21. septembar 2020. Kategorija: Vesti, Svetozar Raković Izvor: UGS Nezavisnost Foto: S.R.
Stojiljković: Dokazano je da su pre 40-ak godina, kada je pala moć sindikata, dramatično počele da rastu društvene nejednakosti * Arandarenko: Smanjivanje nejednakosti podrazumevalo da bi oni koji odlučuju pa i oni koji o tome razmišljaju trebalo nečega da se odreknu * Katić: Srbija ima nekvalitetniju državu nego u vreme socijalizma a po realnom bruto društvenom proizvodu danas je na nivou iz 1980. godine
“Uprkos privrednom rastu u prethodnim godinama srpsko društvo se i dalje suočava sa brojnim socijalnim problemima. Pored rasprostranjenog siromaštva i jedne od najviših stopa dohodovnih nejednakosti u Evropi, tržište rada pati od prevelikog udela prekarnih radnih odnosa”, rekao je Maks Brandle, direktor kancelarije Fondacije „Fridrih Ebert“ u Beogradu, na otvaranju Socijalnog foruma posvećenog ulozi sindikata u društvenim promenama.
Ukazujući da će se “povrh svega, Srbija kao i mnoge druge zemlje suočiti sa posledicama pandemije Covid virusa”, Brandle je naglasio da su potrebni novi pristupi temi društveno-ekonomskog razvoja. U demokratskoj debate treba doći do ekonomske politike sa više pravednosti, ekološke održivosti i socijalne uključenosti, a u toj misiji važni saveznici su socijaldemokratske partije, civilno društvo i sindikati, rekao je Brandle.
Povod Socijalnog foruma održanog 18. septembra u beogradskom hotelu Envoy Conference bila je analiza „Sindikati i društvene promene“ koju je objavila Fondacija Fridrih Ebert u saradnji sa Ujedinjenim granskim sindikatima Nezavisnost.
Uvodničari skupa koji su i koautori analize bili su Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost, Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta i Nebojša Katić, samostalni poslovni konsultant iz Londona. Debatu je moderirao Milan Ćulibrk, glavni urednik nedeljnika NIN.
Sindikati bez pouzdanog političkog partnera
Govoreći o poziciji sindikata u promenama društvenih odnosa, Stojiljković je napomenuo da sindikati u Srbiji, i nekim drugim zemljama, danas „nemaju pouzdanog političkog partnera“, i da „odsustvo političkog kišobrana jako limitira uticaj“ koji bi radnička organizacija mogla da ima.
– Sindikati umaju veliki pritisak servilnog odnosa prema korporativnom kapitalu ove vlade i istovremeno klijentelističke šeme u kojoj su stotine hiljada mesta podeljena partijskim mediokritetima sa neoptimalnim razvojnim efektima – rekao je Stojiljković konstatujući da u takvoj situaciji „sindikati teško da mogu nešto da urade“.
Podsetivši na izmrvljenost i fragmentiranost sindikalne scene Stojiljković je kazao „da je ovde sve postalo stvar proizvodnje surogata, pogotovo poslednjih dve-tri godine kada je režim dostigao svoj pik pretvarajući se u sistem lične vlasti“.
Govoreći o mnoštvu različitih interesa on je ocenio da „neka savezništva mogu biti jako ograničena“, te da, na primer, neki mediji u stranom vlasništvu mogu pokazivati neku simpatiju za sindikate „dok se ne otvori takozvana klasna agenda koja ne odgovara vlasnicima tih medijskih kuća“.
– Prosto, mi u sindikatima moramo biti svesni da smo nevoljeni i bez neke velike podrške, sa vrlo ograničenim sopstvenim resursima i resurima u okruženju – rekao je Stojiljković.
To, prema njegovim rečima, nije nikakva novost u odnosu na planetarna dešavanja. Međunarodna organizacija rada (MOR) i međunarodne finansijske institucije dokazivale su da je pre 40-ak godina, kada je pala moć sindikata, „dramatično počele da rastu društvene nejednakosti“.
– Sindikat služi da drži raspodelu kako tako pod kontrolom. Kažu da je za zadnje tri decenije svet postao tri puta bogatiji a da nejednakosti nisu pale već rasle, i da se pozicija srednjih slojeva nije popravila – kazao je predsednik Nezavisnosti, „uz molbu da se svi uvežemo i proizvedemo neku platformu koja bi se zvala novi društveni ugovor, kako to čini Međunarodna konfederacija sindikata (MKSS)“. Dodao je da oko te platforme „treba okupiti sve što je pametno i što se bavi najvažnijim temama, od klime, preko ekologije i ekonomije znanja“.
