Srbija sve veći izvoznik ali i uvoznik radne snage

17. oktobar 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelena Aleksić Izvor: Nezavisnost.org Foto: freepik

Iako se uporno govori o odlivu pameti iz Srbije istina je da među desetinama hiljada onih koji odlaze na rad u inostranstvo pretežu radnici srednjeg i nižeg obrazovanja, dok se u domaćem građevinarstvu, turizmu i ugostiteljstvu sve češće angažuju stranci

Šta Srbija dobija a šta gubi radnim migracijama?

Srbija će u naredne tri decenije izgubiti petinu radne snage, upozorio je MMF još pre tri godine a kako vreme odmiče, u zemlji je sve manje onih koji su sposobni i voljni da rade. Ne zato što su lenji, kako nam neretko sugerišu zvaničnici, već zato što je među stanovništvom svake godine sve manje radno sposobnih a sve više starijih od 65 godina i, naravno, zato što oni kojii mogu da rade odlaze u Zapadnu Evropu, Ameriku, Australiju… Tako Srbiji u ovom trenutku, na primer, nedostaje više od 12.000 profesionalnih vozača, a nema dovoljno domaćih radnika ni za poslove u građevinarstvu, ugostiteljstvu, turizmu… Ko radi umesto njih i kolika je korist a kolika šteta Srbije od uvoza radne snage?

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u prvih devet meseci ove godine oboren je apsolutni rekord poslednjih godina time što je izdato blizu 24.000 radnih dozvola strancima (4.000 ženama). Poređenja radi, tokom cele 2017. godine u zemlji je radio 7.641 stranac. Iz godine u godinu, broj onih koji dolaze na sezonske poslove u Srbiji je sve veći a procena je da će domaće radne snage biti sve manje.

„Ja to zovem hidraulika i to je na neki način prirodan proces. Zapadna Evropa je povukla radnu snagu iz Istočne Evrope a Zapadni Balkan je i dalje rezervoar kvalitetne radne snage koja je spremna da radi za plate i na poslovima za koje tamošnji radnici nisu zainteresovani. Ključno pitanje je ovde visina plate jer se naši ljudi ne iseljavaju trajno već odlaze tamo da spavaju u barakama i zarađeni novac troše u Srbiji. Radnike koji odlaze iz Srbije ne zanima kvalitet života i standard a istog su mišljenja i oni koji dolaze ovde. Trenutno imamo ozbiljan manjak radne snage od oko 50.000 ljudi koji rade u inostranstvu, ali i manjak od 40.000 radno sposobnog stanovništva koje gubimo zbog starosti nacije“, objašnjava za portal UGS Nezavisnost, profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko. On iznosi činjenice koje svedoče da iz Srbije ne odlaze najobrazovaniji, niti je posredi odliv mozgova, već je, naprotiv, reč o privremenoj, cirkularnoj radnoj migraciji.

Rad – najveći izvozni proizvod

Profesor ocenjuje da je u protekloj deceniji došlo do „skoro tektonskih promena u karakteru naših migracija“.

„Naime, za razliku od devedesetih, iz Srbije danas mnogo više odlaze radnici, a mnogo manje ljudi, da upotrebim Frišovu metaforu. Dok su se naši migracioni tokovi više nego udvostručili u periodu 2015–2019. godine, ukupan broj srpskih emigranata u EU kao glavnoj destinacijskoj zoni rastao je daleko sporije. Naši ljudi sada u većoj meri nego ranije emigriraju privremeno, odlaze da rade i da zarade, a ušteđeni novac troše u Srbiji. Srbija je zapravo veoma efikasna emigraciona zemlja, a rad je njen ubedljivo najveći izvozni proizvod. Prema odnosu procenta stanovnika koji su izvan zemlje i procenta doznaka u BDP-u, Srbija je najbolja na Zapadnom Balkanu, a i globalno je među najefikasnijim zemljama „izvoznicama rada“, konstatuje Arandarenko u autorskom tekstu na Peščaniku pod naslovom „Izvoz rada ili odliv mozgova“.

