- oktobar 2021. Kategorija: Vesti Izvor: UGS Nezavisnost Foto: UGS Nezavisnost
Dok vrhovi kapitala razmišljaju o restartu kapitalizma i povratku države koja mora da obezbedi osnovna dobra za sve svoje građane, dotle se u Srbiji visokim porezima opterećuju ionako niske zarade, koje većini zaposlenih ni pribižno ne omogućavaju dostojanstven život, rečeno je na Socijalnom forumu UGS Nezavisnost održanom povodom 7. oktobra – Svetskog dana dostojanstvenog rada
Reforma ekonomske i socijalne politike u Srbiji je i neopohodna i moguća, preovlađujući je stav učesnika debate ovogodišnjeg Socijalnog foruma koji je u svom nazivu postavio upravo to pitanje: Da li je moguća alternativna ekonomsko-socijalna politika?
Na Forumu održanom 7. oktobra, povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada, u debate je rečeno da je aktuelna, višegodišnja ekonomska politika proizvela negativne socijalne posledice u vidu povećanja društvenih nejednakosti i siromaštva. Raste i prekarnost rada, a sve su masovnija kršenja radnih i sindikalnih prava. Rezultat je masovan odlazak radno sposobnih stanovnika iz Srbije. Cilj organizatora Socijalnog foruma UGS Nezavisnosti, uz podršku Fondacije Ebart, bio je da se razmotre mogućnosti za alternativnu razvojnu, socijalno kohezivnu i ekološki održivu politiku.
Već na početku debate rečeno je da je dostojanstveni rad civilizacijsko dostignuće i temeljna vrednost sindikata. Uvodno tematsko pitanje je bilo: Da li je u Srbiji moguća alternativna ekonomsko-socijalna politika koja bi omogućila dostojanstveni rad?
Predsednik UGS Nezavisnosti Zoran Stojiljković naglasio je da u Srbiji treba radikalno promeniti sistem a ne tek garnituru na vlasti.
“Svi znaju, ali i zaboravljaju da su sindikati rođeni u borbi za demokatiju, ljudska i radnička prava. I živeće sve dok se veruje da su demokratija i socijalna pravda potrebni poput čistog vazduha i vode. Ali svi znamo i da su vazduh i voda diskutabilno čisti, i uz to ograničeni resursi. Znači, sve je u igri. U takvoj situaciji naivno i pogrešno je misliti da će stereotipni programi i zalaganja nešto učiniti bez umrežene podrške i jakog socijalnog dijaloga”, rekao je Stojiljković, sociolog, profesor Fakulteta političkih nauka.
Prema njemu, “živimo u magli i ovde vesti teško dopiru”.
– Kao da se ne zna da su i vrhovi kapitala počeli da razmišljaju o restartu kapitalizma. I kao da niko neće da vidi dokument Evropske banke za obnovu i razvoj koji govori o povratku države, njenom revanšu – podržavljenju nasuprot privatizaciji, kazao je Stojiljković.
Naglasio je da je danas potreban sistem “u kome država mora da obezbedi osnovna dobra za sve”, što podrazumeva da je država u investiranju spremna i da više rizikuje od komercijalnog sektora.
– Kada to izjavite izgledate kao nekakav eks komunista. Ovde kao da je problem kada kažete da su naši ciljevi revolucionarni u meri u kojoj je to Agenda 2030. koja govori o pametnom, socijalnom i ekološki održivom i inkluzivnom razvoju u korist svih, razvoju koji ne povećava siromaštvo i nejednakosti, rekao je Stojiljković podsetivši na misao ekonomiste Nebojše Katića izrečenu na lanjskom Socijalnom forumu, da nam treba “revolucija u glavama”. Zapravo, dodao je Stojiljković, treba da shvatimo da “ono što nam uzimaju kroz poreze ne poklanjaju nikome, već time lošije ili bolje upravljaju”. Tek kada to shvatimo moći ćemo nešto da izmenimo.
Stojiljković je ukazao i na manipulativne strane vladanja, odnosno “na vladanje postistinom, gde je od istine važnija upotreba nekog dela realnosti kao što je, recimo, kvartal ili mesec dana”. Tako se ignoriše i time krije višegodišnji ili decenijski “trend koji pokazuje da je naš bruto društveni proizvod negde na nivou 80-ih godina prošlog veka”. Takođe, u isrtom kontekstu vladanja “nema mesta ni za činjenicu da više od polovine zaposlenih radi za platu manju od 50.000 dinara mesečno”. Javnost ne vidi ni to “da veštačkim držanjem visokog kursa dinara pokazujete dva ili više puta bolje stanje nego što to ono stvarno jeste”.
– Zbog svega toga, Nezavisnosti je potrebno umrežavanje sa drugim sindikatima, uprkos svim našim međusobnim rezervama koje, prema istraživanjima, građani ne smatraju naročito važnim. Oni smatraju da sindikati treba da se objedine oko dva, tri najvažnija cilja i tako pokažu kapacitet. Da pronađu partnere u medijima i sa tako ojačanom platformom i mobilizacijom građana, odnosno glasača, počnu da znače nešto i političkim akterima, rekao je predsednik UGS Nezavisnost.
Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko nema nikakvu dilemu da je u Srbiji danas moguća alternativna ekonomsko-socijalna politika kroz reformu postojećeg poreskog sistema i sistema socijalne zaštite – od penzija do socijalne pomoći.
– To je moguće jer postoji fiskalni prostor za preraspodelu. Naši stanovnici nisu bogati ali naša država jeste. U poređenju sa desetak istočnoevropskih zemalja koje su ušle u Evropsku uniju Srbija je druga ili treća po veličini budžeta u odnosu na nacionalni bruto društveni proizvod. Češka i Slovenija su negde poput nas. Kada se kaže da imamo veliku sivu ekonomiju, mada mislim da se s tim preteruje, onda to, zapravo, znači da imamo previsoke poreze, posebno na srednje i niske plate čime se narušava dostojanstvo radnika. Kada država uzima jednima i daje drugima po horizontali, bez ekonomski ravnomernog teritorijalnog razvoja, onda imamo to – bogatu državu i siromašnog građanina, objasnio je profesor Arandarenko.
Izvršna direktorka Fondacije Centar za demokratiju Nataša Vučković ocenila je da u Srbiji trendovi idu u suprotnom smeru od dodstojanstvenog rada.
– Među evropskim zemljama Srbija ima najveću stopu nezadovoljenih potreba za poslom. U 2020. godini imali smo oko 620.000 nezaposlenih i podzaposlenih. Zarade većine zaposlenih ne omogućavaju dostojanstven život njima i njihovim porodicama: više od 683.000 zaposlenih ima zarade sa kojima ne mogu da podmire troškove minimalne potrošačke korpe, a više od 1,6 miliona njih nema dovoljno sredstava da priušti prosečnu potrošačku korpu. Pravo na novčanu naknadu ne ostvaruje 93 odsto nezaposlenih koji su prijavljeni službi za zapošljavanje, a za one malobrojne koji je primaju ona nije dovoljna da preskoče prag siromaštva, navela je Vučković.
Dodala je da u Srbiji samo troje od petoro zaposlenih ima ugovor na neodređeno vreme, ali da ni ta vrsta ugovora nije garancija sigurnosti jer je indeks zaštite zaposlenja u Srbiji među najnižima u Evropi. Vučković je kazala da ovi i drugi podaci ukazuju na nastavak trenda prekarizacije rada. Podsetila je i na neke slične zakonodavne namere, kao, na primer, “nacrt zakona o sezonskom radu koji će čitave sektore dovesti u status prekarnog rada u odnosu na ranije stanje”.
Vučković je skrenula pažnju i na činjenicu da Srbija još nema strategiju socijalne zaštite.
– Ništa se s tim ne događa još od 2018. kada je objavljen nacrt strategije koji su nevladine organizacije kritikovale kao veoma loš i s pravom zaustavile. Zakon o socijalnoj pomoći je trebalo odavno izmeniti ali se čeka na pomenutu strategiju. I tako dalje. Dakle, mi smo zemlja sa ogromnim socijalnim problemima a nemamo osnovne dokumenta koji treba da trasiraju pravce socijalne politike, zaključila je Nataša Vučković.
Glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Milan Ćulibrk govorio je o neracionalnom ponašanju države, kako na ekonomskom planu tako i na polju socijalne politike.
Podsetio je Ćulibrk na nelogičnu ravnomernu državnu pomoć zbog pandemije. Prošle godine je “nekako baš uoči izbora” raspodeljena jednokratna pomoć svim punoletnim građanima u ukupnom iznosu od 620 miliona evra. Ove godine namera je da se na razne načine podeli približno 500 miliona evra. Najavljeno je da će naredne godine, “opet slučajno pred izbore”, penzionerima biti podeljeno ukupno oko 300 miliona evra. Kada se sve to sabere dobija se iznos od 1,4 milijarde evra. “Znate li šta je šta je sve sa tolikim novcem moglo da se uradi na planu socijalne zastite da je usmeren onima kojima je socijalne pomoć stvarno potrebna?”
I glavni urednik NIN-a smatra da je alternativna ekonomska politika moguća, ali ne veruje da je i realna, jer je aktuelna vlast prezadovoljna upravo politikom koju vodi.
– Govore nam da je Srbija ekonomski tigar i lider razvoja, uz tvrdnje da je lane bila druga ili treća po niskom padu bruto domaćeg proizvoda (BDP), mada je ispred Srbije bilo pet država. Zašto je teško priznati da si šesti, zar je to toliko loše? Zvanično, prosečna plata u Srbiji iznosi 560 evra a prosečna penzija 230 evra. Najavljuju da će 2025. godine prosečni iznos plate biti 900, a penzije 450 evra. To je međutim nemoguće jer bi za tako nešto bio potreban godišnji rast BDP od 20 odsto, ukazao je Milan Ćulibrk.
Učesnicima Socijalnog foruma podeljena je publikacija “Novi početak za socijalne diajlog”, autora Zorana Stojiljkovića.