Stojiljković je predložio da se 7. oktobra, povodom Međunarodnog dana dostojanstvenog rada napravi performans u kojem bi se analiziralo kako zaposleni čovek živi u Srbiji sa 35 hiljade dinara. „Da se pošalje neka poruka iz klasnog grotla onima koji mesečno prihoduju po 10 hiljada evra i pripadaju političkoj eliti a kojih nema više od 1 odsto“. Završio je najavom da će „Nezavisnost početi javno da proziva, jer ovde vas čuju samo kada upirete prstom“.
Većina stanovništva van javnog diskursa i bez alternative
Mihail Arandarenko je rekao da pripada maloj grupi ekonomista koji konzistentno ukazuju da je nejednakost u Srbiji veoma visoka i da su njeni uzroci višestruki.
– Jedan od glavnih uzroka potiče na tržištu rada. U zemljama u kojima postoji visoka zaposlenost i gde su poslovi relativno ujednačeni nejednakost je po pravilu umerena ili niska što zavisi od sistema poreza i socijalnih davanja. Kod nas taj sistem nije napravljen tako da bitno smanjuje nejednakost. Imajući u vidu činjenicu da naša zemlja uzimajući kroz poreze i ostale javne prihode skoro isto onoliko kao što je prosek Evropske unije, odnosno više nego ijedna zemlja njenog nivoa razvoja, i onda da to raspodeljuje na neke delove stanovništva tako da posle tih transfera nejednakosti ostaju i dalje visoke – ukazao je Arandarenko.
Naveo je da stopa nejednakosti u Srbiji merena džini koeficijentom oko 36 dok je u zemljama koje isto toliko uzimaju i raspodeljuju, na primer Slovenija i Slovačka, džini koeficijent za 10-ak poena manji.
– Tri su razloga odakle ta ogromna razlika. Kod nas je zaposlenost manja, struktura zaposlenosti je takva da je na neki način dualna – imate ljude koji rade u javnom sektoru gde imaju sigurne poslove i prihode, ali gotovo polovina zaposlenih stanovnika ima nesigurne, prekarne poslove ili je samozaposlena u poljoprivredi itd. Generalno možemo da kažemo da od 2,8 miliona zaposlenih oko 1,5 miliona ima sigurne poslove a ostali loše – kazao je Arandarenko.
On je ukazao da su „naši porezi, posebno na rad, praktično ravni“. Na malu platu efektivna stopa je ista kao kod pet puta veće, a čak je i veća nego kod deset puta veće plate.
– Naše penzije se dotiraju sa trećinom iz javnih poreza koji su objektivno regresivni jer je veći deo kroz PDV. To prevedeno znači da poljoprivrednik star 70 godina koji nema pravo na penziju kroz neku ogromnu akcizu zapravo dotira penziju nekog penzionera u gradu. A pri tome je javni diskurs potpuno drugačiji – da su sve penzije zarađene i da postoji jasna formula za njihovo izračunavanje. Pored toga, socijalna pomoć i naknada za nezaposlenost indeksiraju se samo troškovima života. To praktično znači da će se u odnosu na prosečnu platu za 20 godina socijalna najmanje prepoloviti – objasnio je Arandarenko.
On smatra da „u tom problemu svi učestvujemo jer bi prilagođavanje drugim zemljama sa manjom stopom nejednakosti podrazumevalo da bi oni koji odlučuju pa i oni koji o tome razmišljaju trebalo nečega da se odreknu za neki viši cilj“. To bi značilo da Srbija konačno postane društvo u kojem je celo stanovništvo socijalno uključeno, a ne da većina stanovništva uopšte nije u javnom diskursu i nema alternativu. „Niti ima političke snage koje bi pokrenulo tu alternativu“, naveo je Arandarenko koji smatra da „čak i sindikatima odgovara da to ostane tako jer zašto bi obećavali ujednačnije uslove a time praktično i manje penzije svom članstvu koje je danas zaposleno u javnom sektoru“.
Nebojša Katić je rekao da ne zna koliko je domaćoj javnosti poznato ono što ekonomisti znaju – da je Srbija po realnom bruto društvenom proizvodu na nivou iz 1990. godine. „I to 1990. godini kojoj je prethodilo desetak godina apsolutne stagnacije, što praktično znači da je Srbija danas na nivou iz 1980. godine“.
– Ogroman deo tog problema nije vezan za ekonomsku politiku koliko za strahovit gubitak koji je Srbija pretrpela tokom perioda međunarodnih sankcija. Čini se da mi generalno nismo ni svesni dubine tog gubitka i kao da to zvanično ne pominjemo da ne bi povredili naše zapadne prijatelje koji su nam pomogli da budemo tu gde smo – rekao je Katić.
Ekonomski mitovi blokiraju dinamičniji razvoj
Katić je naveo da ga lično opterećuje udeo ekonomske politike i još više ekonomske teorije u blokiranju razvoja.