U prevodu, većina radne snage koja odlazi iz zemlje nisu visokoobrazovani već privremeni radnici, najčešće u industriji i saobraćaju, turizmu i ugostiteljstvu. A upravo to su sektori u kojima Srbija ostaje bez dovoljno radne snage. Na pitanje portala Nezavisnost.org o sektorima u kojima postoji manjak radne snage, iz Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) odgovaraju:

„Najlakše do posla dolaze sledeći profili nižeg nivoa obrazovanja: knjigovođe, računovođe, elektotehničari, mašinski tehničari, tehničari za kompjutersko upravljanje, tehničari obezbeđenja, portiri, magacioneri, medicinske sestre, kuvari, vozači, komercijalni i administrativni tehničari, putari, čistači, sobarice, prodavci, građevinski tehničari i manipulanti, tesari, zidari, kasiri i barmeni“.

Sudeći prema informaciji NSZ, zanimljivo je da je bar duplo duži spisak nedostajućih radnika srednjeg i nižeg nivoa obrazovanja od potrebnih visokoobrazovanih stručnjaka:

„Najtraženija zanimanja su IT stručnjaci, diplomirani mašinski inženjeri, inženjeri elektrotehnike, diplomirani ekonomisti, diplomirani pravnici, lekari opšte medicine i diplomirani farmaceuti“.

Profesor radnog prava Univerziteta u Kragujevcu Bojan Urdarević tvrdi da neusaglašenost obrazovnog sistema i tržišta rada stvara u Srbiji hiljade nepotrebnih i isto toliko deficitarnih poslova.

„Godinama upisujemo hiljade dece na određene fakultete ne računajući da li nam to treba na tržištu rada dok se osipaju zanimanja zanatlija a država ne čini ništa da podstakne obrazovanje tih kadrova. Nama deca kao na traci završavaju visoke škole bez mnogo truda a onda kreće snalažanje za posao, odnosno učlanjenje u partije, razna uhlebljenja i slično“, analizira profesor Urdarević upućujući posebno na stanje u građevinarstvu gde se među radnicima redovno čuju strani jezici.

NSZ je ove godine najviše radnih dozvola izdala državljanima Kine, Turske, Ruske Federacije i Indije a slična je situacija bila i lani. Među stranim radnicima u zemlji ima i Uzbekistanaca, Albanaca, Vijetnamaca…

„Procena Nacionalne službe za zapošljavanje je da će i u narednom periodu najveće šanse za zapošljavanje imati zavarivači, medicinari, kandidati u uslužnim delatnostima, trgovini, stolarskim delatnostima, kao i u oblasti građevine (građevinski radnici), drumskog saobraćaja, elektrotehnike i elektromehanike i operateri na CNC mašinama. Isto tako, očekujemo dalji porast digizalizacije na tržištu rada, odnosno povećanu potražnju za digitalnim veštinama i odgovarajuću potražnju za kandidatima iz oblasti informaciono – komunikacionih tehnologija“, ukazuju za naš portal iz NSZ još jednom potvrđujući da nekakvog manjka obrazovanog kadra, zapravo, nema.

„Naši ljudi odlaze u Hrvatsku da rade u ugostiteljstvu ali zato nama dolaze Turci. Međutim, Hrvatska ima sistem i tačno zna koliko joj treba radnika svake sezone dok je kod nas sve prepušteno slučaju i nema sistemskih rešenja. Tu pre svega mislim na kontrolu radnika koji ulaze i njihove kvalifikacije kako se ne bi događale tragedije na gradilištima“, konstatuje profesor Urderević.

Urdarević procenjuje da bi radi lakšeg zapošljavanja uskoro mogle biti sasvim ukinute radne dozvole za strance (na određeni period). Uostalom, javna je tajna da se na gradilištima širom Srbije angažuju hiljade radnika iz Pakistana, Turske, Severne Makedonije, Azerbejdžana, Indije…, a u velikom broju slučajeva na crno. Upozoravali su više puta iz Privredne komore građevinske industrije Srbije da na građevinama na Kopaoniku, Zlatiboru, Subotici, Zrenjaninu i drugim gradovima ilegalno radi veliki broj stranaca. Strane firme ih angažuju na nekoliko meseci bez prijave, često čak i bez smeštaja i osnovih uslova. Letos su zbog neisplaćenih višemesečnih zarada štrajkovali kineski radnici angažovani na građevini kineske kompanije Ling Long u Zrenjaninu.

