo posledica više faktora, kao što su nedovoljno obrazovanje, otežan pristup informacijama, neposedovanje znanja o procedurama kojima ugroženi građani mogu da ostvare svoja prava… Svi ti faktori vode do potpune socijalne izolovanosti najugroženijih građana kojima je i najteže da promene svoj socijalni položaj, a u čemu im, sasvim sigurno, neće pomoći ni socijalna karta.
– Nije realno očekivati da pojedinac u našem društvu ikada može da promeni svoj položaj bez neke organizovane društvene pomoći kao što je besplatna pravna pomoć ili udruživanje u organizacije penzionera, sindikate i bez pomoći medija i javnosti. To je jedan začarani krug u koji upadate onoga trenutka kada nemate dovoljne prihode, nemate mogućnost pristupa kvalitetnim informacijama i obrazovanju, zdravstvenim uslugama, a imate posla sa složenim birokratskim procedurama da biste ostvarili ikakva prava, zaključuje Zoran Stojiljković.