– Živimo sa mitovima koje ekonomska nauka neprekidno kreira i promoviše, a oni su takvi da zapravo blokiraju dinamičan razvoj. Srbija se od 2001. do danas razvijala po prosečnoj godišnjoj stopi od 3,4 posto. Kada to uporedite sa Istočnom Evropom ustanovite da su tu negde i oni. Dakle Srbija se nije nešto bitno sporije razvijala od zemalja Istočne Evrope niti se Istočna Evropa tako dinamično razvijala kako to pokušavaju da nam predstave. Jedan od velikih mitova je tzv. Baltički model, odnosno navodni fenomenalni uspeh baltičkih država. To je mit, odnosno laž koju statistika negira. Jer, naše stope rasta od 2001. do danas su na nivou onoga što je imao Baltik – ukazao je Katić.
On je naveo da istovremeno postoje uspešni modeli tranzicionih država, ne računajući Kinu „koja je fenomen sama po sebi“, ni o Indiji, već „o fenomenu Vijetnamu koji niko ne pominje“.
– Vijetnam se već 40 godina razvija po stopi iznad 6 procenata, ali vijetnamski model niko ne pominje zbog nekakvog ambijetalnog razloga. Naravno da je za privredni razvoj potreban dobar ambijent, uređen pravni i pravosudni sistem, kao i antikorupcijski sistem. Međutim, uspostavljanja efikasnog pravosudnog sistema i borba protiv korucije će trajati decenijama. Na nivou siromaštva na kome se Srbija nalazi ne možete stvoriti ambijent o kome se govori – ocenio je Katić.
Pomenuo je uz to narativ da „jedino što država treba da radi je da ne radi ništa, odnosno da se ne meša i da stvara ambijent“. Naveo je da su to paradoksi jer empirija govori potpuno suprotno.
– Svi koji su od sebe nešto uspešno napravili uradili uradili su to kroz ultraaktivnu razvojnu politiku u čijem centru je bila efikasna država. Pravi uspesi, tzv. ekonomski tigrovi su vezani za Jugoistočnu Aziju gde se, bez ikakve dileme, radi o intervencionističkim modelima – objasnio je Katić.
Dodao je da su posleratni evropski modeli takođe bazirani na intervencionističkoj državi.
– Meni se čini, ako uopšte smemo da se poredimo sa zapadnim državama, da je Srbiji najbliža socijalna struktura u Francuskoj. U Francuskoj ste imali ljuti dirižistički model koji je funkcionisao decenijama, što je značilo aktivno, brutalno intervenisanje države u privredne tokove. Ovda su rekli ne treba raditi. Dakle, vi ćete privatizovati, deregulisati a onda će se snagom tržišta dogoditi čudo. A to se jednostavno nije dogodilo – kazao je Katić.
Naveo je da to priča od 2005. godine kada je mislio da za Srbiju ima nade, dok mu se danas čini da je 15 godina potrošeno uzalud i da se pita „da li više ima ikakvog smisla, postoji li ambijent za takav preokret“. Srbija danas, kaže on, „ima neuporedivo nekvalitetniju državu nego u vreme socijalizma“. Država je razgrađena kroz politički sistem, političke partije su razorile meritokratsku državu – kakvu takvu.
– Oni su isparcelisali ekonomski prostor i svoje resore, napunili ih ljudima koji nisu dostojni svojih funkcija jer ništa ne znaju. Pri tome, demokratsko smenjivanje vlasti dovodi do toga da oni koji su taman nešto naučili moraju da se sklone pa onda dođu novi koji ništa ne znaju – rekao je Katić.
Prema njegovim rečima, za danas je za malu državu kao što je Srbija obrazovanje ključni faktor uspeha. Ali, „ne samo da nismo kreirali kvalitetan obrazovni sistem nego smo ga ruinirali, i to privatizacijom obrazovnog sistema“. Kako je kazao, naučili smo da je dobro sve što je privatno a onda kada su napravljene privatne obrazovne institucije ispostavi se da nisu dobre. Dodao je da postoje segmenti društva gde privatna inicijativa ne doprinosi već razara.
Govoreći o nejednakosti Katić je rekao da je danas taj fenomen potpuno teorijski i praktično odvojen od fenomena privrednog rasta, te da se tretira kao sam po sebi. Ukazao je da postoje statistički podaci o velikim nejednakostima ali ne i kopče sa privrednim rastom.
– Moja teza je da je ogromni deo krize kroz koju danas prolazi i zapadni svet zapravo nastao iz krize nejednakosti. Oborena su primanja ogromnog dela stanovništva čime je oborena i tražnja koja treba da podstiče privredni rast. Vezano s tim je i čuvena teza da visoki porezi ubijaju inicijativu jer destimulišu rad, što posmatrano empirijski nije tačno. Kada o tome pitate biznismena Vorena Bafeta on će reći da ni kada su u Americi marginalni porezi iznosili čitavih 90 procenata to njemu nije smetalo da radi – istakao je Nebojša Katić.