Zakon o zapošljavanju stranaca jasno kaže da stranci koji rade u Srbiji imaju sva prava, obaveze i odgovornosti kao i domaći radnici. “Sam zakon je jasan ako hoćete da ga pročitate, ako nećete, kao što to Inspekcija radi, onda se javlja ta pravna praznina, koja je isfabrikovana“, prokomentarisao je ranije ekspert radnog prava Mario Reljanović.

Poseban problem je što su stranci često angažovani po ugovorima koji nisu u skladu sa domaćim propisima, što inspektori lako mogu da utvrde. Nije da inspekcije ne izlaze na teren, ali se gotovo po pravilu sve završi novčanim kaznama. A onda „Jovo nanovo“. Srećom, bar prema do sada dostupnim informacijama, naši ljudi kada rade u inostranstvu, posebno u zemljama EU, uglavnom ne nailaze na probleme sa kakvim se suočavaju strani radnici u Srbiji.

Kad smo kod kvaliteta, veza između manjka radnika i pada kvaliteta usluge je više nego očigledna.

„Imamo veliku fluktuaciju zaposlenih i situaciju da nedostatak radne snage ne dozvoljava dobru selekciju pa je zbog toga i kvalitet usluge značajno pao. Na to upozoravamo godinama i nešto bi konačno moralo da se preduzme. Vozači se vrlo često žale da rade i više nego što je zakonom propisano i da voze umorni“, kazao je letos generalni direktor Udruženja drumskog saobraćaja Srbijatransport Goran Aleksić objavljujući za mnoge iznenađujući podatak da u zemlji nedostaje 12.000 vozača.

Pogrešna poreska politika

Ostaje otvoreno pitanje zašto država i dalje stimuliše zapošljavanje visokoobrazovanih zanemarujući stvarno stanje sa tržišta rada? U pomenutom tekstu za Peščanik profesor Arandarenko konstatuje da odlazak naše radne snage u inostranstvo i trošenje deviza u Srbiji ima i „tamniju stranu“.

„Doznake ulaze u zemlju, troše se, država oporezuje potrošnju i dolazi do novca koji nije stvoren u zemlji. Istovremeno, mnoge porodice oslanjaju se na doznake umesto na državu da im obezbedi razne elemente socijalne sigurnosti i kolektivne potrošnje. Tako da država više i lakše uzima od naroda, a manje vraća nazad kroz socijalna davanja, jer to može da prepusti porodicama koje se same brinu za sebe. Kada država ima višak prihoda, a manjak odgovornosti, to otvara vrata neefikasnosti, korupciji, partijskom zapošljavanju, što smanjuje potencijal za rast BDP-a, plata i zaposlenosti. A to u kranjoj liniji ponovo vodi većoj emigraciji. Na taj način doznake postaju ne samo blagoslov, nego i prokletstvo“.

Arandarenko navodi konkretne akcije koje bi država mogla učiniti ugledajući se na države koje su prošle kroz iste ili slične procese.

„U novim članicama EU, plate u privatnom sektoru više su od plata u javnom sektoru, a porezi na niže plate manji nego kod nas, tako da fabrički radnik umesto na prosečnih 400-500 evra neto mesečno, može da računa na skoro dvostruko više u npr. Slovačkoj. U starim članicama, gde su plate dosta veće, ali sa njima i troškovi života, dečji dodatak je univerzalan i velikodušan (obično oko 100 evra po detetu, bez ograničenja u pogledu broja dece). U svim zemljama postoje i dodatne poreske olakšice za izdržavane članove porodice. To mnogo znači porodicama sa zaposlenim roditeljima sa skromnim primanjima, koje u Srbiji ne mogu da računaju ni na dečiji dodatak ni na poreske olakšice. U svetlu predstavljenih činjenica o migracijama, univerzalni dečiji dodatak svakako bi bio mnogo važnija, korisnija i pravičnija mera za smanjenje emigracije od poreskih olakšica za visoko-plaćene povratnike ili za najbolje plaćenih jedan odsto mladih“.

Ovde Arandarenko govori o meri subvencija za mlade koji zarađuju više od proseka a kojima država ne naplaćuje dodatni porez kako bi ih podstakla da ostanu u zemlji. U prevodu, oni koji imaju najmanje i koji odlaze na rad u inostranstvu ni na koji način nisu stimulisani da rade u Srbiji, za razliku od onih koji imaju najviše a prema kojima je poreski sistem i te kako velikodušan.